PAVLE RADIĆ: Licemerja regionalne politike

30 Jun 2016

U tuđem oku trn vide, u svome im balvani ne smetaju

Evropska politika Srbije, toliko puta potvrđena kao neiskrena, predstavlja se kao nemoćna žrtva hrvatskog inata, odnosno hrvatske blokade poglavlja 23. Istovremeno, država Srbija previđa – kao i dominantna, instrumentalizovana srpska javnost – vlastito licemerje. Ono što mi činimo BiH – posredno, preko RS – mnogo je gore od onoga što Hrvatska čini Srbiji. Vlada Republike Srpske (da se ne lažemo, pod kontrolom Beograda i Kremlja) u nedelju je rekla “ne” adaptaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju BiH i EU. Bez te saglasnosti, ionako traljav evropski put BiH je blokiran. Razlog inaćenja BiH – Dodika i uopšte vladajuće i opozicione Banja Luke – jeste saopštavanje rezultata popisa stanovništva u BiH izvršenog još 2013. Političari RS osporavaju metodologiju svrstavanja popisanog stanovništva, a cilj im je da metodološkim inženjeringom broj nesrpskog stanovništva u RS učinili što manjim. Da RS učine etnički što čistijom. Time bi naknadno da verifikuju rezultate ratnog etničkog čišćenja i prostor koji kontrolišu učine nacionalno što ekskluzivnijim.

Taj naopak i nadasve nemoralan pristup – kao i druge akcije iz RS usmerene protiv realnih interesa svih građana BiH, glasno ili prećutno odobravane iz Beograda – ne samo da blokiraju evropski put nego onemogućavaju bilo kakav razvoj i funkcionisanje BiH kao iole normalne države.

U tom smislu, treba čuti i videti skandalozne izjave Vučićevih najbližih saradnika (Marko Đurić, Aleksandar Vulin, Ivica Dačić) koji državnom vrhu Srbije, a posebno Vučiću javno poručuju da prekine kontaktne sa bošnjačkim političarima zbog izjave prvog čoveka Srebrenica Ćamila Durakovića – da su na ovogodišnjoj komemoraciji u Potočarima, po zahtevu rodbine ubijenih, državni vrh Srbije i svi oni koji negiraju srebrenički genocid – nepoželjni. Zaista mizerne izjave mizernih politikanata, kojima je istina i pomirenje u regionu – posebno u BiH – deveta rupa na svirali. I takvi se posle žale da je Srbija žrtva tuđeg licemerja i inaćenja. Sve i da je tako, sa takvim izjavama o tuđem inatu i licemerju oni nemaju pravo da govore. U tuđem oku trn vide, u svome im balvani ne smetaju.

Što se tiče Hrvatske, treba reći da je ona i ranije, kao uslov otvaranja 23, poglavlja tražila da se Srbija odrekne nadležnosti za suđenje za ratne zločine na prostoru cele bivše SFRJ, da obezbedi parlamentarnu zastupljenost nacionalnim manjinama i, posebno, poštovanje prava hrvatske zajednice u Srbiji da u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom. Spisak zahteva navodno je proširen i zahtevom za naknadu štete žrtvama ratnih zločina u Hrvatskoj, te rešavanje pitanja nestalih. Ovim zahtevima načelno se nema šta prigovoriti, samo bi bilo realno i u duhu dobrih namera ove zahteve definisati kao bileteralno dogovaranje, a konačne dogovore definisati kao ishod završetka pregovaranja o poglavlju 23. A ne kao uslov njegovog otvaranja.

Ako se ispunjavanje navedenih zahteva postavi kao uslov otvaranja pregovaračkog poglavlja, onda je to za današnju Srbiju teško, skoro neostvarivo u razumnom roku. I to znaju hrvatski političari. Ako se postavi kao ishod zatvaranja pregovaračkog poglavlja 23, onda je to realnije i u interesu iskrene regionalne saradnje. Iskrenost hrvatske politike i verodostojnost njezinih uveravanja da će pomagati susede na putu ka EU, u pitanje dovodi činjenica da se i pored toga što je postala član EU, Hrvatska ne može pohvaliti evropejstvom u zaštiti prava svojih nacioalnih manjina. Ne može se pohvaliti ozbiljnošću procesuiranja ratnih zločina učinjenih sa hrvatske strane i naknade šteta nanetih žrtvama srpske nacionalnosti, ne samo u područjima zahvaćenih ratom nego i u područjima gde ratnih dejstava nije bilo.

A ni hrvatski spisak nestalih lica srpske nacionalnosti u Hrvatskoj na područjima zahvaćenih ratom, kao i mimo njih, nije baš ažuran, a i takav kakav je – nije mali. Realne ratne traume Hrvatske ne mogu biti beskrajno opravdanje hrvatskoj politici za diskriminatorski i neevropski odnos prema problemima za koje danas s pozicije moći prebacuje drugima, Srbiji. Naime može se i tako, ali je onda reč o neprincipijelnoj politici kojom se i vlastitim interesima i interesima celog regiona – nanosi šteta.

(Autonomija)