PAVLE RADIĆ: Kosturi vire ispod tepiha

29 Jun 2015

Njihove seni lutaju po Srbiji i plaše „gospodu“

Dovoljan je zgodan lakmus papir, pa da se odmah uvidi gde je ova nesrećna zemlja dospela, u političkom i moralnom smislu, petnaest godina posle Miloševića. I tridesetak posle Memoranduma. Predlog rezolucije Velike Britanije o genocidu u Srebrenici pokazao se za to kao idealan test.

A šta je on pokazao? Dominirajuću političku i moralnu bedu. Milošević – ako gleda odozgo, i memorandumaši, oni gore i oni u salonima SANU – mogu biti više nego spokojni. Njihovi đaci brižno neguju njihovo nasleđe. Osobito brinu da sramnu ratnu prošlost tretiraju poznatim memorandumsko-miloševićevskim propagandnim aršinima, da po njima presuđuju o krivcima i žrtvama, da sude svojim (vidimo kako) i tuđim osumnjičenicima za ratne zločine. Sve Miloševićeve optužnice za ratne zločine – izuzev liderima zemalja NATO pakta, koje su stornirane – brižno čuvaju. Arogantno ih koriste kao političko oružje za pritisak na susede, s kojima su u neprekidnom verbalnom ratu.

Predlog britanske rezolucije uskopistio je profesionalne patriote. Političare, medije, analitičare. U Beogradu se hitno okupilo vladajuće ovodrinsko i prekodrinsko – banjalučko – srpstvo. Da obznane šta nam je raditi. Četnički vojvoda Nikolić – kakva diplomatska kurtoazija, kakvo uvažavanje međunarodno priznate države BiH – naredbodavno proziva Predsedništvo BiH, posebno srpskog predstavnika u njemu, da se odmah izjasne o predlogu jelda antisrpske rezolucije. Kao da je Predsedništvo susedne zemlje – Savet Mesne zajednice Bajčetina, a predsedavajući Mladen Ivanić – njegov posilni. Omiljeni prekodrinski lik ovdašnjih kabineta, salona, medija, Patrijaršije, estrade – Dodik, koji, gde god može i stigne, podjaruje nacionalističke strasti, koji se karadžićevskim srpstvom verovatno brani pred tužilačkim istragama, koji se kocka sa sudbinom srpskog naroda u BiH – dodaje kako je rezolucija zaista antisrpska. To mu je, tvrdi, rečeno i u Kremlju. To je izjavio i Sergej Lavrov. Na saboru Miloševićevih i memorandumskih đaka govorili su nešto i Vučić – za zapadne uši, da je jelda srpski interes prijateljstvo sa Bošnjacima, da se od toga jelda neće odustati – kao i kompromitovana predsednica vlade RS Željka Cvijanović. Ona sa Dodikom Beograd koristi za odbranu ličnih interesa, za obračun sa banjalučkom opozicijom, posebno sa predstavnicima Srba u institucijama BiH koji nisu pod Dodikovom kontrolom. A u rezoluciji koja je okupila lažne srboljube, ni jednom se ne spominje Srbija i srpski narod. Šta je u njoj antisrpsko, šta to „destabilizuje region“?

Reč je naravno o nečistoj savesti! O tome da se ne dira tepih pod koji se trpaju gadosti devedesetih. A gadosti bazde. Kosturi na sve strane. Dominirajuće elite prave se lude. Parfemišu se(nas), šminkaju, lažu, petljaju. Uzalud, kosturi vire ispod tepiha. Rđava prošlost će nas proganjati sve dok se sa njom pošteno ne suočimo. Protagonisti zla, njihovi naslednici i propagandisti, boje se vlastite nakaznosti strpane pod tepih. I dalje bi da su uvaženi i privilegovani, da su tetošeni, da su u udžbenicima i istoriji kao nacionalni heroji. Premundureni sad govore i o Evropi.

Vlastodršcima iz Kremlja nije se čuditi. Srpske mračne hipoteke koriste za svoje interese, za obračun sa Zapadom i opstrukciju Srbije na puta u EU.

Beščašće su i depoi miloševićevskih poternica za stranim državljanima osumnjičenim za ratne zločine nad Srbima. Ne zbog toga što zločina nad Srbima nije bilo, što osumnjičeni za zločine ne treba da su predmet istraga i procesuiranja. Reč je o tome da su đaci samovoljno uzurpirali nadležnost za suđenja u Beogradu svih zločina sa bivših jugoslovenskih ratišta. A o kakvom deljenju pravde je reč, pokazuju procesi i presude osumnjičenim Srbima za ratne zločine. Najpre državno prikrivanje zločina, pa skrivanje zločinaca. Kad se zločini ne mogu sakriti, selektivno se sudi samo izvršiocima zločina. Njihovi nadređeni i zapovedna struktura u vreme izvršenja zločina se izuzimaju iz istraga i procesuiranja. Na kraju procesa izriču se blage kazne. Slede žalbe, farsična obaranja presuda, ponavljanja suđenja, smanjivanje kazni i dodatna oslobađanja osumnjičenih… U zatvorima ratni zločinci imaju privilegovane tretmane, slobodne vikende, odmore, neograničene posete. Kad poneko od njih strada, pogine u kakvoj saobraćajnoj nesreći, saznajemo kako izdržavaju kazne. Uliva li poverenje suseda, njihovih javnosti i pravosudnih institucija takvo pravosuđe – koje bi da sudi i njihovim državljanima – bez obzira što su i njihova sudovanja podaleko od pravde i pravičnosti?

Na istom patriotskom skupu memorandumsko-miloševićevski đaci odlučili su da se 5. avgust ubuduće zajednički – u Srbiji i RS – obeležava kao Dan sećanja na stradale Srbe. Na stradale Srbe svakako se treba sećati, kao i na sve žrtve ratova, ali ne licemerjem i prikrivanjem istine. Sve žrtve zaslužuju istinu o stradanju. Zaslužuju istinu o odgovornosti i onih koji ih se sećaju samo ritualno u politikantske svrhe, o odgovornosti avanturističke politike temeljene na bezočnosti: „Ako ne znamo da radimo, znamo bar da se bijemo“. Konačno, žrtve zaslužuju da se pošteno progovoriti i o političkoj i moralnoj odgovornosti većine građana koja je na izborima podržavala ratne avanturiste i huškače, slavila ratne zločince a kad se suočila sa njihovim nedelima, ako ih nije branila – onda je ćutala. I još uvek ćuti.

(Autonomija)