PAVLE RADIĆ: Kosturi iz ormana

07 Jan 2015

Slučaj „kapetana Dragana“ ili gušenje u smradu devedesetih

Uz napor da advokaturu podvrgne političkoj (samo)volji i monopolu notarijata, ministar pravosuđa Nikola Selaković poslao je pismo resornom kolegi u Australiji. Traži (!) da Australija ne dozvoli izručenje Hrvatskoj Dragana Vasiljkovića, poznatijeg kao „kapetan Dragan“ (Kapetan) i ističe da su pravosudni organi Srbije spremni za sprovođenje krivičnog postupka protiv Vasiljkovića.

Nije Hrvatska prvi put tražila izručenje nekog državljana Srbije radi procesuiranja zbog optužbi za ratne zločine. Na stranu ovde profesionalnost hrvatskog pravosuđa. To je problem hrvatskog društva. Nije poznato da je ministarstvo pravosuđa Srbije za bilo koga zahtevalo da se ne isporuči Hrvatskoj, osim što je zahtev prosledila Australiji za Kapetana. Zašto je za njega napravljen izuzetak? Sudeći po ministrovom političkom senzibilitetu, Kapetan mu nije daleko od srca. Ali će ipak biti da je pismo napisao po nalogu nekog moćnijeg od njega.

Zaboravljeni Kapetan nije bio bilo ko. Nezaobilazan je lik – a nagledali smo se svakakvih – iz ratnog zanosa Srbije s početka devedesetih. Pojavio se niotkud u Golubiću, kod Knina, u leto 1991. Pred oduševljenim beogradskim reporterima početkom leta postrojavao je i uvežbavao naoružane ljude. Nije se znalo ni ko su naoružani ljudi, ni ko je taj što ih uvežbava. O tome je ćutala i JNA, koja je jelda branila integritet SFRJ i bila protiv paravojnih formacija. Naravno, nesrpskih. Ubrzo se saznalo da „Martićeve rezerviste“ u Golubiću obučava „kapetan Dragan“. U maskirnoj uniformi sa zavrnutim rukavima, vitak, preplanuo, prevalio tridesetu. Govorio je srpski sa stranim naglaskom. Lik po meri TV serija. Takoreći, svetski a naš Rambo. Ponašao se kao da nema nadređenih. Nasuprot pred kamerama mrgodnih i uštogljenih oficira JNA, delovao je opušteno i spontano. Pred kamerama nije galamio i pričao o politici, nego o „potrebi da profesionalno obuči ljude, ako zatreba da se u oružanoj borbi znaju sačuvati“. Posle njegovih poruka, rat – koji je visio u vazduhu – za mnoge napaljene srboljube i srebroljube i nije izgledao strašno. Činio se jednostavan i lak, baš onako kako ga zamišlja mali Đokica kad igra video-igrice.

Na oružane sukobe u kojima su učestvovali Kapetan i „Knindže“ (od milja nazvana jedinica koju je predvodio), nije trebalo dugo čekati. Po manjim mestima Like, Korduna i Banije na prepad su razoružavana hrvatska policija i uspostavljana Martićeva vlast. Pred nezaobilaznim TV kamerama Kapetan je davao lakonske izjave. On i „Knindže“ postali su heroji euforičnog srpstva. Niti su novinari pitali, niti je Kapetan govorio o zarobljenim hrvatskim policajcima i civilima, kako se sa njima postupa. Taj „mali“ prećutani detalj, sada u dalekoj Australiji žulja Kapetana.

Dok se rat u Hrvatskoj zakuvavao, Kapetan je u srpskoj javnosti postao medijska zvezda. Ponos srpstva o kojem su govorile domaćice i akademici, radnici i profesori. Navijači na stadionima pogotovo. Smatrani su srpskim čarobnjacima, pred kojima strepe hrvatski vojnici i policajci. Maskirne uniforme sa njihovim amblemom – krst sa obrnutim ocilima – prodavane su čak i deci. U predasima „borbenih dejstava“ Kapetan je hitao iz jednog u drugi TV studio. U mondenskom Beogradu postalo je prestižno poznavati ga. Vešti Kapetan je a šta drugo nego osnovao „Fond kapetana Dragana“. Mediji su isticali humanost Kapetana, što je pripomoglo punjenju fonda. Ko bi tada patrioti, humanisti i Kapetanu hteo i smeo da kontroliše poslovanje fonda… Ma hajte molim vas!

I tako bi, dok tenkovi i artiljerija u Hrvatskoj žestoko ne zakuvaše. Kapetan je tada aktivnosti sveo na humanitarni fond. I polako iščezavao iz javnosti, koja je slavila nove ratne heroje. Kad evo, posle toliko godina Kapetan je ponovo u javnosti. Doduše ne samouveren i opušten kao 1991. Iz zatvora u Australiji moli Srbiju da ga zaštiti od izručenja Hrvatskoj, gde ga terete za ratne zločine. Srbija u ratovanju Kapetana i njegove jedinice nije videla ništa sporno.

Posle atentata na Zorana Đinđića delom je otvorena priča o Kapetanu i „Knindžama“. O „Crvenim beretkama“. O njihovim osnivačima i nadređenima, o njihovom načinu ratovanja. Pokazalo se da Kapetan nije bio romantični patriota koji je spontano došao da brani srpstvo, nego je bio deo državnog projekta u organizaciji službe DB. Bio je namešetenik DB za pripremu paravojne jedinice, čiji je put po ratištima bivše SFRJ obeležen zločinima. Kad je odradio svoje, služba ga je zamenila drugim patriotama. Znamo kakvim. Kreatori projekta mislili su da će, šta god se radilo, u ratnom haosu stvari same po sebi leći, bez frke. Pa kad rat stane, svak svojim poslom. Kad ono, poternica za Kapetanom u Australiji, gde se učitelj golfa primirio.

Šta kandidat za člana EU, Srbija, da radi kad je jedan od silesije kostura iz devedesetih ispao iz ormana? Nespremno da sa kosturima u ormanima (možemo upotrebiti i metaforu „leševi ispod tepiha“ ili „masovne grobnice koje gazimo“) raščisti, ministarstvo pravde pokušava da spreči izručenje nameštenika DB Hrvatskoj. Ne zbog zaštite nameštenika, nego zbog zaštite njegovih nekadašnjih nadređenih i države koja je stajala iza svega. Onih koji su organizovali paravojne jedinice, iza kojih su se vukli krvavi tragovi. Na uticajnim pozicijama u kobajagi reformisanim službama i drugim državnim institucijama, još je itekako kadra iz devedesetih. I njihovih ideoloških naslednika. Oni su čuvari kostura, bez obzira što se gušimo u smradu mračne prošlosti. Ministru je verovatno sugerisano šta da radi, jer bi – bude li gde ozbiljno ispitivan – Kapetan mogao progovoriti o mnogo čemu. O nalogodavcima, o logističkoj i medijskoj podršci. O tome kako je njegove „borbene akcije“ u početku više, a posle sve manje diskretno pratila JNA, spremna da zaštiti Kapetana i „Knindže“ kad stvari po njih krenu loše. Tako što će intervenisati i „razdvajati sukobljene strane“. Čuvari kostura bi da se o tome ćuti.

Ministar je pisao australijskom resornom kolegi da se Draganu Vasiljkoviću može suditi u Srbiji, ali nije jasno na koje reference objektivnosti pravosuđa Srbije se poziva? Možda na procese u slučaju otmica i ubistava građana Srbije bošnjačke nacionalnosti otete u vozu za Bar, iz autobusa kod Priboja, na procese za zločine po Kosovu, BiH? Hm…? Rodbina žrtava zna kako su suđeni zločinci. Da se možda ministru koji bi da disciplinuje advokataru, veruje na reč? Koji je sudski proces protiv korupcije priveden kraju, a sudu su dostupni i oštećeni, i osumnjičeni, i svedoci?

Opravdana je ministrova bojazan da će javnost Srbije biti uznemirena izručenjem Kapetana Hrvatskoj. Jer javnosti do danas nije objašnjen zločinački karakter politike devedesetih. I trpanje kostura u ormane. Ako se makar i delimično obznani barem jedna mračna stranica politike devedesetih – recimo mit o „kapetanu Draganu“ – javnost će barem malo shvatititi gde su koreni velikih poraza i nacionalne sramote. Ovog u čemu – u drugoj formi – i danas živimo.

 (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!