PAVLE RADIĆ: Kome Srbija veruje

28 Dec 2012

Nacionalizam zborno mesto politike, kulture i „naroda“

Više istraživanja javnog mnenja na kraju po svemu loše 2012.godine, pokazuju veliki rast popularnosti SNS-a i njenih lidera, te stabilnu podršku građana SPS-u i DSS-u. Sve druge političke stranke, izuzev DS srozanog ugleda, ispod su granice parlamentarnog cenzusa. Slične rezultate pokazuje političko raspoloženje građana Novog Sada. Najviše poverenja imaju političke stranke koje su političkim nasiljem nakon izbora osvojile gradsku vlast. I k tome, za Novosađane indikativna bizarnost, najpopularniji strani političar je Putin, a najnepopularnija je Angela Merkel. Taman u skladu sa naklonostima domaćim političarima i njihovim idejama, i u skladu sa razumevanjem ideje Evrope i evropske Srbije.

Iako pojednostavljena, nekima se čini i neprikladna, tvrdnja da svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima u najvećoj meri surovo je tačna. Tako je i sa Srbijom. Osporavati ovu tvrdnju u zemlji gde se hronično loše živi više decenija, a izbori se održavaju pod kakvim-takvim demokratskim uslovima, znači demogoški skidati odgovornost sa populistički obogotvorenog naroda, za bedan život kojim živi. Neko će reći da narod, građani, na izborima biraju između onoga što im se nudi. To je tačno. Ali je tačno i to da narod, kako se popularno zove politička i kulturna zajednica, stvara svoje alternative. U Srbiji se već na startu satanizuju i same ideje političke i kulturne alternative u odnosu na ukorenjeno narodnjaštvo, koje nas je i dovelo do bede. Satanizacija je podjednaka i od gore i od dole, i od vladajuće nacionalističke politike i kulture i od nacionalizmom duboko prožete javnosti, naroda. Ovakav sud je ovde jeres, jer se odgovornost pored „društvenih elita“ adresuje i na manipulativno obogotvoren narod. Uprkos demagoškoj odbrani naroda, od činjenica se ne može pobeći. Da nije tako, lako bismo izašli iz bede. Mistifikovan i obogotvoren pojam naroda, na koje se demagozi pozivaju, ključno je mesto političke manipulacije i kulturološkog kiča. Narod se predstavlja kao nepromenjiva sveta organska zajednica iz koje zrače samo vrline i ćudoređe. Politika i političari samo su navodno sluge naroda koje slušaju njegov glas i zavetne vrednosti, te im samo služe. Zato se osuda demagoških političara odmah interpretira kao osuda naroda i njegovih zavetnih vrednosti.

Ne ulazeći u to kako je manipulativno narod obogotvoren i kako građani pristaju na poziciju kolektivnog apstraktuma kojim se manipuliše, ne ulazeći u to kako je nacionalizam postao normalizovano stanje – tek na svakim izborima birači, narod, uporno biraju demagoške nacionalističke i socijalne opcije koje mu podilaze. U suštinskim životnim pitanjima, odnosu prema Kosovu, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, prema ratnoj prošlosti i ratnim zločinima – nema velike razlike između najradikalnijih demagoga (DSS, Dveri, SNS, pritvornih SPS, JS) i manje radikalnih (DS, URS). Među njima je još manje razlike u sklonosti ka korupciji i lopovluku. Građanske opcije, LDP, LSV, i da nije što stvarnih što fabrikovanih slabosti, nisu popularne. Kad je reč o nacionalizmu kao vrednosnom opredeljenju, na delu je simbioza političkih stranaka, dominantne kulture, crkve, medija i najvećeg dela javnosti, naroda. Nije preterana tvrdnja da je nacionalizam već dugo zborno mesto i tačka identifikacije srpske politike i kulture.

Tvrdnja da u srpskom društvu nije bilo i da nema alternative nacionalizmu i populizmu, nije tačna. Prosvećena politička i kulturna alternativa nije nikad bila jaka, nikad nije bila blizu dominacije u društvu. Bila je snažna onoliko koliko je na jedvite jade uspevala da probija silne barijere široko rasprostranjenih zabluda i predrasuda. Već njezino pojavljivanje nailazi na šestoku osudu i demonizaciju od vladajuće nacionalističke političke, kulture, crkve i najvećeg dela naroda, “tradicionalno konzervativnog”.

Kod nas se ustalila praksa demagoškog podilaženja narodu i prebacivanja odgovornosti sa naroda, sa građana, na „političke elite“, na „vaninstitucionalne centre moći“, na kontrolisane medije, na nerazgovetne tokove kapitala… To je samo delom tačno. Ništa od navedene degeneracije Srbije ne živi u vakumu, ne živi izvan i mimo naroda, mimo uticaja i bez podrške građana. Teško je pojmiti da se na početku dvadesetprvog veka u jednoj zemlji, u Srbiji, sa relativno razvijenim školstvom, sa univerzitetima, sa modernim telekomunikacijama, internetom, sa evropskim okruženjem, sa razmenom ideja i roba sa bližim i daljim okruženjem, stalno ignoriše i opravdava politička i kulturološka nezrelost naroda. Ipak ne živimo na civilizacijskoj periferiji, nego u Evropi. Ne može se ignorisati suština naših problema, anahronost politike, provincijalnost kulture i povodljivost najvećeg dela naroda uprkos gorkim iskustvima. Narod ne samo tretiran kao apstraktna homogena kategorija, nego koji se komformistički tako i ponaša, snosi odgovornost za vlastiti život, za ideje i pokrete koje nedri i podržava. Neprosvećenost i neznanje, politička i kulturološka nezrelost mogu biti olakšavajuća okolnost, ali ga ne oslobađaju odgovornosti za vlastiti život. Koliko trezveno promišlja i uređuje svoj život, koliko je odgovoran, tako će i živeti.

Istraživanja javnog mnenja na kraju još jedne proćerdane teške godine ne pokazuju znake kritičkog sazrevanja. U tom smislu nam se perspektiva boljeg života u narednoj i godinama koje slede, na žalost ne nagoveštava.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!