PAVLE RADIĆ: Kako smo bedni!

17 Jun 2015

Rezolucija o Srebrenici i kontinuirano zlo

Kako smo pritvorni svakog jula – čast retkim izuzecima – dvadeset godina već. Genocid i sramotu Srebrenice iz jula ’95. bedno bi da gurnemo u zaborav. Unesrećili smo druge i osramotili sebe. Iz tog civilizacijskog pada, iz te sramote, malo smo koju pouku izvukli. A ni pokajali se nismo. To što se i danas bezočno manipuliše našom najnovijom istorijom, što se o uzrocima i karakteru ratova laže i što se falsifikuju činjenice, što se krivica za zlo i zločine svaljuje na druge a uloga žrtve pripisuje sebi – ne opravdava građane za to što nemaju ni malo empatije prema drugima, što se nekritički odnose prema sebi i svojoj prošlosti i budućnosti. Bez saosećanja sa “žrtvama drugih”, ni pozivanje na “vlastite žrtve” – nije iskreno. A svaka bi žrtva morala da bude “naša”. Ne samo zato što smo svi pripadnici ljudskog roda već i zbog toga što smo do pre neki dan živeli kao valjda dobre komšije.

Što više bežimo od „onog“ šta se pod srpskim znamenjima i paraznamenjima događalo u Bosni tokom poslednjeg rata, to nam Srebrenica postaje sve veća mora. Srebrenica je (za mnoge i Prijedor, Potkozarje, celo Podrinje…) valjda simbol strahota rata nametnutog BiH. Zalud nemoralni pokušaji naše dominantne politike i kulture da sve gurnu u zaborav, da se „okrenemo budućnosti“. Tako straobalno zlo nije moguće sakriti!

Kad već sami nismo spremni da se suočimo sa istinom, kad bar nove generacije nismo spremni osloboditi hipoteke zla – svet nam istinu o zločinima potura pod nos. Velika Britanija priprema rezoluciju u UN povodom dvadesete godišnjice srebreničkog genocida. Pominje se da se nešto slično priprema i u Evropskom parlamentu. Mnoge države zasebno će obeležiti godišnjicu tog zločina. Našu pritvornu politiku „okrenutu budućnosti i dobrosusedstvu“ to uznemirava, vređa. Međunarodno obeležavanje genocida u Srebrenici navodno ugrožava nacionalne i državne interese Srbije, ruži sliku o nama. Od Miloševića naovamo tu sliku neprekidno doteruju nacionalni šminkermajstori, šarlatani. Za razliku od njihovog (našeg) šminkeraja, stoji nimalo lepa slika kako nas je svet video u vremenima ratnog zla. Šminkermajstori to objašnjavaju „izgubljenim medijskim ratom“. Nije nego.

U opštoj nervozi političkog, kulturnog, verskog i medijskog „establišmenta“ povodom najavljene(ih) rezolucija i drugih oblika obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, „patriotska“ javnost sve nade polaže u Putina i njegov veto u Savetu bezbednosti UN. Začudo, i neki mediji koji bi da pretenduju da budu ozbiljni u tom smislu sanjaju poželjno angažovanje Rusije. U autorskom tekstu “Rusi će staviti veto ako Srbija to zatraži”, „Danas“ je na naslovnoj strani problematizovao ideju posebne rezolucije u UN koju je nagovestila Velika Britanija i mogućnost ruskog veta na nju. Autor prenosi mišljenje neimenovanih bivših diplomata u UN, koji implicite sugerišu obraćanje Srbije Rusiji radi stavljanja veta na rezoluciju prilikom njezinog izglasavanja u UN.

Nije sporno preneti mišljenje i takvih promiloševićevskih bivših diplomata, neobično je da se paralelno ne objavljuje mišljenje uglednih ličnosti koje zastupaju stanovište o istini, ma kakva da je, kao najvećem nacionalnom i državnom interesu Srbije.

Isti autor koliko dan-dva kasnije pravi intervju sa naučnom saradnicom Instituta za balkanistiku Ruske akademije nauka Anjom Filimonovom pod naslovom “Zapad pojačava pritisak na Balkan”. „Ne može da se ne pojavi osećanje da u ovom trenutku zapadna hidraulička presa koja davi Srbiju skoro 20 godina pojačava dinamiku pritiskanja. Sve to ne predstavlja ništa drugo nego pojavu novo-starih pravaca borbe zapadnog faktora protiv srpskog korpusa na Balkanu”, tvrdi Filimonova. Zapadne zemlje otvoreno se sumnjiče za podrivanje srpskih nacionalnih i državnih interesa. O onom šta se stvarno dogodilo u Srebrenici ’95. i što je povod obeležavanja godišnjice, autor tekstova ne kaže ni jedne reči. Hoće li eventualni ruski veto na predlog rezolucije i za jotu promeniti istinu o onom šta se zbilo? Hoće li imalo promeniti našu moralnu poziciju?

Na TV B92 gost „Kažiprsta“ bio je ambasador Velike Britanije. Iskusnog engleskog diplomatu voditeljka pretenciozno pita – „jeste li svesni da će rezolucija…“ Trala-lala-la. Portparol Miloševićevog SPS Ivica Dačić prekorno objašnjava da se u nacrtu rezolucije dostavljenom Ministarstvu spoljnih poslova, reč genocid spominje dvadeset puta, a pomirenje samo jednom. Stalo mu je, vidimo, do pomirenja. Srbija će, poručuje, proučiti predlog rezolucije i o njoj se izjasniti uzimajući u obzir svoje nacionalne i državne interese. Lepo, nema šta. Samo kad bi shvatio – on i svi koji odlučuju o nacionalnim i državnim interesima – da je najveći nacionalni i državni interes Srbije – suočavanje sa istinom kakva god da je! Sve drugo – posebno upodobljavanje istine izvikanim nacionalnim i državnim interesima tokom devedesetih – bedno je poltikanstvo.

P.S.

Nemoguće je završiti kritički osvrt na temu predloga rezolucije o genocidu u Srebrenici, jer ga neprekidna količina novih banalnosti dnevno čini neaktuelnim. Od svih novih treba ipak zabeležiti banalnost koja dolazi iz Kabineta predsednika republike Tomislava Nikolića („Kabinet Nikolića: Srbija treba da traži veto od Rusije).

Kabinet, odnosno predsednik Tomislav Nikolić, po ko zna koji put pokazuje svoju nepatvorenu radikalsku ćud. Posebno je licemerno deljenje moralnih lekcija drugima. Kačenje za Putina i putinizam za njih je odavno konstanta. O kakvoj Evropi i evropskim vrednostima se ovde uopšte može govoriti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!