PAVLE RADIĆ: Kafanski rečnik mržnje

08 Aug 2015

Muk je mnogo veći problem Srbije od vladajućeg beščašća

Politički, moralni i emotivni saldo „regiona“ posle godišnjica Srebrenice i „Oluje“, kao i posle prethodnih „jubileja“ više je nego žalostan. Izlivene su nove količine nacionalističkog otrova i međunacionalnog podozrenja.

Kad je o Srbiji reč, saldo je sramotan. Ponovo su raspaljene neugasle nacionalističke strasti. Ratna prošlost koja nas je osramotila i porazila i dalje se brani po svaku cenu. Cena te odbrane je previsoka. Produžava se beda i beznađe. Nema sumnje da će rampa Srbiji – ovakvoj kakva je – na proklamovanom putu u EU biti i dalje spuštena. Visoku cenu plaćaju i Srbi s one strane Drine i Dunava, koje vladajuće političke, crkvene i medijske „elite“ navodno brane. Kamo njihove sreće da ih te i takve „elite“ nikad nisu branile, ne bi im se život u pakao pretvorio.

Proglašenje Dana žalosti u Srbiji i Republici Srpskoj – tobože radi pijeteta prema stradalim Srbima – jeste demagoško prenemaganje. Da nije tako, prethodilo bi mu pokajanje nacionalnih „elita“ za ono u čemu su učestvovale u ratnim događajima, što je dovelo ne samo do srpskih, nego i žrtava drugih naroda. Od toga ni traga. Zato je oglašavanje sirena, crkvenih zvona, organizovanje večernjih komemoracija na mostu prema BiH i parastosa na kojima je važno biti viđen u prvim redovima – licemerno. Kao što je licemerna i samosažaljiva demagogija političara i popova u Sava centru i otvoreno huškanje predsednika Srbije Tomislava Nikolića protiv suseda. Zbog funkcije koju četnički vojvoda obavlja, mrzilačke poruke koje je poslao iz Sava centra jesu opake. Štetu nanose uglavnom Srbiji, a najviše Srbima u Hrvatskoj. Kafanskim rečnikom mržnje, Nikolić bi da fascinira srpstvo, do čega mu je u stvari i stalo. Neuke i naivne je fascinirao, dok se razumni stide njegovih ispada. Ne samo ovog u Sava centru, nego i niza drugih. Stid i nespokoj osećaju i zbog ostalih demagoga koji su na dan žalosti u Sava centru huškali sa govornice. U kvazipatriotskom kičeraju nije bilo ni „p“ od iskrenog pijeteta prema srpskim, a kamo li žrtvama drugih naroda. Samo lažni humanizam i lažno hrišćanstvo koje fraze ne mogu prikriti.

Razvikani pijetet prema srpskim žrtvama i izbeglicama iz Hrvatske potpuno je natkrilila banalna propaganda. Nije izostalo ni bahato isključivanje nepodobnih TV kanala. Utisak o politikantstvu pojačalo je osveštavanje krsta „crkve optužnice“ na Banstolu, kraj Sremskih Karlovaca, uz prisustvo i besedu, a da koga do Tomislava Nikolića. Kao i TV kamerama zabeleženo zaustavljanje Vučića na putu u Leskovc, da bi u podne, kraj puta, on i pratnja mu minutom ćutanja odali poštu srpskim žrtvama „Oluje“. Kontrolisanom medijskom mašinerijom narod se dugo može držati u sluđenom stanju, ali se licemerje ne može prodavati drugima. Potvrda toga je uvređenost što neke ambasade nisu spustile zastave na pola koplja na politikantski izvikani dan žalosti.

Problem Srbije i njezinog neprekidnog verbalnog rata sa Hrvatskom i BIH, kao i podozrivih odnosa sa drugim susedima, jeste u tome što njom i dalje dominira neupokojni Miloševićev duh. Sada, reklo bi se u JUL-ovskoj varijanti, jer je izvorni JUL-ovac Vulin – po onom kako se ponaša – valjda ministar za raspaljivanje loših strasti sa susedima. Ako je tako, za očekivati je i JUL-ovski pojačani progon domaćih izdajnika. Za to i za zbrinjavanje sinekurama svog opskurnog članstva, JUL-ovci – kako god se sada zvali – bili su i ostali majstori.

Nije teško zamisliti kako na Srbiju gleda ozbiljan svet. U nedoumici je ko u stvari njom upravlja. Vučić? Nikolić? Patrijarh? Dodik? Sufler iz Kremlja? Da li je Srbija zaista beznadežno društvo bez kritičke samosvesti, bez političke i moralne odgovornosti? Pravdanje da mrziteljske strasti raspaljuju drugi je besmisleno. Sve i da je tako – a svakako nije ni približno tako, barem u Federaciji BiH i Sarajevu koji su u zadnjim ratovima najviše stradali – ne oslobađa Srbiju odgovornosti da brine o sebi i svojoj budućnosti. Sa prljavim političkim nasleđem nema niti može biti sreće. Kao ni od stalnog malicioznog gledanja preko plota.

Porazno je da postojećem stanju nema većeg otpora. Muk. Šta rade opozicione stranke, medijski profesionalci, iskreni vernici, profesori univerziteta, naučni i kulturni radnici, umetnička udruženja, javne ličnosti? U kampanji obnove kvazipatriotskog totalitarizma malo se ko oglašava protestima i otporom. To je mnogo veći problem Srbije od vladajućeg beščašća.

(Autonomija, karikatura: Hugo)

Podelite ovu stranicu!