PAVLE RADIĆ: Julska zamajavanja

26 Jul 2015

Sa Srebrenicom smo se osramotili, sledi "Oluja"

U glumatanju vlasti, Vučića i Nikolića – uz spin majstore slugeranjskih medija, „analitičara“ i „eksperata“ – protiču vreli julski dani. Uz bezobzirno Putinovo podjarivanje ovdašnjih ludosti – što gore, to bolje, kremaljski autokrata brani jelda srpske interese što ga ništa ne košta, naprotiv – Srebrenica je nekako apsolvirana. Nekako? Sramno! Poseban doprinos jajarluku dala su ponižavajuća pisma Tomislava Nikolića Putinu, da u Savetu bezbednosti UN vetom spreči usvajanje deklaracije o genocidu; engleskoj kraljici, skandal-pismom moli kraljicu da utiče da se povuče predlog rezolucije koja jelda narušava stabilnost regiona. Kao da genocid nije duboko i za dugo traumatizovao region, prvenstveno porodice i sunarodnike žrtava genocida. I one Srbe koji se stide zla ne samo u Srebrenici, nego bilo gde, počinjenog tobože u ime odbrane srpstva. I kao da negiranje genocida nije nastavak zločina – čime se sprečava pomirenje naroda i obnova normalnog života – čemu navodno sada iskreno teže doskorašnji ratni huškači. Rajetinski nacionalistički mentalitet – kojeg kultivišu i hrane huškački mediji, klanja se i zahvaljuje Putinu što nas je jelda odbranio od stigme „genocidnog naroda“. Kao da postoje genocidni narodi. Slugeranjski mu se zahvaljuje zbog saučesništva u našem kompromitujućem pokušaju skrivanja sramote, koju bezočno prebacujemo na teret nedužnih novih naraštaja. Pa nek ih košta, šta će ih koštati.

Sramotu Srebrenice nekako smo zabašurili – pred sobom, ne i pred svetom – „pokušajem atentata na Vučića“, kako kategorički tvrde „mirotvorac“ Dodik i ovdašnji brojni huškači, njegovi obožavaoci. Kao da se nezna šta je i kako se organizuje atentat i po čemu se razlikuje od besa i reakcije frustriranih ljudi. Što ne znači da je napad na Vučića (ili bilo koga) dopustiv, da se nije mogao i morao sprečiti boljim protokolom i organizacijom obezbeđenja, što ide na dušu organizatora skupa, njihovih službi i institucija.

Dobro je što je posle svega Vučić pozvao u Beograd kompletno Predsedništvo BiH. Iako je narušio normu da je red da ih u goste pozove Predsednik Srbije – znajući kakvi su Nikolić i savetnici mu – nije velika šteta što je tu normu ignorisao. Ignorisanjem normi i zakona političari ovde prave kud i kamo ozbiljnije štete. Poziv i poseta gostiju iz BiH dobri su potezi, pod uslovom da nije reč o novoj manipulaciji i građenju imidža Vučića kao regionalnog mirotvorca, pod uslovom da nisu u funkciji jačanja njegovog vlastodržačkog kulta. Više su nego dobri i potrebni takvi potezi, ako se iskreno šalju razumne poruke, a u džepu ne drži šipak, huškač i haranger Dodik. Nažalost, sva je prilika da se ipak radi o manipulacijama. Da nije tako, kontrolisani huškači ne bi posle estradno dobrog domaćinstva Vučića nastavili prosipati otrov protiv suseda. Da je reč o iskrenom preobraćanju Vučića od ratnog huškača u razumnog političara, poziv Predsedništvu BiH – i prvenstveno Savetu ministara (Vladi BiH) – usledili bi kud i kamo ranije pre incidentu u Srebrenici. Da je bilo tako, da je bilo više iskrenosti a manje Dodika, sva je prilika da incidenta u Srebrenici ne bi ni bilo.

Farsično deluju ovdašnja uveravanja da strani gosti u Srbiji ne mogu doživeti incidente, poput onog koji je doživio Vučić u Srebrenici. Neka se niko ne pravi lud, Srebrenica nije obično mesto. Emocije ljudi koji se tamo okupljaju nisu prigodičarske. Tamo se okuplja duboko povređen i frustriran svet. Porodice žrtava i ostali okupljeni građani pamte kako su se ponašali srpski političari u vremenu zla, koliko je ko zlu doprinosio i koliko mu se ko suprotstavljao. Pratili su naš (i Putinov) jajarluk oko predloga rezolucije o genocidu u UN. Komemoracije i dženaze u Srebrenici ne trpe licemerje. Kad dođu u Sarajevo ni srpski političari ne doživljavaju incidente – videli smo to više puta, šetali su Baščaršijom – jer se mesta posete, maršute kretanja, zadržavanja, protokoli, te posebno kontrola građana, mogu kud i kamo bolje organizovati i kontrolisati nego u Srebrenici.

Posetu Predsedništva BiH Beogradu – na razvučenom prostoru, bez bližeg kontakta sa velikim brojem neselektivno okupljenih građana (za razliku od Srebrenice), sa strogo kontrolisanim kretanjem vozila i ljudi, sa angažovanjem velikog broja policajaca i pripadnika sigurnosnih službi – nije bilo lako organizovati. U takvim uslovima moglo se „mirno“ prošetati Knez Mihajlovom, ćeretati uz kafu u bašti kafane, igrati šah na Kalemegdanu i sa njegove terase posmatrati Novi Beograd, reke i ravnice Vojvodine. Sve je to kud i kamo lakše nego organizovati veliki skup u Srebrenici u prisustvu političara nečiste savesti, gde se emocije ljudi ne mogu držati pod protokolarnom kntrolom.

Srebrenicu smo i ovaj put nekako (licemerno) progurali, čeka nas „Oluja“.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!