PAVLE RADIĆ: Jedna tikva – mnogo krokodila

05 Nov 2014

Stihija političkog nasilja zvanog „upodobljavanje“

Nastavljaju se pokušaji rušenja legalne vojvođanske vlade, nekom vrstom političkog nasilja. Faza po faza, uporno, sistematski, bez biranja sredstava. Dobrano je okrnjena pokrajinska parlamentarna većina. I to bez kupovine povodljivih poslanika prevrtljivaca? Ma hajte, molim vas. Sve ide po uhodanom scenariju, po kojem su srušene brojne lokalne vlasti u Vojvodini i Srbiji nakon što su naprednjaci i socijalisti formirali republičku vladu 2012. Doduše, taktika „upodobljavanja“ lokalnih vlasti volji moćnika u vrhu države nije od juče. Novo je to što je sada „upodobljavanje“ lokalnih vlasti dovedeno do apsurda, do političke brutalnosti. Slučaj opsade pokrajinske vlasti o tome govori najrečitije.

Taktika „upodobljavanja“ je poznata. Ali i pored svih nasrtaja hajkača, za sada je još bez uspeha u obaranju pokrajinske vlasti. Pokrajinska vlast je iznuđenom rekonstrukcijom za sada izbegla sudbinu dojučerašnje vlasti Kragujevca. Grada kojim su naprednjaci naumili da ovladaju po svaku cenu. Između ostalog i iz simboličnih razloga, zavičaj je to prvog naprednjaka Tomislava Nikolića. Posle upornih pokušaja, Kragujevac je konačno stavljen pod kontrolu naprednjaka. A da koga drugog, do Nikolićevog sina.

Mediji – batina za modelovanje javnog mnjenja pod kontrolom svake vlasti – u taktici „upodobljavanja“ imaju posebno mesto. Kad gazda kaže koga i šta treba slaviti i hvaliti, toga i to slavi se i hvali. Za koga i za šta kaže da treba napadati i pljuvati, toga i to pljuje se i napada. U hijerahiji medija uloge su podeljene. Dirigovani tabloidi, pothranjivani poluinformacijama ili otvorenim klevetama kreiranim u krugovima moći, udarni su ešalon za stvaranje slepaca kod očiju, gluvih kod ušiju. Slede ih lokalni mediji, od znanih i neznanih centara moći manje-više saterani u mišje rupe. Iz zaleđa im saslužuju nacionalni mediji pod kontrolom državne vlasti, zagrcnuti frazama, tobožnjom političkom korektnošću i učtivošću. Svi, uz retke izuzetke, dirigovano duvaju u istu tikvu.

Širok je repertoar satanizacije izabranih ciljeva. Intrige, podmetanja, klevete. Sistematskom kampanjom ne osporava se ne samo legitimitet nepodobne vlasti nego i lični integritet njezinih predstavnika, njihovih porodica, prijatelja. Hajkači ne prezaju ni od čega. Žrtve besomučnih hajki skoro i da nemaju mogućnost za odbranu.

Naprednjačka uzdanica Igor Mirović, valjda određen za vlast nad Vojvodinom kad se do nje dođe, posle rekonstrukcije pokrajinske vlasti tipično radikalski nariče o kupovini poslanika koji su pored DS i LSV podržali rekonstruisanu pokrajinsku vladu. Licitira čak i izvorima potplaćivanja poslanika, spominjući Razvojnu banku Vojvodine. Pa nije li u toj banci, po višestrukim izjavama SNS, pokretana istraga o poslovanju? I ne samo u toj banci nego i u drugim pokrajinskim institucijama stalno sumnjičenim za malverzacije i kriminal. Radikalsko je to podjarivanje naroda kojem se najavljuje smanjenje plata, penzija, kanalisanje besa na DS i Pajtića. A kad je o kupovini političara reč, šta je sa mnogo većim osipanjem poslaničkog kluba DS-a u pokrajinskoj skupštini, o njihovoj mogućoj kupovini? A šta je sa toliko prebega odbornika raznih stranaka u redove SNS po lokalnim samoupravama, gde je masovno pod smutnim okolnostima menjana izabrana vlast?

Izvikuje se i tobože sporni legitimitet pokrajinske vlasti. Spočitava joj se, prvenstveno DS-u i Pajtiću, nizak rejting u javnosti, slabi rezultati na nekim prevremenim lokalnim i poslednjim parlamentarnim izborima. Dakako da je DS izneverila mnoge nade građana dok je bila deo republičke vlasti, da se kompromitovala izborom nesposobnih i povodljivih kadrova, raširenom korupcijom, neodlučnošću i nesposobnošću. Zbog toga danas DS plaća skupu cenu. Prvenstveno je plaćaju oni koji su za to manje krivi. A ne oni koji su bili na njezinom čelu, koji su odgovorni za promašaje i sunovrat, koji je danas opstruišu zbog ličnih interesa. Uz sve opravdane kritike rada DS-a dok je imala veliku vlast, smenjivanje njezinih legalnih predstavnika na pokrajinskom nivou – zbog navodnog nelegitimiteta – potpuno je neprihvatljivo. Čemu onda Ustav i jasno propisane izborne procedure?

Nije problem što naprednjaci i njihovi kompromitovani kadrovi – znamo kakvi su i preobučeni i nepreobučeni radikali – larmaju oko rejtinga, legitimiteta i kupovine pokrajinskih poslanika. Problem je što se u stihiju političkog nasilja prema pokrajinskoj vlasti – kakva god da je, a nije bez grešaka i mana – uključuju i neki reklo-bi-se ozbiljni novinari, analitičari i predstavnici NVO sektora. Da li je moguće da su se i oni prepustili politikantskoj halabuci i pristali uz političko nasilje koje ne obećava ništa dobro?

Ima li i jedan jedini primer u toliko upodobljenih naprednjačkih lokalnih vlasti – uključujući i novosadsku – da se vidi unapređenje života građana, unapređenje komunalnog reda, odgovornosti, unapređenje infrastrukture i investicija, unapređenje lične i imovinske sigurnosti? Ima li jedan jedini razlog da se veruje da će eventualna upodobljena naprednjačka vlast u Vojvodini biti išta bolja od upodobljene novosadske vlasti? I sa kojim to naprednjačkim kadrovima?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!