PAVLE RADIĆ: Izdašna majka i opaka maćeha

15 Aug 2015

Bešćutnost moćnika i poniženje siromašnih

Život neumoljivo pred nos gura znamenja vremena u kojem živimo. Bešćutnost moćnika s jedne, beda i poniženja nemoćnih s druge strane. Da se ne radi o otrcanoj frazi, evo primera, među bezbrojnim dva upečatljiva…

Iz decenijama prikrivanog stanja javnih dobara, nekretnina, i načina upravljanja njima, nekako se barem delimično u javnost probio problem njihove evidencije i načina poslovanja. Državna revizorska institucija (DRI) je ukazala da država već dvadeset godina nema evidenciju i kontrolu nad raspolaganjem nekretnima u svom vlasništvu. „Vlada Srbije nema organizovan sistem raspolaganja nepokretnom imovinom u Srbiji. Korisnici raspolažu nepokretnostima bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu i zaključka Vlade, a korisnici i drugi državni organi ne postupaju sa njima sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno korisnici ne raspolažu nepokretnostima na transparentan način“, navodi DRI.

DRI ukazuje i da Republička direkcija za imovinu nije uspostavila jedinstvenu evidenciju nepokrenosti, a u bazu podataka koju poseduje, upisano je ukupno 551.946 jedinica, što ne znači da je toliki i broj nepokretnosti jer su neke zgrade upisane i više puta.

„U toj evidenciji za samo 20 odsto nepokretnosti je upisana njihova vrednost, dok za ostale piše nula ili ništa nije upisano… Gubici države koji zbog ovoga nastaju, ali i mogući prihodi se za sada ne mogu tačno proceniti, jer nije utvrđeno činjenično stanje čime država raspolaže… Vlada nema kontrolu nad raspolaganjem nepokretnostima zbog nepostojanja centralnog sistema raspolaganja, kao i neodgovornog ponašanja korisnika i nadležnih organa… Republika Srbija propušta priliku da uveća prihode od raspolaganja nepokretnostima zbog toga što korisnici ne primenjuju tržišne principe i ne sprovode neophodne mere“, smatraju državni revizori.

Haos u evidenciji i upravljanju javnim dobrima dakako nije slučajan. Vlastodržačke kamarile – ove ili one, svejedno – u haosu namiruju svoje i interese bliskih interesnih grupa. Kamarile na vlasti se smenjuju, a haos nasleđuju. Namerno ne uspostavljaju red. Pa se onda pitamo gde je izvorište sistemske korupcije i nekontrolisane moći nerazgovetnih pojedinaca i grupa.

Nekretninama u vlasništvu Republike Srbije – stanove, vile, poslovni prostor – raspolaže i iznajmljuje ih „DIPOS“ d.o.o. Kako, znaju njegovi partijski postavljani direktori i uži krug oko njih. Nerazgovetnost u njihovom poslovanju nije od juče. „DIPOS“ javnosti ne da uvid ko su korisnici stambeno-poslovnog prostora u državnom vlasništvu i pod kojim uslovima. Moćnici iz senke, „interesni lobiji“ – to ne dozvoljavaju. Kad nema zvaničnih informacija, do javnosti dopiru tek delimični i nedovoljno provereni podaci.

Ne zna se da li je tačno da pod nerazgovetnim uslovima jednu od vila na Dedinju (sporna je evidencija kvadrature koju plaća) koristi rok muzičar Bregović? Drugu, pak, Miloševićev ratni huškač na čelu RTS iz najcrnjih ratnih vremena, Vučelić? Pod kojim uslovima i od kada Vučelić koristi državnu vilu? Petnest godina je prošlo od svrgavanja Miloševićevog režima, a njegovi najcrnji kadrovi – na sramotu svih vlasti od Petog oktobra do danas – pod nejasnim uslovima koriste državne nekretnine. Gde li smo bili, avaj, i šta li smo radili tih petnaest godina?! Koja li su ostala imena korisnika državnih vila, stanova i poslovnog prostora, koja „DIPOS“ krije kao zmija noge.

Fraza o skrivenim centrima moći kod nas je već opšte mesto. Ko su to, kako ih prepoznati, jesu li organizovani, kako se finansiraju, u čemu je tajna njihove moći? Kad se obelodane imena korisnika usluga „DIPOS“-a i pod kojim uslovima koriste državne resurse, stvari će oko toga barem delom postati jasnije. Biće interesantno pogledati tu nomeklaturu, kao kad se podigne kamen i pogleda šta se ispod njega skriva. Ako stvari sa državnim nekretninama i njihovim gazdovanjem zaista tako stoje, a sva je prilika da stoje, onda Srbija – njezini građani – zaista i ne zaslužuju ništa bolje od ovog u čemu danas živimo.

Dok se brlog oko gazdovanja državnom imovinom tek naslućuje – kako li tek stoje stvari sa poljoprivrednim i naročito građevinskim zemljištem – iz baraka novosadske Depresije na ulicu se izbacuje uboga sirotinja. Ona ista radnička sirotinja što je – zbrinuta „privremeno“ u barake do „trajnog rešenja“ – tokom sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka gradila i izgradila mnoga novosadska naselja. Radnička klasa ide, ide… na ulicu!

To je današnja Srbija, manjini izdašna majka, velikoj većini opaka maćeha.

(Autonomija)