PAVLE RADIĆ: Interes građana ili političara?

26 Feb 2015

U susret izboru čelnika javnih medijskih servisa

Informišu li nas mediji ili dezinformišu? Jesu li čuvari demokratije ili propagandni servisi moćnika? Političkih, tajkunskih, tajnopolicijskih, kriminalnih, svejedno kojih. Kreiraju li kritičko javno mnjenje – so demokratije – ili kretenizuju javnost? Šire li građansku kulturu ili javnost, narod svode na nesuvislu masu, na idiotizovane podanike ispranih mozgova? Uzdižu li kulturne standarde ili javnost zasipaju kalom i prostaklukom? Drže li menadžment, urednici i novinari – posebno u javnim medijskim servisima – do profesionalnog digniteta ili su marionete čas ovih, čas onih moćnika? Biraju li se i profesionalno uzdižu po kriterijumima obrazovanja, moralnog integriteta i profesionalizma ili po poniznosti i sklonosti slugeranjstvu? Ovo pitanja nisu važna samo za Srbiju, ali su zbog zaostalosti Srbije, zbog njezine odocnele (zamrznute) tranzicije, za građane Srbije od posebnog značaja.

Polovinom februara raspisani su konkursi za izbor generalnog direktora RTS i programskog direktora i urednike RTV-a. U široj javnosti to protiče bez vidljivijeg izazivanja pažnje. Šta se događa iza kulisa, kakve se kadrovske igre vode, ko koga protežira i namešta, ostaje da se vidi. Vitalno je važno ko će ubuduće biti na menadžerskim i uredničkim pozicijama u ovim kućama. Posebno je važno kakve medijske sadržaje iz njih možemo očekivati. Od suštinskog je to značaja za artikulaciju kritičke javnosti kao preduslova realne, a ne farsične demokratije kakvu danas imamo.

Rđava nedavna prošlost – iz koje još nismo izašli između ostalog i zbog servilnosti medija informisanja – primer je koliko je (dez)informisanje građana suodgovorno za katastrofu Srbije. I regiona. Za katastrofu Vojvodine – da se ne ljute oni koji fokus usmeravaju samo na problem Vojvodine, previđajući da za Vojvodinu nema spasa dok se ne demokratizuje Srbija. Lekcije zloupotrebe medija, vojske, policije, crkve, kulture, sporta, estrade… – ovde na žalost još nisu naučene. Da jesu, ne bi bili tu gde smo. O nenaučenim lekcijama zloupotrebe medija govori njihov današnji položaj. Poražavajući i ponižavajući. S jedne strane pritisci čas jednih, čas drugih političkih moćnika i poslovno kriminalnih struktura, s druge spremnost značajnog dela novinarske profesije da im slugari. Položaj bilo koga, ko savesno želi da informiše javnost, nesporno je težak. Ali se podaništvo medija ipak teško može pravdati strahom od egzistencijalne ugroženosti. Ugroženi su i drugi građanani. Po prirodi novinarske profesije zaposlenici u medijima trebalo bi da znaju da se za dostojanstvo moraju boriti. Ne jednokratno, nego neprekidno. To važi i za novinarstvo u zemljama sa najvećom demokratskom kulturom, a kamoli za društva gde se tek izgrađuje demokratija. Najveći deo novinarske profesije Srbije nije položio taj ispit. Dostojanstvo i slobodu profesionalnog rada niko nikom ne poklanja. Za to se treba izboriti. U protivnom, slugari se i Kurti i Murti. I stalno živi u strahu i poniženju.

Nekoliko poslednjih godina RTV je pristojna, postoji profesionalni napredak koji nije moguće zanemariti. Pogotovo u poređenju sa sramotom devedesetih koju je ovu kuću skoro potpuno uništila i od koje se tako teško oporavlja. Ima tu još starih resantimana, poput recimo verskog patosa uz pravoslavne praznike. Više je tu verskog misticizma autora(ke), nego dostojastva vere, više idolopoklonstva nego verskih poruka. Metaniše se pred svakom pravoslavnom mantijom, bez obzira kakve poruke šalje. Iz iste autorske radionice izlaze panegirici Drvengradu, Andrićgradu, obogotvoruje se njihov kreator i njegovi brojni gosti. Svi slični njemu. Ukratko, uz primedbe na pojedine sadržaje, RTV je gledljiva, verovatno i najbolja televizija u zemlji sa – mora se priznati – veoma lošom konkurencijom. Radio takođe napreduje. Biće dobro ako posle novih imenovanja program ne okrene na gore, a još bolje ako nastavi da se kreće uzlaznom linijom i ne podlegne političkim pritiscima.

Za RTS se, sa druge strane, teško može reći da je gledljiva. Bar ne onima koji imaju osetljivije stomake, koji nisu zaboravili zloduh devedesetih. Koji i danas u RTS-u svakodnevno prepoznaju neupokojene stare duhove. Zloduh devedesetih se tu mimikrijski ugnezdio i niko ga ozbiljnije ne uznemirava. Kao uostalom i celom društvu. Vidi se to po prenemaganju voditelja(ki) u informativnim emisijama i razgovorima u studijima. Još se tu ne služi profesiji, nego „višim interesima“. Onako kako ih definišu vlasti i nacionalne elite. I jedni i drugi najčešće sa obe noge u cipelama devedesetih. A kako ih definišu, vidimo po tome kako živimo. U smrad devedesetih se ne dira. Valjda se računa da će ga vetar već nekako razvejati, da će zlo ako ga se ne dira potonuti u bezdan nacionalnog zaborava. Ne kao zlo, nego nešto što nam je nametnuto i što smo preživeli. Kad se tu i tamo zlo usputno i dodirne, brže-bolje se relativizuje. I šminka. Sa ekrana stvarnost ulepšavaju Tijanićevi „rođaci sa sela“, „babe koje se češljaju“, heroizirani Draža Mihailović i četnici, vojne akademije, Žikine šarenice, cajke… Pa ko onda da sred takvog veselja i zabave pita o devedesetim i čačka po smradu? Zato se na ekrane RTS-a i ne puštaju oni koji bi time da se bave, koji bi da se razreše strašne hipoteke. Tako je to manje-više od Petog oktobra do danas. Hoće li posle imenovanja novog čelnika biti išta drukčije? Pretpostavljajući od koje će fele biti novi čelnik – teško!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!