PAVLE RADIĆ: Guske u magli

23 Oct 2014

Kič patriotizam – zbogom reforme!

Izuzmemo li uzak sloj bahatih ratnih i poratnih skorojevića bogatuna, simbola moralnog rasapa – beda je opšte mesto Srbije. Najvidljivija je ona materijalna, egzistencijalna, ali ništa manje nisu politička, kulturna, religijska, a one su i rodno mesto materijalne bede. Društvo se raspalo. Izgubila se odgovornost, solidarnost, građanski red, elementarne pretpostavke uljudnog života. Predugo bauljamo kao guske u magli, predvođeni opskurantima bez vizija i odgovornosti. Jednako u politici, kulturi, crkvi, medijima… Socijalni stratumi, koji treba da su temelj moralnog reda – prosveta, zdravstvo, javna uprava, evo i advokati – pobune se iz učmalosti samo kad su u pitanju uski materijalni interesi. Bez odgovornosti za celinu društva, za razloge njegovog propadanja i propalosti.

Na primer, prosvetari, njihovi sindikati, reaguju samo ako se dirne u njihove plate, a nemi su – godinama, zadnjih decenija – pred urušavanjem obrazovnih kriterijuma, obrazovnih postignuća, pred vulgarnom klerikalizacijom obrazovanja. Nemi su pred korupcijom, promocijom nesposobnih i nemoralnih u svom esnafu, pred generacijama mladih koji iz škola izlaze zatrovani nacionalizmom i netolerancijom. Mladi nisu rođeni kao mrzitelji i rušitelji, nego je njihova netolerancija slika i prilika koliko roditelja, toliko i školskih udžbenika, učitelja, nastavnika, profesora, celog društva. Dovoljno je ući u škole, pa pogledati mizanscen. Vrvi od kiča patriotizma, kič ikona, kiča novoverništva. Primitivni duh koji se raširio školama frustrira decu. Dositejevih portreta i poruka, simbola prosvetiteljstva i prosvećenosti, u školama se retko viđa. Slično je i u drugim javnim profesijama. Iz tih socijalnih slojeva –koji se hvale da su najobrazovaniji deo društva, da su elita – retko se ko bavi brigom o celini društva. „Neće da se mešaju u politiku“. Nema svesti da je odbrana moralnih i profesionalnih načela celine društva, najbolja odbrana njihovog statusa. Najlakše je brigu o društvu prepustiti političarima, medijima, crkvi, ovakvim kakvi su, najlakše je komformistički „ne baviti se politikom“, pa posle rđava politika kojom se bave drugi izađe na nos.

Da se ipak vratimo gurućem problemu, reformi ekonomskog sistema.

Ne treba puno filozofiranja, zna se šta treba činiti ako se želi oporavak ekonomije. Povećati prinose, smanjiti rasipništvo, smanjiti kriminal i korupciju, uvesti red i odgovornost. Naprednjačka vlast je, kao i sve prethodne, gromoglasno najavila da će se baš toga prihvatiti. Najavljeno je smanjenje neodržive javne potrošnje i glomaznog javnog sektora. Uporedo i ono suštinsko, reforme javnih preduzeća – budžetskih bunara bez dna –sređivanje investicione klime i povećanje pravne sigurnosti. O tome vlast govori skoro dve i po godine, ali od toga za sada ništa. U hladnu vodu, u kojoj se tope politički rejtinzi, nikako da se zakorači. Za to vreme problemi eskaliraju. Ono što je sa manje teškoća moglo da se uradi juče, danas je kud i kamo teže. Ne uradi li se ni danas, sutra će biti još teže.

Sve vlasti, od onih u SFRJ do današnje Srbije, populistički beže od bolnih reformi. Uzmiču pred pritiscima komformističkih privilegovanih slojeva, koji ne žive baš evropski, ali za uslove siromašne Srbije žive snošljivo. Čim vlast, bilo koja, spomene diranje u interese privilegovanih, oni se uskopiste. Ne shvataju da smanjenje neodržive javne potrošnje obezbeđuje sutra koliko- toliko izvesne plate. Odbrana neodržive potrošnje na konto stranog zaduživanja, sadašnje plate sutra će realno biti prepolovljene. Kliziće, ako ih redovno i bude, ka nivou plata devedesetih. Zašto je tako, samozvane elite trebalo je da misle iha-ha ranije. Kad se nije štrajkovalo zbog ratova, zločina, lažnog patriotizma, mržnje, klerikalizacije – kad je razarana privreda i vršena lopovska privatizacija, kad se „nije mešalo u politiku“. I kad se mešalo, uglavnom je podržavano ludilo. Pa je đavo došao po svoje. Sad smo tu gde smo i nemamo puno izbora. Ova ili neka druga vlast mora zagaziti u ledenu vodu. Ili…

Uzmicanje vlasti pred ucenama privilegovanih, pred okoštalim navikama i komformizmom, mora se prekinuti ako se želi normalan život. Ali kako, kad se uvek nađe neko ko se – znajući kukavičluke vlasti, da prostite –popiša i na reforme i na reformatore. Za Tadićevog vremena na reforme se prvi popišao PUPS. Isluženi Miloševićevi kadrovi u stranačkoj dinastiji Krkobabića. Koji demagoški tobože brinu o penzinerima. Na zahtev Krkobabića starijeg, Mirko Cvetković je očas posla, bez realnog pokrića podigao penzije za više od deset procenata. Sledilo je i adekvatno povećanje plata u javnom sektoru. Dakako, na teret spoljnjeg zaduživanja. Ovog puta se na narodnjačke reforme i reformatore prvi popišao nezavisni policijski sindikat. Vođa sindikalnog protesta je posle štrajka – u kojem je sindikat politizirao oko Parade ponosa – objavio da su prihvaćeni svi policajski zahtevi. Aferim! Breša u reformama javnih finansija je provaljena na prvom ispitu. Sad sa zahtevima mogu nastupiti i ostali naslonjeni na budžet. Kad može policija, što ne mogu drugi. Počeli su prosvetari. Sutra će zdravstvo, predškolske ustanove, željezničari… Privilegije privilegovanih među privilegovanima – javna preduzeća, namensku industriju, državne monopole – u najavama reformi vlast sa strahom spominje. Teško da će tamo smeti išta da preduzme. Tako će i sa ovim najavljenim reformama, sva je prilika, sve završiti kao farsa.

Za to vreme naprednjačka vlast, koja kao i prethodne beži od reformi društva kao đavo od krsta, zamajava nas dronovima, besmislenom vojnom paradom i koječim drugim. Ne shvatujući ili ne želeći da shvate da su sve nesreće i strahote proteklih dve ipo decenije posledica bežanja od razumnih promena u društvu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!