PAVLE RADIĆ: Godina iluzija i nespokoja

29 Dec 2014

Rđava beskonačnost se nastavlja ili će ipak biti neke nade za nas?

Godina iza nas nije bila spokojna. Zbog ukrajinske krize, Islamske države (ID), rata u Siriji, izraelsko-palestinskog rata, ebole – na globalnom nivou – i prirodnih katastrofa (poplava), ekonomske bede i političkog beznađa – na regionalnom i lokalnom nivou.

Drama Ukrajine na globalnom nivou kod mnogih je izazvala najviše zebnji. Zbog strateškog značaja i velikog potencijala za negativan razvoj. Svaki ratni sukob u Evropi, istorija nas uči, potencijal je za veliko zlo. Kad se u Evropi ne preza od agresije – prikrivene ili ne – na veliku zemlju, kako da se osećaju male zemlje koje se graniče sa agresorom? Posthladnoratovska iluzija s kraja prošlog veka da su Evropa i svet prevazišli velike ideološke i nacionalne sukobe, ukrajinskim ratom čini se da je radikalno dovedena u pitanje. Ako se nije i raspala? Zlo istorije kao da podseća da nije i ne može biti trajno upokojeno. Ukrajinska drama u fazi je zatišja. Verovatno zbog zime. Teško je reći šta će biti na proleće. Akteri – ugrožena Ukrajina, EU i SAD s jedne i Putinova Rusija s druge strane – kao da se presabiraju. I smišljaju šta i kako dalje. Iz grešaka koje su napravljene svi imaju šta da nauče. Ako hoće. U protivnom…

Fenomen ID – i ne samo on – doveo je u pitanje iluziju o liberalnoj demokratiji i slobodnom tržištu kao panaceji za sve probleme sveta. Civilizacijska različitost sveta ne može se svesti na jednoznačna rešenja, ma koliko ista u određenim kulturama bila najprikladnija (politički liberalizam u zapadnim demokratijama). Civilizovan svet se s pravom zgražava nad zločinima ID, ali zgražavanje i vojno uništenje tog ubilačkog pokreta ne rešava trajno problem. Njegove preživele frakcije, kao i svi postojeći politički, nacionalni i verski ekstremizmi, javljaće se i dalje. Ekstremizmi i ubilačke ideologije ne padaju sa neba. Za njih se moraju tražiti dublji sociološki, politikološki, kulturološki, religijski i ekonomski uzroci. Militantna frustriranost i ubilački nagoni privlačni su za mnoge nezadovoljnike.

Stravični rat u Siriji, haotično stanje u Iraku, u delu Pakistana, krhko primirje u Avganistanu, nestabilizovani Egipat, nerazgovetni rezultati „arapskog proleća“, hronično poluratno stanje Izraela i Palestinaca na Zapadnoj obali, realnost je koja je svet u 2014. činila još sumornijim. Kako prekinuti ratove i stradanje miliona ljudi? Kako povratiti mir i normalan život? I to u vremenu velikih naučnih i tehnoloških dostignuća, globalnih komunikacija i ekonomije, ogromnih profita. Jesu li možda profiti – njihova distribucija, kao i tehnološko-komunikacijsko i kulturološko svođenje sveta na iste ili slične modele, razaranje tradicionalnih kulturoloških i antropoloških zajednica – uzrok identitetskih frustracija i radikalnih odgovora? Mnogo je ozbiljnih pitanja koja čekaju odgovore.

Na regionalnom nivou proteklu godinu obeležile su prirodne nepogode (velike poplave u Srbiji, BiH, Hrvatskoj). Pokazala se – negde više, negde manje – infrastrukturna zapuštenost i institucionalno-organizaciona nespremnost za suočavanje sa izazovima klimatskih promena. Ako se to još nekako i može shvatiti – jer se ni mnogo organizovanija društva pred prirodnim katastrofama ne snalaze uvek najbolje – teško je prenebregnuti i pravdati ovdašnja hronično nesređena politička i institucionalna stanja i neorganizovanost. Kao da smo u beskonačnom tranzicijskom limbu, kojeg karakterišu nekompetentne upravljačke elite, slaba ekonomija, loše upravljanje ionako skromnim materijalnim resursima, sistemska korupcija i neodgovornost. Takvo višedecenijsko stanje srozalo je veliki broj građana u egzistencijalnu bedu i beznađe. Ciklusi naizgled slobodnih parlamentarnih izbora malo šta menjaju u realnom životu. Matrice vladanja se ne menjaju.

Februarska pobuna građana BiH (u Federaciji BiH, u Republici Srpskoj je i to izostalo), za kratko je probudila nadu da građani neće beskonačno trpiti rđave elite. Na žalost, nije bilo snage da se protest proširi, jasno artikuliše i ugrozi nacionalističko-klijentilističke matrice vladanja. Sve je brzo završilo novim beznađem. Na nedavnim izborima u BiH stari politički akteri, uz neznatne varijacije, ostali su na vlasti. Slično je bilo i u Srbiji koja nije imala građansku pobunu. U Srbiji se nastavlja politička demagogija, beskrupulozan pritisak na opoziciju, medije, nevladine organizacije, kritičke glasove javnosti. Ignoriše se nerešen problem statusa Vojvodine, a pokrajinska vlast izložena je neprestanoj šikani.

Regionalnu rđavu beskonačnost kao da je na kraju godine na simboličan način obeležio protestni marš više stotina obespravljenih radnika tuzlanskog regiona. Krenuli su peške od Tuzle do Orašja i granice sa Hrvatskom, da u EU zatraže azil jer „ovde nema života“. Ne zna se kako će završiti ova simbolička akcija iz očajanja, ali se zna da im u Pelagićevu, u RS, domaćini nisu obezbedili salu gde bi mučeni radnici prenoćili i malo se okrepili. Nije li ovdašnja beda uzrokovana i tim nacionalističkim odsustvom empatije za radnike iz Federacije, koji se zlopate jednako kao i radnici RS koji im nisu obezbedili prenoćište i okrepu? Koreni naše bede najvećim delom kriju se u robovanju nacionalističkim i klerikalnim klišeima, koji manipulantima na vlasti obezbeđuju ugodno parazitiranje, a velikoj većini čemer i pribegavanje egzilu. Ne simboličnom, nego stvarnom.

Hoćemo li se u novoj godini lišiti bar dela regionalnih i lokalnih zala, kad već ne možemo globalnih? Hoće li nam život u 2015. biti barem malo spokojniji?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!