PAVLE RADIĆ: Gde beže građani Srbije?

11 Dec 2014

EU ili Rusija – fikcije primitivnog uma

Možda se nekom čini da je besmisleno baviti se dilemom EU ili Rusija, kad je Srbija – sve parlamentarne stranke, Vlada i Predsednik Srbije –deklarativno presekla i izabrala EU. To je tačno, ali kao i sve u Srbiji: „Može biti, al’ ne mora da znači“. Evropski izbor uz aktivističku parolu „i EU i Rusija “ siguran je koliko i vrbov klin. Ako neko ne veruje, neka vidi dokle smo odmakli na evropskom putu. Još bolje, neka prati – ako ima stomak – čime se bave naši mediji, koji likuju na svaku nepovoljnu vest iz EU. Neka prati izjave i postupke predsednika republike i njegovog okruženja, neka prati istupanja politizovane SPC, način vođenja unutrašnje politike, pa će mu biti jasnije koliko je Srbija apsolvirala dilemu EU ili Rusija. Uprkos svih proevropskih proklamacija, ovde još mnogi na EU gledaju kao na smrdljiv sir, a na Putinovu Rusiju kao na sunce na istoku. „Više volim rusko govno neg’ američki boNbon“, jedna je od varijacija popularne „misli“ u ovim krajevima.

Ako se dilema EU ili Rusija (i Kosovo) postavi kao ili-ili, na nju se ne može smisleno odgovoriti. Bar ne onako kako očekuju njezini postavljači – ekplicitno i kratko pitanje, eksplicitan i jednoznačan odgovor. Takve dileme površnog uma temelje se na predrasudama i nerazumevanju i EU, i Rusije, i realnih interesa Srbije. Oni koji su zarobljeni takvim dilemama ne razumeju vreme i svet u kojem živimo. Površni um – diletantizam, nepromišljenost, neznanje – pri izboru kuda i kako dalje, ne polazi od realnosti, nego od predrasuda i fikcija kojima ga hrane manipulativni centri moći. Preko medija koji uglavnom truju javnost.

Srbija i Rusija – svaka na svoj način – nesporan su deo evropskog iskustva, evropske državne, političke, religijske i kulturološke realnosti. Kad je danas ne mali deo Srbije u nametnutoj dilemi između EU – smrdljivog sira, kako je tretira nacionalistički konzervativizam i većina medija – i obogotvorenog sunca na istoku, kako Putinovu Rusiju tretira isti nacionalistički i medijski soj, treba objašnjavati o kakvom izboru je zaista reč.

Reč je o tome koji model organizacije države, društva i praktičnog života građana Srbije biraju. Dakle, nije reč za koju se državu, narod i veru treba blanko opredeliti – na šta manipulanti ovde svode dilemu kojom se bavimo. Treba li se opredeliti za model organizacije društva i standarde koji se praktikuju u zajednici naroda i kultura EU – bez obogotvorenja i poricanja problema – ili za model i standarde koji se praktikuje u putinovskoj Rusiji, koji će po svoj prilici za Rusiju biti dugoročni, a koji su više nego ponižavajući za građane Rusije? To je suština izbora i ništa drugo.

Iako se Srbija deklarativno opredelila za EU, ovim pitanjem se treba baviti zbog sistemske opstrukcije nacionalističkog konzervativizma evropskog puta, stalno koji neprestano nudi putinovsku Rusiju kao alternativu. Konzervativni stratum – politički, kulturološki, verski – ignoriše aksiom prosvetiteljstva, da su sve nacije, kulture, svi civilizacijski identiteti jednako vredni poštovanja i uvažavanja, a ne samo izabrani. Ukorenjeni u predrasudama i duhovnoj lenjosti, i dalje se zanose izabranim narodima, verom i kulturom, i to bi Srbiji da nametnu kao standard. Ignorišu realan i zagovaraju imaginarni samodovoljni život i život u društvu sa sličnima. Mediji, uz časne izuzetke, njihova su slika i prilika. Rečit primer je najnoviji medijski tretman odavno poznatih uslova Nemačke za otvaranje pristupnih pregovora Srbije sa EU. Režimske „Večernje novosti“ (čiji je glavni urednik Miloševićev ratni huškač) poznate uslove Nemačke su spakovale kao najnoviju ucenu Srbije i to plasirale na naslovnu stranu. Skoro svi mediji su to shvatili zdravo za gotovi i krenuli sa istim ili sličnim podmetačinama. Što je zvanični Berlin sa pravom šokiralo. Takvih protivevropskih medijskih ispada je sijaset. Nasuprot njima je obilje hvalospeva Putinu, njegovim avanturističkim političkim potezima i privatnom egzibicionističkom ponašanju. Malo ko se u Srbiji, koja tobože hita u EU, uzbuđuje što su naši infantilni mediji povodljivi kao čopor. Samo čekaju inicijativu za huškanje.

Razumna politika – kao i ozbiljne kulture i religijske prakse – treba da se klone generalizacija i obogotvorenja bilo koga i bilo čega. Realan život – materijalna zbrinutost građana, radna mesta, zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, solidarnost, bezbednost, pristojni mediji, pouzdane institucije, prijatelji a ne neprijatelji u okruženju i svetu – treba da je na prvom mestu. U dilemi kuda i sa kim Srbija iz ove bede treba da ide dalje, potrebno je poći od praktičnih pitanja a ne od fikcija primitivnog uma. Konkretno, žive li građani zemalja EU uljudnije od građana Rusije? Beže li građani iz EU u Rusiju ili je obrnuto? Gde beže nesretni prognanici iz nemirnog sveta i zašto spas traže u EU i zapadnim zemljama, a ne u Putinovoj Rusiji? Konačno, gde beže građani Srbije?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!