PAVLE RADIĆ: Ekstaza demagoškog ludila ili JUL je življi nego ikad!

22 Oct 2016

Vaskrsenje Milovana Bojića u liku Zlatibora Lončara

Ako u Tanjugovoj vesti, u kojoj se govori o smeni direktora 11 bolnica u Srbiji, zamenimo ime Zlatibora Lončara imenom Milovana Bojića, brojke i imanea smenjenih direktora – evo skoro u dlaku iste vesti kao iz perioda ekstaze demagoškog ludila Miloševićeve vlasti.

Sred opšte propalosti između ostalog i zdravstvenog sistema, da bi izbegao odijum javnosti zbog kolapsa zdravstva – Miloševićev režim je po ko zna koji put pribegao jeftinom demagoškom triku. Uz Ljubišu Ristića, Aleksandra Vulina i još par opskurnih likova, tadašnji valjda najagresivniji JUL-ovac na mestu ministra zdravlja Milovan Bojić krenuo je lično „na teren“ da stvari u zdravstvu kao dotera u red. U gromopucatelnoj kampanji „sređivanja javašluka“ u zdravstvu Bojić se zaputio na teren praćen medijskom propagandnom kamarilom. Mimo najava, ne izbegavajući valjda ni noć, drčni JUL-ovac, praćen neizostavnim TV kamerama, pohodio je domove zdravlja po provinciji. Nad zbunjenim i uplašenim – školovanim i obrazovanim zdravstvenim radnicima – JUL-ovac je trenirao strogoću i principijelnost. Skoro bez ikakvog otpora ponižavanih lekara i njihovih udruženja.

Nakon svega što je radio u korist zločinačkog režima, Milovanu Bojiću nije falila dlaka sa glave. Malo frke posle Petog oktobrta i stvar je brzo legla na svoje mesto. Kao i kod drugih tadašnjih krojača naše bede i sramote. Kakva bi to propagandna medijska kamarila bila – onda kao i sada – bez (danas fantomskog) Tanjuga. Kako se ovde sve beznadežno vrti u krug. Ne samo u zdravstvu.

U celoj ovoj – kao i svojevremeno u onoj ponižavajućoj kampanji, pokaznoj vežbi osionosti vlasti – najinteresantnija je reakcija zdravstvenih radnika. Ali i ostalih delova društva. Koje zapravo – i nema. Muk. Ćute zaista ugledni profesori i lekari, ćuti ostalo medicinsko osoblje. Ćute lekarske i apotekarske komore. Ćute esnafska udruženja zvučnih imena, na primer Srpsko lekarsko društvo. Kako je moguće da toliki broj školovanih i profesiji uglavnom odanih ljudi ćuti na ponižavajuće postupke vlasti? Kako je bila moguća takva ćutnja za vremena JUL-ovskog jurišnika, kako je moguća ćutnja za vreme sadašnjeg naprednjačkog jurišnika na mestu ministra zdravlja? Kako je moguće da uglavnom pristojan svet zdravstva – inače izvrgnut ponižavanju i radu u skoro nemogućim uslovima – ćuti na ovakav bahatluk nadležnog ministra, vlasti? Gde je dostojanstvo, samopoštovanje, gde je dignitet profesije? Kako je moguće da baš toliki broj lekara i drugog medicinskog osoblja skoro masovno odlazi iz zemlje? Ne beže li i zbog toga što se vlast ovakvim „inspekcijama“ sprda sa njima?

O svemu tome ali i drugim problemima ćute i druge strukture društva – avaj, kao mrtvo more – koje trenutno nisu na udaru vlasti. Poput takoreći do juče navodno principijelnosti odanih advokata, prosvetnih radnika, pripadnika univerzitetskih, naučnih i kulturnih zajednica, zaposlenih u javnoj upravi – koje okupljaju najobrazovanije slojeve društva. Kao da se ne radi o zajedničkom problemu – bahaćenju neodgovorne i nesposobne vlasti – kojem će oni koji nisu danas-sutra zasigurno biti izloženi.

O medijima u manipulativnim kampanjama vlasti izlišno je i govoriti. Malo je spremnih zatražiti precizne izveštaje Lončarevih inspekcijskih timova, pa se na terenu pozabaviti istraživanjem realnog stanja i konkretnim razlozima smena svakog od smenjenih direktora domova zdravlja. Malo je medija spremnih da demagoške „inspekcijske kontrole“ podvrgnu kritičkoj analizi, koji će upozoriti javnost da zdravstvu – kao i bilo kojoj oblasti od javnog interesa – ne trebaju instrumentalizovane kampanjske inspekcije, nego redovne inspekcijske kontrole nadležnih institucija bez vrišteće medijske halabuke. Malo je spremnih upozoriti javnost da je sve mimo toga najobičnije sluđivanje javnosti.

Nema otpora bahatluku vlasti čak i tamo gde je profesionalno situiran najobrazovaniji deo društva. Tu i tamo se pojavi kakav parcijalni, strogo egoistički protest, i to samo ako je u pitanju kamčenje kakvog povećanja plata ili zadiranja u privilegije. Kad se radi o suštinskim problemima društva – koji dovode ne samo do materijalne bede velike većine društva, nego i do ponižavanja čitavih profesija – uprkos poražavajućeg iskustva, ovde o smislenim protestima na žalost nema ni govora. Sve se svodi na parcijalne improvizacije, od danas do sutra.

(Autonomija)