PAVLE RADIĆ: Državni projekat zvani Šešelj

13 Apr 2018

I dalje vladaju oni koji su nas iščašili iz civilizovanosti, uveli u varvarstvo i osramotili

Iako zamoreni i demoralisani odsustvom istine o proteklim ratovima i nepravdom, mnogo ljudi na prostoru ex-Jugoslavije još uvek vapi za istinom, za bar delimičnim namirenjem pravde – kažnjavanjem ideologa ratova i izvršilaca brojnih zločina. Nedavno ugašeni Haški tribunal, uz sve kritike, uradio je velik posao, iako lišen minimalne političke i moralne podrške zaraćenih strana – pogotovo Srbije, miloševićevske Srbije, glavnog pokretača ratova i zla. Jedan od traljavo vođenih procesa je onaj Vojislavu Šešelju, završen oslobađajućom prvostepenom presudom. Tužilaštvo se žalilo. Postupajući po žalbi Žalbeno veće je preinačilo prvostepenu oslobađajuću presudu i Šešelja pravomoćno osudilo na deset godina zatvora. Obrazloženje preinake je da je prvostepeno veće po jednoj od tački optužnice (huškački govor u Hrtkovcima početkom maja 1992. protiv Hrvata) neadekvatno presudilo, te je u tom delu uvažilo žalbu Tužilaštva i preinačilo oslobađajuću presudu.

Reakcije na okasnelu pravomoćnu presudu notornom ratnom huškaču i valjda najeksponiranijem protagonisti zla na ex-jugoslovenskom prostoru – takve su, kakve su. Sa srpske strane ordinarni nacionalisti sledeći Šešelja s presudom se sprdaju, dok “oficijelniji” nacionalisti presudu smeštaju u staru nacionalističku tlapnju zavere protiv Srba. Mizerno je hrljenje srpskih medija, hronično zatrovanih primitivizmom, nacionalizmom i prostaklukom (čast izuzecima), koji su po izricanju pravomoćne presude pojurili “da čuju Šešeljevu reakciju”. Kao da je reč o dobitniku Nobelove nagrade, kakvom svetski poznatom naučniku ili umetniku, filmskoj ili sportskoj zvezdi, a ne prononsiranom ratnom huškaču koji bi trebalo da bude sramota za sve građane ove zemlje. Time mu na tacni daju priliku koju on jedva čeka – da s patološkom strašću ponovo truje javnost starim otrovima, da je iznova kretenizuje. S druge pak strane, žrtve Šešeljeve zločinačke ideologije – tačnije Miloševićeve, crkvene i ideologije dominirajuće kulturne elite Srbije koje je Šešelj najeksplicitnije, najotrovnije i najgrlatije zastupao i oko nje mobilisao mase za podršku ratovima i zločinima – delimično su zadovoljne. Bolje išta, nego ništa.

Ipak, premnogo je ljudi ojađeno zločinima čiji su izvršioci bili opsenjeni Šešeljevim opačinama i huškačkim nastupima – njega i njegovih sledbenika koji danas čvrsto drže vlast na svim nivoima. Koliko god vičan opačini i prizivanju zla, Šešelj (i SRS stranka) dakako nije bio moguć kao “slobodan strelac” srpske politike. Iza njega i stranke stajala su – što implicite, što eksplicite – država, crkva, medijski propagandisti, tajne službe (udruženi zločinački poduhvat). Isti oni koji i danas drmaju Srbijom. Šešelj je i dalje ono što je bio devedesetih – državni projekat i izvršilac radova.

Izgleda da je uzalud se nadati da će pravomoćna presuda Šešelju bar malo osvestiti naše društvo i podstaći ga na susret sa sramnom prošlošću (i posledično rđavom sadašnjošću), kad to nisu učinile prethodne presude političarima, generalima i raznim saslužiteljima “srpskim patriotima” koji su harali po ratištima devedesetih, i koji su nas – čini se, zauvek – iščašili iz civilizovanosti, uveli u varvarstvo i osramotili!

Koliko god se pred svetom (demokratskim, ne i pred Putinom) upravljačka i uopšte dominirajuća elite pretvarale, glumatale, one nisu izašle iz šinjela devedesetih. Dok se pošteno, bez glumatanja, ne oslobode zla iz prošlosti, dotle nam nema izbavljenja iz bede. Ali, mrka kapa!

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!