PAVLE RADIĆ: Druga Srbija među šljivama

10 Dec 2013

Šta je ostalo od nas?

U apatičnoj i demoralisanoj Srbiji, u kojoj je skoro sve obesmišljeno, o Drugoj Srbiji se govori tek tu i tamo. Pred sivilom u kojem živimo i izneverenim nadama, kao da tone u bezdan zaborava. Zajedno sa mračnim devedesetim. Kad se govori o Drugoj Srbiji, njezini nekadašnji pripadnici i zagovornici govore sa rezignacijom. Neretko sa gorčinom. Njezini najdosledniji oponenti, salonski nacionalistički voajeri, „nacionalne demokrate“, govore sa trijumfalnim cinizmom. I jedni i drugi podstaknuti su onim što je ostalo od Druge Srbije koju znamo iz devedesetih. Za prve je Druga Srbija bila egzil sred šovinističkog i ratnog ludila. Intelektualna, moralna i politička alternativa propasti i poniženju. Za druge, simbol nacionalnog otpadništva, pete kolone i odsustva patriotske solidarnosti u odsudnim ratnim godinama za nacionalne interese. Za civilizovanii svet koji je pratio agoniju regiona, Druga Srbija je predstavljala umiveno lice Srbije. Ulivala im je nadu da je posle srpske nacionalne katastrofe moguće obnoviti uljuđenu Srbiju. I na tragu Druge Srbije, povratiti samopoštovanje i dostojansto Srba.

Nacionalistička Srbija, koja je u različitim modalitetima na vlasti od kraja osamesetih prošlog veka do danas, nije volela i ne voli Drugu Srbiju. Zato što je kao u ogledalu pokazivala nakazno lice srpskog nacionalizma i ratne politike. I uopšte svakog nacionalizma, kao opake patologije koja razara svako društvo kojim ovlada. Što je ukazivala da nacionalizam malignije od drugih totalitarizama, temeljno razara društvo po svim šavovima. Horizontalno i vertikalno. Kompromituje i upropaštava sve čega se dotakne. A kao i svaki totalitarizam, bahato i osiono, primitivno, dotiče se svega. Bruka prošlost, upropašćava sadašnjost, budućnosti ostavlja teške hipoteke. Političke, moralne, egzistencijalne. Ostavlja ruševine.

Kad se tu i tamo u banalizovanom medijskom miljeu i povede neka naizgled ozbiljnija priča o Drugoj Srbiji, kao nedavno u jednom autorskom hibridu na RTV, onda se Druga Srbija od nekih sagovornika, smešta u nesuvisle srpske paroksizme s početaka višestranačja. Nije preterano reći da je tu smešta dominantno političko i kulturno mnenja. Pa je onda Druga Srbija – jedan pol srpskog ekstremizama iz devedesetih. Drugi je, jelda, ulični šovinizam, šešeljizam, jednako neprihvatljiv osetljivim „nacionalnim demokratama“. Po njima je Druga Srbija bila i ostala pomodni kosmopolitizam, servilnost pred zapadom lišena nacionalnog dostojanstva i nacionalnog identiteta. Samoponiženje lišeno patriotske solidarnosti kad je naciji najteže. Druga Srbija je, jelda, ne samo banalna servilnost pred Zapadom, nego i izdajničko klevetanje Srbije i svaljivanje na nju krivice za sva zla devedesetih. Svaljivanje ne na srpsku katastrofalnu politiku i pridvorničku joj kulturu, na šta je zaista ukazivala Druga Srbija, nego po „nacionalnim demokratama“ na celu Srbiju. Na srpstvo. To je ta cinična zamena teza, kojom se nacionalističkom demagogijom dodatno sluđivala ionako sluđena javnost.

Druga Srbija je okupljala komuniste i Jugoslovene, za koje je bilo važnije šta se mislilo i govorilo u Zagrebu, u Sarajevu, nego šta se mislilo i govorilo u Čačku i Gornjem Milanovcu. U navedenom prilogu RTV-a to nije rekao neko iz DSS, SRS, iz Dveri, iz Patrijaršije, nego aktuelni glavni urednik „Danasa“, lista kojeg je iznedrila Druga Srbija. I dobro da je rekao. Iz ove nesuvislosti moguće je shvatiti suštinsko nerazumevanje jedinog svetla u tami i užasu devedesetih. Moguće je shvatiti Irazloge dezavuisanja i osporavanja Druge Srbije. Ovakvi stavovi predstavnika današnje medijske elite, sa pretenzijama na građanski svetonazor, pokazuju da se suštinski ne razume fenomen Druge Srbije. Ne razume se da je Druga Srbija akt pobunjenih građana u kamijevskom smislu pobune. Osvešćeni građanin buni se po nalogu unutrašnjeg moralnog imeperativa. Ne polazi od toga šta će o njegovoj pobuni misliti neko u Zagrebu, Sarajevu, Briselu, Moskvi, Tokiju, u Čačku ili Gornjem Milanovcu. Ne polazi od toga šta o njegovoj pobuni kaže nacija, vera, komšija, prijatelj, roditelji. Moralna pobuna prosvećenih građana nadilazi nekritičku privrženost normama, konvencijama, obogotvorenim uverenjima i ideologijama. Pogotovo nehumanim ideologijama, koje bi građanstvo da svedu na nivo plemena koje predvode najbesprizorniji. Kao što je bio slučaj u Srbiji devedesetih. Pobunjeni čovek zna za stid i deluje po nalogu savesti. Spreman je na žrtve u odbrani moralnog integriteta. To treba imati u vidu kad se raspravlja o Drugoj Srbiji i vremenu u kom je beščašće carevalo, u kojem su na širokom prostoru u ime nacionalističkog ludila činjeni nebrojeni zločini.

Druga Srbija je u vremenu zla bila pribežište moralno odgovornih građana. Da budemo precizniji, Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinima, kako ju je definisao jedan od predvodnika Radomir Konstantinović. Pred ovom neporecivom preciznom definicijom, zalud su svi pokušaji njezine relativizacije i trivijalizacije, osnivanjem bizarne dverjanske Treće ili neke ko zna koje Srbije. One prizivaju Ljotićevu Srbiju. Druga Srbija je bila egzil i nada prosvećenih i moralnih građana u vremenu zla. Osporavati građansku samosvest i lične žrtve ne samo časnih utemeljivača Drugu Srbiju, nego i onih koji su im se u tom moralnom bratstvu pridružili, licemerno je i nečasno. To je oveštala demagogija pseudodemokrata u službi Prve Srbije. One koja nije znala za stid, čiji se sramni tragovi otkrivaju sa masovnim gorbnicama.

Šta je ostalo od Druge Srbije onakve kakvu smo znali iz devedesetih, šta je ostalo od naših nada, šta je ostalo od nas – to je već sasvim druga priča. Tužna.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!