PAVLE RADIĆ: Dolaze još teži dani – treba se pripremiti za njih

18 May 2016

Naprednjačko siledžijstvo ili kampanja nasilja i straha

Skandalozni događaji u javnom životu Srbije, u ovom kratkom periodu posle izbora, svedoči da je faza pokaznih vežbi naprednjačke vlasti odavno prevaziđena i da se stiglo do ogoljene brutalizacije celokupnog javnog života.

Da se malo podsetimo.

Cirkus u RIK-u, koji je noćima i danima petljao oko saopštavanja rezultata republičkih izbora. Pri čemu je predsednik RIK-a – visoki funkcioner SNS – nalazio vremena da opoziciji zainteresovanoj za razloge docnje u saopštavanju izbornih rezultata, drži političke lekcije, optužujući je za „neviđeni pritisak na RIK“. Stvar je nekako završila, kako je završila. Bez protesta na ulici ko zna kakvi bi bili konačni izborni rezultati. Nad izborima je ostala mračna senka sumnje u regularnost, posebno tamo gde se tradicionalno izborno kralo i varalo, na Kosovu. Takođe, nikad nismo dobili odgovor na pitanje kako je za kratko vreme Srbija dobila stotine hiljada novih glasača!

Nasilje naprednjaka nad političkim protivnicima ne jenjava. Tamo gde nisu obezbedili izbornu većinu, na silu bi da formiraju vlast. Ima li rečitije demonstracije te tvrdnje od nasilja viđenog na konstitutivnoj sednici Skupštine opštine Šabac? Klasično radikalsko siledžijstvo, koje obesmišljava demokratske procedure i ruga se sa većinskom voljom građana, sa izbornim rezultatima. U Apatinu je pak u sred grada – u po bela dana – kidnapovan odbornik druge stranke, ne bi li naprednjaci kriminalnim inženjeringom obezbedili odborničku većinu. Kad je nisu obezbedili voljom građana. Naknadne petljavine da su doktora – odbornika o kojem je reč, prijatelji samo zamolili da pođe sa njima držeći ga sa obe strane ispod miški – i pruži jednom pacijentu pomoć, samo dodatno potvrđuju njihovo siledžijstvo. Navodno pružanje lekarske pomoći nekom pacijentu primitivna je radikalska zamena teza, u rangu poznate „kore od banane“, kada je Šešeljev telohranitelj pretukao advokata Barovića, a potom cinično tvrdio da se ona okliznuo o bananu. Šta li bi tek bilo da su naprednjaci izgubili izbore u velikim gradovima? Šta li bi bilo da su izgubili pokrajinske ili republičke izbore?

Rušilačkim vandalizmom u beogradskoj Savamali vlast je demonstrirala kako osiono gazi pojam pravne države i njezine institucije. Pod okriljem noći na gangsterski način srušen je niz objekata, ugroženi su brojni građani, a da nasilnici i rušitelji do danas – skoro će mesec dana od tada – nisu poznati. Još manje njihovi nalogodavci. Skandalozno je ponašanje onih koji treba da brinu o ličnoj i imovinskoj sigurnosti građana i poštovanju prava – policije, tužilaštava, gradskih čelnika, komunalnih službi. Preciznije, čelnika tih institucija koji su institucije sveli na fasade. Skandalozno je ponašanje gorljivog evropejca Vučića, koji udar na pravni poredak relativizuje i populistički nastoji da ga učini prihvatljivim. „Nepoznatim“ vandalima zamera (o mogućim naručiteljima ni reči) što su deo grada rušili po noći, a ne po danu, kako je to po njemu trebalo. O kakvom otvaranju pregovaračkog Poglavlja 23 sa EU posle ovakvih sprdnji sa pravom, pravdom i državom Vučić uopšte priča?

Upućeni u karakter Vučićeve svevlasti uopšte nisu sumnjali šta će zadesiti one medije koji su do skoro ostali mimo njegove kontrole. Između malobrojnih, i RTV. Na nasilje nad tim medijima nije se dugo čekalo. Dok zvanični izborni rezultati još takoreći nisu bili ni saopšteni, farsično izabran UO RTV smenio je po svemu uspešnog programskog direktora RTV. Usledila je ostavka generalnog direktora (sa nepriličnim obrazloženjem), pa je krenula čistka urednika i marginalizovanje najboljih novinara. Sledi pronalaženje „zdravih snaga“ po redakcijama – onih prekaljenih u patriotskim devedesetim i sačuvanih – i dovođenje istih takvih sa strane. Profesionalizam, etika, obrazovanje, diplome – ma hajte molim vas – za ex-radikale i saslužiteljsku bulumentu, to su trice i kučine. O neprekidnom pak šovinizmu neobuzdanog Miloševićevog ratnog huškača Ratka Dmitrovića, sada na mestu direktora i glavnog urednika prodržavnih „Večernjih novosti“, ne vredi više ni govoriti.

Nema sumnje da za novinarsku profesiju – kao i za sve nas – nesumnjivo dolaze još teži dani. Vredi se pripremiti za njih.

(Autonomija)