PAVLE RADIĆ: Dok mečka igra pred tuđim vratima – Srbija se raduje

04 Oct 2017

Zašto se srpski nacionalisti raduju zbog događaja u Kataloniji

Srpski nacionalisti zabašurene zločinačke prošlosti ustvari su ushićeni nesrećnim razvojem događaja u Španiji. Sa vrha nacionalističke matrice (i vrha države), to je najbolje sažeo radikalski ratni huškač Aleksandar Vučić ciničnom sintagmom da je zaigrala mečka i pred vratima drugih, infantilno spočitavajući neprincipijelnost pre svega EU jer – za razliku od problema „Beograda i Prištine“, kad je stala na stranu Prištine i velikom većinom priznala secesiju i nezavisnost Kosova – problem odnosa Madrida i Barcelone tretira kao unutrašnji problem Španije.

U suženoj optici i pameti srpskih nacionalista, svesno se ignoriše činjenica da su EU i demokratski svet isti takav stav imali prema krizi u SFRJ krajem osamdesetih – sve do razbuktalih ratnih sukoba, do zgroženosti beskrupuloznostima Miloševićeve ratne politike i jasnog uvida da je Jugoslavija kao demokratski samoodrživa država – završena priča. Tretiranje predsmrtne agonije SFRJ kao unutrašnjeg problema dotle uvažavane i poštovane države – kojoj su (bezuspešno) želeli pomoći; ne treba zaboravljati višekratne posete izaslanika EU SFRJ na čelu sa italijanskim ministrom spoljnih poslova De Mikelisom, kad su od strane EU nuđene konkretne obilne beneficije ako se kriza države razumno reši – promenjeno je tek posle razorenog Vukovara, bombardovanja Dubrovnika i zagrebačkih Banskih dvora, te Miloševićevog osionog odbijanja bilo kakvog razumnog rešenja (njegovom zaslugom propali mirovni pregovori u Hagu pod vođstvom lorda Karingtona). U bezizlaznoj situaciji koju je diktirala neograničena Miloševićeva sujeta EU i demokratski svet su se (odocnelo) opredelili za iznuđeno rešenje Banditerove komisije, koje je preporučilo da se prizna disolucija SFRJ kao novonastala realnost i da se na bazi nove realnosti dalje pristupa problemu ex-jugoslovenskog prostora i njegovih traumatizovanih društava.

Srpski nacionalisti zaboravljaju, ignorišu, da je po tom predlogu Srbija tretirana u neupitnim avnojevskim granicama – sa autonomnim pokrajinama Vojvodinom i Kosovom – s tim da je radi demokratske stabilnosti i teritorijalnog integriteta Srbije stanovište EU i demokratskog sveta bilo da se Vojvodini i Kosovu vrate nasilno ukinute autonomne nadležnosti. Da je bilo pameti umesto iracionalnosti i nacionalističkih strasti, da je prihvaćeno to razumno rešenje – sigurno je da bismo živeli danas u sasvim drugačijim, boljim uslovima. Pameti nažalost nema ni danas posle silnih poraza, pa se beznadežno bakćemo sa avetima nacionalizma koji svaki čas pokazuje nakazno lice – prema susedima, prema aktuelnim događanjima u svetu, prema građanima Srbije koji nisu prodali dušu đavolu i odrekli se samopoštovanja i zdravog razuma.

Povodom onespokojavajućih događanja u Španiji (onespokojavajuće je sve što se stihijno raspada, pogotovo države) Vučić je teatralno – kako inače radi sve, kao i svaki demagog – sazvao državni vrh sve sa civilnim i vojnim službama (ne zna se da li je prisustvovao i patrijarh?), da se odrede prema tome iako je već odaslata bezuslovna podrška Madridu. Zaključeno je da se uputi pismo EU kao znak protesta zbog njezinih jelda dvostrukih aršina prema Srbiji. Pismo će u Brisel odneti lično premijerka Brnabić, koja je posle sastanka građanstvu dodatno objasnila kako za Srbe ne važi međunarodno pravo i ponovila stavove predsednika da se radi o eklatatnom primeru dvostrukih standarda koji se primenjuju samo nad Srbima. Samozvana patriotska javnost dočekala je to sa komentarima da je to odavno poznata činjenica na koju još onomad sa pravom upozoravao pravednik Milošević.

Dok se Brnabić sprema u Brisel da evropskim licemerima – sa kojima se vode pristupni pregovori o članstvu u EU – očita lekciju o moralu, dotle protagonisti srpskog nacionalizma trljaju ruke videći u događajima u Španiji veliku šansu za Republiku Srpsku (RS) i neminovnost njezinog otcepljenja od BiH. Među njima, to je ionako apsolvirana neminovnost za čiju realizaciju se čeka samo zgodna međunarodna okolnost. Kud će bolja od – njihove li radosti – željene secesije Katalonije kao pokrića i za isti postupak RS. Kad može Katalonija, može i RS, računaju nacionalisti, potpuno previđajući mnogostruke razlike između Katalonije i RS, između Španije i BiH.

Srpski nacionalizam našao se u rascepu. Sa jedne strane (neiskrena?) podrška Madridu zbog njegovog nepriznavanja nezavisnosti Kosova, a sa druge radost zbog secesionističkih težnji Katalonije kao povoljnosti za željenu secesiju RS od BiH. Ludilu nacionalizma nema kraja, bez obzira na užasne cene.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!