PAVLE RADIĆ: Dodik u histeričnom strahu

13 May 2016

Da bi sačuvao kriminalnu vlast, Dodik spreman i da izazove novi rat

Na šta je sve spreman izopačeni Dodikov režim da bi sačuvao vlast, vidi se ovih dana kad na sve načine pokušava da spreči protestni miting opozicije RS u Banjoj Luci. Histerično uplašeni Dodik više ne preza bukvalno ni od čega. Da bi sačuvao vlast igra va-bank, na sve ili ništa. Ne postoje crvene linije koje nije spreman preći.

Organizvanjem kontramitinga u isto vreme i na istom mestu kad i odavno najavljeni miting opozicije, Dodik je spreman da ugrozi čak i građanski mir. Isto kao i Milošević za vreme protesta opozicije zbog izborne krađe 96/97. Od ludila zločinca-uzora nije izvukao nikakav nauk. Ponajmanje to da se brutalne diktature završavaju neminovnim slomom diktatora. Ne ponavlja Dodik samo Miloševićevu ludost sa kontramitingom, nego obilato koristi i druge njegove metode svevlašća. Apsolutno kontroliše sve tokove novca, pri čemu ogromni novci siromašnog društva koruptivno nestaju kao voda u pesku. Primitivnim srbovanjem, šovinizmom, podilazi sluđenoj javnosti i permanentno kleveće opoziciju, proglašavajući je izdajnicima i plaćenicima Sarajeva i zapadnih centara antisrpskih zavera. Uveo je skoro apsolutnu kontrolu medija. Korumpirao je univertzitetsku i – ako se to može tako nazvati – kulturnu zajednicu, obe urušene promocijom nekompetetnih kleronacionalističkih kadrova. Sve resurse i institucije stavio je pod svoju kontrolu i instrumentalizovao za lične i potrebe svojih klijentelista. Javnu politiku sveo je na rat protiv BiH i proizvođenje neprijatelja, na glorifikaciju šovinizma iz zadnje decenije prošlog veka, u relativizaciju ratnih zločina i potpunu rehabilitaciju zločinaca. Stranku kojoj je na čelu – SNSD, koja je pre dolaska na vlast imala kakav-takav naizgled demokratski potencijal i koja se u nacionalističkoj i šovinističkoj zatrovanosti dominantne politike Srba BiH činila dragocenom alternativom – sveo je na beskrupuloznu klijentističku mašineriju.

Za Dodikovo ime vezuju se brojne afere, a sistemska korupcija je opšte mesto njegove vladavine. Baš to, brojne afere koje se vezuju za njegovo ime – pored bolesnog vlastodržačkog ega –izgleda da je temeljni razlog što se histerično boji gubitka vlasti i istraga afera koje ga prate. Da bi to sprečio rizikuje i građanski mir sa mogućim nesagledivim posledicama.

Glupostima politike Beograda – na ovaj ili onaj način svih vladajućih garnitura – Dodik je Srbiju stavio u poziciju taoca svog bahatluka. Sad kad je doterao cara do duvara, kad je u škripcu – a neminovno će pasti, ako ne sada, onda uskoro, štete njegovog svevlašća su ogromne – oslanja se na beogradske političare i Patrijaršiju. Vučić i patrijarh Irinej stavili su se u njegovu odbranu, u njegovo političko (i sudsko?) spasavanje. I ne samo oni. Tobože da bi se u RS –čedu srpskog nacionalizma i zločinačkih ratova – sačuvao građanski mir. „Da ne udara srpski barjak, na srpski barjak“. Nije nego. Gde je bila pamet beogradskih političara i Patrijaršije kad je bahatog vlastodršca trebalo upozoriti kud vodi njegovo bahaćenje, kad ga je trebalo obuzdati u prkosu državi BiH i kockanju sudbinom tamošnjeg srpskog naroda? Dodik je sada u histeričnom strahu, a zabrinuti su i njegovi beogradski mentori. Vučić jelda zna – obavestile su ga „naše Službe“, što Dodikovi propagandisti obilato ponavljaju – da se spremaju izazivači nereda i nasija kojima je cilj destabilizacija RS. Nasilnici se dakako spremaju, a gde bi drugde nego u Sarajevu i drugim antisrpskim centrima. Odatle se jelda Dodikova opozicija i finansira i usmerava.

Sramota je što se Beograd – Vučićeva vlast i SPC – stavljaju na stranu banjalučkog diktatora, ignorišući činjenicu da iza opozicije (valjda su i oni Srbi?) stoji veliki broj građana RS koji žive u sve većoj bedi i poniženju.

Nije ni opozicija RS – demokratsko cveće. I među njima ima svega i svačega. Uglavnom je tereti nekritičan odnos prema ratu i povezanost – ako ne svih, onda mnogih aktera – sa ratnim hipotekama kojih se pristojan svet stidi.

Suština problema Republike Srpske je u tome što je ona sama po sebi sistemski, konstitucionalni problem. Kao takav dugoročno je neodrživ i u političkom, i u ekonomskom, a pogotovo u moralnom smislu. Odnosno, održiv je po cenu bede i košmara kojem upravo svedočimo. To se neće sprečiti ako se suštinski ne promeni i ideja, i ostvarenje onog što se u ratnom ludilu nepromišljeno konstituisalo kao anahroni nacionalni zabran, kao paradržava. Što se pre to shvati i u Banjoj Luci, i u Beogradu – u Beogradu pogotovo – to bolje i za Srbe i za ostale narode, ne samo u BiH nego i u regionu.

(Autonomija)