PAVLE RADIĆ: Demagogiju najbolje potkazuje izbor kadrova

04 Dec 2012

Pseudodemokratski novogovor vladajuće politike

Posle majskog preuzimanja republičke vasti, staro-novi političari iz devedesetih još se razmeštaju i pozicioniraju u institucije sistema. Od lokalnog do republičkog nivoa. Gde god postoji mogućnost „glajhšaltuju“ organe vlasti i institucije po svom ukusu. Kadriraju. U partijskoj i kadrovskoj kombinatorici jasno se zna u koga je moć, ko je gazda, ko se pita.

Rehabilitovani i revitalizovani baštinici devedesetih promenili su delom kadrove, a mnogo više retoriku. A ćud? Iz nastupa „za domaću upotrebu“, u zgodnim populističkim okupljanjima, i pored demokratskog novogovora, još izbijaju strasti starih ideoloških resantimana. Konzervativizam, nacionalizam, desničarenje, podozrenje prema Evropi. Nemaštoviti i zbog zloupotrebe obesmišljeni patriotski rituali ispražnjeni od svakog realnog smisla, o tome rečito govore. Sve se svodi na demagogiju, na bizarnost. Poput recimo pokušaja obnove nacionalnog zanosa u patriotski sumnjičenoj Vojvodini. Obeležavanje godišnjice ulaska srspke vojske u Novi Sad i prisajedinjenje Vojvodine Srbiji, odnosno Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca – zamišljeno je kao pompezan patriotski događaj. Završilo je otužno na polupraznom centralnom novosadskom trgu. Garda, muzika, samozvani političari-patrioti i crkveni velikodostojnici na tribini, govori – nisu popravili utisak preambiciozne patriotske patetike. Slično je bilo i sa nastupom predsednika republike u Skupštini Vojvodine povodom obeležavanja godišnjice „prisajedinjenja“.

Novogovor staro-novih vlastodržaca prepun je fraza, a malo realnog života. Ekonomskom oporavku, borbi protiv korupcije, društvenim reformama, očuvanju nacionalnih interesa, evropskim integracijama, povećanju standarda građana… nema se šta prigovoriti. Samo, jesu li staro-novi političari verodostojni za takve ambiciozne teške zadatke kada je upropašćivanje svih ovih pitanja deo njihovih hipoteka iz devedesetih? Jesu li za to sposobni njihovi politički i ideološki klonovi, bez obzira na ideološko presvlačenje i promenjenu retoriku? Konačno, da li je uopšte moguće rešavati teška pitanja nasleđa bez radikalnog prekida sa ideologijom devedesetih?

U novogovoru staro-novih političara i njihovog intelektualnog sasluženja, godine zla se ne spominju. U javnosti se inače zlo i sramota devedesetih guraju u bezdan zaborava. Na neugodna podsećanja onih koji ne zaboravljaju zločine, upropašćene godine i osujećene živote miliona ljudi, rehabilitovani akteri devedesetih tek usputno napominju da su za svoje greške platili petooktobarskim porazom. Nema sumnje da su za njihovu današnju više nego komfornu poziciju, najzaslužnije katastrofalne postpetooktobarske vlasti. Uz mali izuzetak. Poražavajući su učinci ne toliko postpetooktobarskih fundamentalnih desničara, poput DSS i sličnih, od kojih se ništa dobro i nije moglo očekivati, koliko onih koji su se predstavljali kao evropsko lice Srbije. Prvenstveno DS. Poražavajući su učinci njezine deološki bezličnosti, šurovanja sa nacionalistima, konzervativcima, njezinog metanisanja pred klerikalizmom. Poražavajući su učinci gramzivosti i korumpiranost ne malog dela njezinih kadrova. Ideološka bezličnost razvodnila je sve njezine proklamovane vrednosti, a korumpiranost je kompromitovala ne samo DS, nego je posledično razorila skoro celo društvo. Zahvaljujući tome, i zbog toga izgubljenim nadama građana, prešminkanim radikalima, SPS i priključenim im političkim trgovcima, na majskim izborima vlast je pala u ruke kao zrela kruška.

Sad smo u volji i vlasti staro-novih demagoga. Ali ni njima nije lako. Suočeni su sa nasleđem ne samo svojih ranijih dela nego dodatno pogoršanim učincima zadnjih vlada. Posebno vlade Mirka Cvetkovića. Sve je takoreći u rasulu. Ekonomija, zdravstvo, školstvo, kultura, mediji, odnosi sa susedima… Kosovski problem tretiran iracionalno više od dve ipo decenije, nakon svega nije lako racionalno rešiti. Toliko dugo se bahato gazi i autonomija Vojvodine. Nastavi li se tako, i Vojvodina će, nema sumnje, postati hronično političko žarište Srbije. Shvataju li to uopšte staro-novi vlastodršci? Jesu li iz vlastite prošlosti išta naučili? Doduše, problemima Kosova i Vojvodine su se iracionalno bavile i sve postpetooktobarske vlade. Što je problem autonomije Vojvodine manji, ne znači da ga treba ignorisati. Zbog naopakog rešavanja danas bi to bili ozbiljni problemi i za organizovanija i racionalnija društva.

Na kumuliranom političkom, ekonomskom i kulturnom nasleđu vrednovaće se demokratska verodostojnost novo-stare vlasti. Brzo će se pokazati njezine sposobnosti i da li je pored promenjene retorike promenila i ćud. Po onome kako do sada radi, po nezajažljivim pretenzijama da po svaku cenu potčini i svojim ambicijama prilagodi sve nivoe vlasti ne birajući sredstva, nema razloga za optimizam.

Novo-starim vlastodržacima ne manjka demokratske i proevropske retorike, ali ima nešto što im sreću kvari. Neumoljivo ih denuncira izbor i promocija kadrova. U senci medijskih vođenih obračuna sa korupcijom, zaokupljenosti javnosti problemom Kosova i saniranjem nasleđenih zjapećih deficita Cvetkovićeve vlade, povratak čitavih ešalona mračnih kadrova iz devedesetih protiče u tišini. Teško bi bilo nabrojati sva kompromitovana imena, što iz devedesetih, što iz Koštunicinog perioda, koja se vraćaju u najvažnije institucije. Od ministarstva, državnih agencija, javnih preduzeća, do lokalnih samouprava. To su valjda kadrovi koji treba da razreše probleme, u čijem su nastajanju i učestvovali. Ko veruje da je to moguće?

Da ne bi bili zloguki proroci, sačekajmo da vidimo kako će se rešavati najveći problemi. Prvenstveno Kosovo i realna borba protiv korupcije. Potom saniranje ogromnih ekonomskih deficita, te posvećenost evropskim integracijama. Brzo će se videti jesu li staro-novi vlastodršci, pored retorike, kojim čudom promenili i ćud. Oni naivniji među nama veruju da je i to čudo moguće.

A kad su se ovde dešavala čuda koja su nas pozitivno iznenađivala?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!