PAVLE RADIĆ: Dejton u Ukrajini?

20 Mar 2014

Čeka li Ukrajinu sudbina BiH

Drama Ukrajine. Drama evropskog istoka, drama Evrope. Nama koji smo zabavljeni svojim političkim i ekonomskim jadom, to izgleda daleko. A nije. Čim je u Evropi nešto politički dramatično, čim sa tim počinju udarne vesti svetskih medija, to realno postaje najveći globalni problem mimo svih sukoba i ratova na raznim stranama sveta. Politička i vojna zaoštravanja u Evropi opravdano izazivaju zebnju i strah. Istorija nas uči da su periodi rđavog globalnog političkog stanja i najveće ratne katastrofe vezani za Evropu.

Antropologija Evrope, nacionalna, verska, politička, ekonomska, kulturološka – veliko je civilizacijsko bogatstvo. Ali i veliki potencijal za različita sukobljavanja u periodima društvenih kriza i nestabilnosti. Blagodet i prokletstvo. Iz dubina fragmentirane istorije evropskih naroda i mikrokultura, moguće je crpeti i ono najbolje, najhumanije, kao u slučaju ideje o ujedinjenoj Evropi, i ono najgore, najdestruktivnije, u slučaju oživljavanja nacionalnih egoizama i imperijalnih ambicija. Moguće je prilagođavati, manipulisati istorijska sećanja, pogotovo državne, nacionalne i verske traume kojima niko ne manjka – potrebama trenutnih interesa. Zato političke krize i pretnje oružanim sukobima u Evropi nose razorni potencijal globalnih razmera. Pogotovo ako su u konflikt uključene velike države i nacije, ako je konflikt u centralnom, centralno-istočnom evropskom prostoru, na kojem se sažimaju mnoge antropološke silnice za koji su vezane mnoge nacionalne i verske traume. Istorija nas tome uči.

Ratovi na prostorima bivše Jugoslavije pokazali su nemoć Evrope da se nosi sa takvim izazovima, iako se jugoslovenska drama odvijala na evropskoj periferiji i u njoj su bili uključeni mali narodi. Sreća za Evropu da je bilo tako, pa se krvava drama mogla lokalizovati na marginu evropskog geostrateškog prostora. I pored toga, Evropa nije konačno rešila problem jugolovenske ratne drame, jer je ostalo samo pacifikovano a ne i ugašeno žarište nezavršenog rata. Ostala je dejtonska BiH, kao provizorij spram kojeg se Evropa odnosi neodgovorno, iako je to itekako njezin problem. Problem sa Ukrajinom je kudikamo veći i složeniji. Opasniji.

Kako je došlo do ukrajinskog problema? Kako će se završtiti? Kakve će biti lokalne, kakve globalne političke, vojne, geostrateške, ekonomske posledice? Da li je drama velike evropske zemlje početak kraja utopije o miru na evropskom i evroazijskom prostoru, koju je proizvelo rušenje Berlinskog zida?

Od osamostaljenja do danas, Ukrajina je, čini se, zarobljena u limbu nedovršene demokratske transformacije. Kao i mnogi regioni bivšeg Sovjetskog saveza, što u evropskom, što u kavkaskom i azijskom pojasu. To je rezultiralo degenerisanjem formalno-pravno-demokratskog poretka kroz uzurpaciju moći užih oligarhijskih grupa, krizom institucija, raširenu sistemsku korupciju i nedelotvornu ekonomiju. S jedne strane korumpirani političari, moć i osionost prebogatih oligarha u sprezi sa plitičarima, s druge strane slaba ekonomija, slabe institucije, sistemska korupcija i besperpektivnost velike većine stanovništva. U svemu tome, u dugotrajnoj društvenoj krizi, do izražaja dolaze i različita istorijska i socijalna iskustva zapadnih i istočnih delova Ukrajine, različit odnos prema Evropi i Rusiji. Društvo nije demokratski integrisano, pa je postalo poprište borbe za premoć različitih socijalnih grupa, pri čemu neke vođene izrazito nedemokratskim ideologijama i liderima. Na zapadnom delu zemlje opravdane demokratske zahteve kompromituju ne baš zanemarljivi militantni nacionalisti i antisemiti (o čemu pišu i zapadni mediji), na istoku zemlje odgovara se težnjama brojne ruske populacije ka obnovi starog ideološkog poretka i priključenja Rusiji i podvrgavanju Putinu kao spasiocu.

Raspolućenost ukrajinskog društva i njezinu ekonomsku i vojnu slabost koristi Putin priključenjem Krima Rusiji, pravdajući to pravom građana Krima na samoopredeljenje. Takvo pravo ne priznaje građanima zakavkaskih republika u sastavu Rusije, Čečeniji, Dagestanu… Klasična i večna logika onih koji imaju moć. Pravo je pravo na papiru, ali će biti kako odluči onaj ko ima moć. Međunarodno pravo i međunarodne instuitucije poput UN, pred ovakvim jednostranim odlukama onih koji imaju moć – ne ostaju prvi put prazno slovo na papiru. Bude onako kako odluči onaj ko ima moć. Ovog puta Putin. Na stranu sada koliko će to koštati Rusiju i Putina. Nema sumnje da će priključenje krima Rusiji homogenizovati Ruse i da će uzdići ugled Putina, da će još više učvrstiti njegovu svemoć. I blokirati ionako slabe demokratske procese u Rusiji. Istine radi, da su u istoj situaciji teško da bi se i SAD, Velika Britanija i druge demokratske zemlje zapada, odrekle strateški tako važnog područja kao što je stolećima Krim bio i ostao za Rusiju. Ne samo u vojnom, nego i u simboličnom državnom značaju. Real-politika, pogotovo vojnostrateška politika zapada, na to je morala računati sve i da Putin u Rusiji nije na vlasti. Velike zemlje i veliki narodi teško se odriču važnih geostrateških pozicija. U strahu da Ukrajina ne uđe u EU, i pogotovo NATO, Rusija ne želi da se liši strateški važnog vojnopomorskog uporišta na svojoj granici. Sviđalo se to kome ili ne, to je real-politika velikih.

Pred ukrajinskom krizom zapad i NATO pokazuju limite svoje moći i snage. Pretnje sankcijama, prekid nekih institucionalnih odnosa i to je to. Suviše su veliki ekonomski interesi zapada vezani za Rusiju, suviše je veliki energetski potencijal kojim Rusija može neprijatno da uzvrati zapadu. O riziku vojne konfrontacije da se i ne govori. Koja bi zemlja zapada, koji bi parlament odobrio slanje nacionalnih trupa u okviru NATO u recimo Donjeck, Harkov, Odesu…? Nema tog parlamenta na zapadu koji bi tako šta podržao. Putin to dobro zna i zbog toga radi to što radi. Njegove zebnje više su vezane za institucionalno-ekonomske sankcije zapada, ali se uzda u svoje moćno naftno-gasno strateško oružje. Videćemo ko je u pravu.

Šta će dalje biti sa Ukrajinom? Krim je, čini se neopozivo, u Rusiji. Jugo-istočni deo zemlje, u kojem živi značajna ruska populacija oduševljena priključenjem Krima Rusiji, želi to isto, ali teško da tako šta planira Putin. Krim je ipak nešto drugo. Verovatno će se zadovoljiti instrumentalizacijom ruske populacije za traženje veće autonomije istočnog dela zemlje u okviru Ukrajine. I stvaranje nečeg poput Republike Srpske (Ruske) u okviru federalne Ukrajine. I za takvu mogućnost ni vlast u Kijevu, ni zapad, sva je prilika nemaju snage da je osujete. Tako se stvaraju šanse da Ukrajina postane pandan dejtonskoj Bosni i Hercegovini. Funkcionalno neodrživa zemlja, u kojoj će Rusija preko svoje populacije i (autonomnog) entiteta u istočnom delu Ukrajine ucenjivati Kijev. Onemogućiće integrisanje Ukrajine u evroatlanske integracije, izuzev ako se zemlja ne raspadne, pa zapadni deo zemlje sam uđe u evroatlanske integracije.

Šta će za građane Ukrajine značiti eventualna federalizacija zemlje na istočni i zapadni entitet, najbolje neka vide na primeru građana BiH. Hronična beda i beznađe, hronično očajno stanje. Izuzev ako problem Ukrajine ne eskalira u nepredviđeno dramatičnom pravcu. Onda teško nama svima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!