PAVLE RADIĆ: Da li znate gde je Tomašica?

03 Dec 2013

Antologija sramote i topologija zla

Tomašica, novi prilozi antologiji sramote

Tomašica. Reka? Brdo? Neko selo, zaselak? Narodni običaj, crkveni sabor, lokalni dernek, teferič? Doskora, Tomašica je moglo značiti sve od navedenog. Odskora, više ne može. Od sada se ime malo poznatog rudnika kraj Prijedora neopozivo vezuje za zlo. Upisuje se u veliku mapu toponima srpske sramote iz devedesetih. Ovčara, Lovas, Škabrnja, Zvornik, Kozarac, Višegrad, Foča, Prijedor, Srebrenica, jezero Perućac, hladnjače u Dunavu, policijski poligon u Batajnici… Na red za upis na taj žalosni spisak neumitno je došla i Tomašica. U nedavno otkrivenoj masovnoj grobnici, prema iskazu tužioca Dermota Grooma na suđenju Mladiću u Hagu, za sada je pronađeno 470 žrtva. Bošnjaka i Hrvata iz Prijedora i okoline pobijenih 1992. Istraživanje nije završeno. Prema svim indicijama, pretpostavlja se da je na tom lokalitetu „sahranjeno“ između 700 i 1.000 žrtava. Na leševe je navučen sloj od desetak metara zemlje. Da se gadost sakrije, da zločin potone u bezdan zaborava. U Bosanskoj krajini evidentirana je 131 masovna grobnica. Samo u opštini Prijedor – 61. Manje-više sve nastale 1992. Odgovornost za njih se vezuje za Srbe. Za Karadžića, Mladića i njihove vojno-političke ispostave na terenu. Političke, duhovne i vojne mentore Karadžića i Mladića iz Beograda niko za sada ne spominje.

Da je po medijima Srbije, za Tomašicu se ovde praktično ne bi ni znalo. Tu i tamo štura skrajnuta vest koja se baš nikako nije mogla izbeći. Naime, svetski mediji su izveštavali o otkriću strave Tomašice. Po prvim iskopavanjima, to je najvća masovna grobnica u Evropi posle Drugog svetskog rata. Taman posla da srpski mediji tome posvete više pažnje. O političarima, „javnim i kulturnim radnicima“, o sveštenstvu SPC da i ne govorimo. Ovde se od masovnih grobnica, ako su u njima žrtve srpskih vojski i paravojski, beži kao đavo od krsta.

RTS, „vaše pravo da znate sve“, čijem su nedavno preminulom direktoru izricani degutantni hvalospevi valjda zato što je od nacionalne TV napravio sredstvo za idiotizaciju masa, ustrojio je televiziju na kojoj caruje našminkani prostakluk. Napirlitane cajke, kuvari, kvizovi, Žikina šarenica i beskonačne reprize prastarih serija. Nakon kičerajskog preskupog „Selo gori, a baba se češlja“ došlo se konačno na svoje. Na „Ravnu Goru“. Na „neideološku inpterpretaciju konačne istine“ o Drugom svetskom ratu u Srbiji i Jugoslavi. Na romansiranu „istinu o našem čiča Draži“, jelda, tragičaru i žrtvi. U državi pred bakrotstvom niko da se usudi da pita koliko košta šminkanje četništva? Još manje, zašto se rehabilituje ideologija koja je u obnovljenom izdanju devedesetih sa skoro nacionalnim konsenzusom, proizvela navedenu mapu srpske sramote.

U medijskoj idiotizaciji građani Srbije razapeti su između razgolićenih cajki i Ravne Gore, Žikine šarenice i beslovesnih voditelja, kuvara i kvizova. O trešu komercijalnih televizija da i ne govorimo. Čudi li onda strašna moralna otupelost, apatičnost i nezainteresovanost i za vlastite živote? Da li je čudno što se ovde Tomašica, „to tamo“, ničim ne povezuje sa srpskom politikom i srpskim moralnim porazom? Odsustvo svesti o moralnom porazu je verovatno najveća tragedija današnjeg srpstva. U Srbiji, i još više u BiH. Zato se moralna načela bruše na podmetnutim temama. Na primer, na Sonji Biserko. Ne zbog toga što će možda svedočiti u Hagu na strani Hrvatske u srpsko-hrvatskim tužbama za genocid, nego što će, kao i do sada, izneti svoj stav o razaranju Jugoslavije, karakteru ratova i odgovornosti onih koji su pokrenuli ratove. O primarnoj odgovornosti Miloševića, srpskih političkih, kulturnih i verskih elita, odgovornosti JNA i vojski koje je JNA stvarala. O čijim ratnim učincima govore nabrojani toponimi srpske sramote kojima se odskora priključila i Tomašica.

Neko je napisao da se otkopavnjem masovne grobnice u Tomašici najbolje mogu sagledati temelji Republike Srpske. Može se dodati – i karakter srpske nacionalne politike i kulture u zadnjoj deceniji prošlog veka.

Višegrad, sakrivanje sramote

U Tomašici se srpska sramota otkriva, u Višegradu sakriva. U Tomašici se sa pobijenih Bošnjaka i Hrvata skidaju slojevi navučene zemlje, u Višegradu se na pepelu spaljenih udarnički gradi, kao nigde u Srbiji i Republici Srpskoj. Probrani majstori klešu kamen, grade zgrade koje „spajaju renesansu zapada i tradiciju istoka“, podižu se monumentalni spomenici, gradi replika srednjovekovne crkve sa Kosova. Na pepelu spaljenih osniva se Andrićev institut. Paradoks, apsurd, postmoderna? Jednostavno, morbidnost!

Na ovim prostorima nema prikladnijeg primera o tome kako izgleda megalomanska nacionalistička estetika lišena moralnih skrupula, od onog šta se događa u Višegradu. U ojađenom Višegradu. Ali, u anesteziranoj i otupeloj javnosti takva estetika fascinira nišče. Još ćemo se nagledati i naslušati panegirika njezinom autoru i saslužiteljima. Verovatno i iz autorske radionice bogomoljke iz Redakcije za kulturu RTV. Da ne bude zabune, ne osporava se ničija nacionalna i verska fascinacija. Idolopoklonstvo. Ali na javnom informativnom servisu nepristojno je da nam se neprekidno vrte hvalospevi Kusturici, Bećkoviću i sličnima. Idolopoklonstvo je ipak privatna stvar.

Ima li pouke iz Tomašice i Višegrada? Ma koliko leševi i pepeo spaljenih zatrpavani zemljom ili kulama od kamena, ma koliko odzvanjale patetične frazetine ciničnog pesnika da opsene nišče, zločini i sramota se ne mogu sakriti. U cara Trojana su kozije uši. O zločinima u Višegradu dokumentovano su svedočili preživeli iz pogroma na suđenju u Hagu. Na masovnu grobnicu u Tomašici posle dvadesetjedne godine ukazao je mobilisani nesrećnik, koji je izbacivao leševe iz kamiona i ubacivao ih u pripremljene “grobove“. Sve godine posle toga proganjale su ga otvorene oči jednog ubijenog mladića, koje su ga gledale dok ga je ubacivao u „grobnicu“. Te oči su ga na kraju naterale do istražitelja da im pokaže strašnu tajnu Tomašice.

Jedini lek od more zločina jeste istina. Priznanje i pokajanje. Katarza. Priznanje političara, sveštenika, umetnika, vojnika, novinara. Suočavanje sa gorkom istinom celog društva, celog naroda. Priznanje poput priznanja onog koji je ubacivao leševe u masovnu grobnicu Tomašice. Na žalost, u vremenu fariseja teško da ćemo to skoro dočekati. Farisejima jezive slike iskopanih žrtava iz masovnih grobnicima, ako ih negde i vide, ne znače ništa.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!