PAVLE RADIĆ: Breme genocida

13 Jul 2015

Srebrenica –  dani posle

Reći da su proteklih nedelja – pogotovo dan pred dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici – regionom, i šire, kovitlale emotivne i političke strasti, možda nije najsrećnije sažimanje suštine velikog moralnog problema koji nadilazi lokalne i regionalne okvire. Koji nadilazi i problem odnosa Srba i Bošnjaka. Srebrenički genocid stavio je na ispit moralne principe Evrope i demokratskog sveta, jer se genocid dogodio naočigled njih. Dakako, nije odgovorno na demokratski svet – na zapadnu Evropu i SAD – svaljivati odgovornost za počinjeni genocid, čemu između ostalog nemoralno pribegavaju počinitelji genocida i njihovi branitelji. Istovremeno, to ne znači da demokratski svet ne snosi deo odgovornosti. Pred njihovim očima četiri godine je mašinerija zla – „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“ – sejala smrt i razarala centralne delove bivše Jugoslavije. Demokratski svet je ranije mogao ako ne da je sasvim zaustavi, onda barem da je obuzda.

Komemoracija i pokop novoidentifikovanih žrtava – delova njihovih tela, i posle smrti čerečenih buldožerima, rovokopačima, sakrivanih u tajne grobnice – okupili su brojne hodočasnike. Preživele članove porodica, prijatelje, običan svet koji je preživeo ratne strahote, verske i političke lidere BiH, goste iz regiona i sveta. Nisu primećeni – muko srpska – politički i verski predstavnici Republike Srpske. Kao da srebrenički genocid nije njihov – zaslugom njihovih ratnih prethodnika – malo je reći veliki, ogroman moralni problem. Kao da nije reč o ogromnom teretu koji ostavljaju na plećima svojih nevinih potomaka. Posle niza skandaloznih pokušaja beogradske političke, kulturne, crkvene i medijske dominirajuće „elite“ da se genocid relativizuje, Vučić je otišao na komemoraciju da predstavlja Srbiju. Iako i sam radikalni ratni huškač uključen u ideologiju „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“, otišao je da predstavlja „demokratsku Srbiju“. Kao da je uopšte moguća demokratska Srbija bez apsolutnog raskida sa ideologijom zla, bez radikalne osude ratova i zločina proisteklih iz te ideologije, bez iskrenog pokajanja i traženja oprosta. Demagogija je Vučićevo – i ne samo njegovo – svaljivanje krivice za „veliki zločin u Srebrenici“ na „0,5 % srpskih izroda“ i tvrditi da je 99,5 % Srba nevino, da mogu ići uzdignutog čela. Konačno, i da je tako a nije, tih „0,5 % srpskih izroda“ samo je igra sudbine rasporedila na mesta na kojima su se našli u vremenu nacionalističkog ludila. Pretendenata na ta mesta u nacionalističkoj histeriji nažalost bilo je puno. Izbor i popunjavanja tim mesta pravili su beogradski politički i vojni kabineti pod Miloševićevom kapom.

Bez suočavanja sa strašnom ratnom prošlošću nema moralnog oporavka Srba gde god da živimo. Nasuprot tome, sramna prošlost se brani i gura pod tepih, pri čemu se naročito ističe Tomislav Nikolić i njegovo savetničko okruženje. Rečit primer je njegovo oglašavanje povodom neodgovornog napada na Vučića u Potočarima. Nikolić to politikantski pripisuje mržnji bošnjačkih političkih i verskih lidera prema Srbima. Jednom nacionalistički huškač, uvek nacionalistički huškač.

U Potočarima su se čule različite poruke. Najiskrenije i najpotresnije bile su poruke preživelih članova porodica žrtava, majki, supruga, ćerki, braće, očeva, stričeva pobijenih ljudi. U govorima gostiju bilo je i fraza, što se ne može izbeći, ali i mudrih poruka koje ne zapostavljaju žrtve, koje apriorno ne morališu, nego upozoravaju i opominju. Koje ukazuju na put izlaska iz trauma ne samo preživelih članova porodica žrtava genocida, naroda i verskih zajednica kojima žrtve pripadaju, nego i trauma onih u čije su ime pobijeni toliki ljudi. Takav je govor Boruta Pahora. U govorima gostiju iz sveta bilo je pomalo i pilatovskog pranja ruku, ali je dobro što dolaze u Srebrenicu.

Mučno suočavanje sa Srebrenicom (i ne samo sa njom) proganjaće Srbe, naše potomke, sve dok ne smognemo snage i pošteno se suočimo sa istinom. Ako to učinimo, biće to ogroman doprinos moralnom okrepljenju, posebno Srba u BiH, doprinos vraćanju njihovog besmisleno naruženog dostojanstva. Isto važi i za ostale simbole traumatične prošlosti poput „Bljeska“ i predstojeće godišnjice „Oluje“. Ima li u tim traumama i krivice drugih? U odgovoru na ovo pitanje najbolje je, najlekovitije, poći od Brehtove poruke da se svako bavi svojom sramotom.

Nema niti može biti zločinačkih i genocidnih naroda. Tvrditi tako šta znači biti fašista, znači prizivati zločine. Ima i uvek se mogu pojaviti zločinačke ideologije, politike i manipulacije. Na razumnim ljudima je da se protiv toga bore.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!