PAVLE RADIĆ: Beznadežno kolo nacionalizma

09 Dec 2012

Nacionaliste ne interesuju konkretni ljudi već nekontrolisana moć

U razgovoru i pisanju ne treba ponavljati iste stvari i opšta mesta. Ali kako poštovati ovo prvilo, kad se život o kojem se govori ili o njemu piše, ponavlja kao u Srbiji na skoro beznadežno isti način?

U obnovljenoj nacionalističkoj pomami (čudna mi čuda, ovde obnoviti takve pomame), deo studenata zatrovan desničarenjem, protestuje protiv najnovijih odluka Haškog tribunala. Zahtevaju da Skupština Srbije donese deklaraciju protiv tih odluka. Zagrižena nacionalistička opozicija u Skupštini Vojvodine traži to isto na pokrajinskom nivou.

Šta je to nego beznadežno ponavljanje iste demagoške prakse? Na realne probleme života odgovara se demagoškim dekleracijama, rezolucijama, proklamacijama. Uglavnom, propaganda i fraze. Infantilno se beži od istina i života. Uhodanim ritualima izbegava se jasna odgovornost i beži od suštine problema. Beži se od suočavanja sa posledicama nakazne ideologije, ratova, poraza, odgovornosti za zločine i žrtve drugih ali i svog naroda. Beži se od gorkih istina. A jedino istine vode do otrežnjenja i ozdravljenja. Kao da će štancovane propagandne deklaracije za sluđivanje naroda bilo šta promeniti. Još manje rešiti ijedan problem. Po starom običaju, novim iracionalnostima samo se obnavlja ionako velika konfuzija i sveopšta smutnja.

Lišeni razuma i moralnih načela, lišeni vizija i odgovornosti, nacionalisti permanentno proizvode poraze i žrtve. Tuđeg, ali i svog naroda. Ne brinu i ne saosećaju ni sa jednima, ni sa drugima

Tragično je kako se pred ludilom obnovljene iracionalnosti povlače i oni koji prtetenduju na normalnost i razum. Na evropejstvo. Zato neće biti čudno ako se i donesu besmislene deklaracije za manipulaciju domaće javnosti. Neće to biti ni prvi ni poslednji put. A šta ćemo posle dekleracija? Kao i do sada, ništa.

Kako je malo potrebno da se pokaže da infantilnom kolu nacionalizma sa cikom i vikom, ovde kao da nema kraja. Kako je malo potrebno da se pokaže da je nacionalizam normalizovan kao naše hronično stanje. Žalosno je viditi koliko se ne shvata da taj danse macabre obesmišljava sve što dotakne, da upropašćava sve što je normalno. Žalosno je videti da se i nakon katastrofalnih učinaka, nacionalizam ne prepoznaje kao ideologija zla, koja život svodi na bedu i poniženje; da se ne shvata da je to fatalno stanje bez ikakvog osećaja za vreme i prostor, za normalnost i uljudnost, za moral i obzire. Da čitavu zajednicu, narod, državu, drži bez vizije i odgovornosti.

Zamoreno teretom razorenog života, nacionalističko kolo se povremeno primiri, zameni kolovođe i uz istu luđačku muziku pokreće opet Jovo nanovo. Naivni su i tužni povremeni prividi da je bolesna energija samoubilačkog nacionalizma konačno potrošena, da se raspala u ono što suštinski jeste – banalnost i ništavilo. Bilo kakvo narušavanje normalizovanog propagandističkog poimanja života, nacionalističke interpretacije prošlosti, nacionalističkog kreiranja sadašnjosti i vizija budućnosti, obnavlja energiju banalnosti i javnu histeriju. To je slučaj i sa poslednjim presudama Haškog tribunala.

Suština obnovljene nacionalističke histerije povodom presuda Haškog tribunala je u tome što je osporena ovde normalizovana interpretacija zadnjih ratova kao „opšte poznate istine“. I svih konsekvenci koje iz toga proizilaze. Radikalno je osporena ovde skoro konsenzualno prihvaćena interpretacija o uzrocima i pokretačima ratova, njihovom karakteru, o nacionalnoj pravovernosti i verolomstvu nezahvalne braće, o nevinosti i mučeništvu jednih i pritvornosti i zločinstvu drugih. To je razbilo propadandno konstruisanu sliku o nama i drugima. To je razlog obnovljene nacionalističke histerije i homogenizacije, a ne iskreno saosećanje sa srpskim žrtvama rata i zločina nad njima u Hrvatskoj i Kosovu, koje Haški tribunal nije osporio. I za koje očekuje da budu procesuirani u nacionalnim sudskim instancama. Dreka koja se digla na Haški tribunal nije primarno motivisana iskrenim saosećanjem sa srpskim žrtvama ratova. Nacionaliste, srpske kao i bilo čije, nikada nisu interesovali konkretni ljudi, realan život, moral i pravda. Oni su zarobljenici nacionalističke paranoje u kojima su konkretni ljudi i realan život samo puka banalnost. Nasuprot „banalnosti“ konkretnih ljudi i realnog života, njihove patnje i pogibelji, nacionalisti su opsednuti fikcijama, himerama, tlapnjama… I iznad svega, bolesnom voljom za moć, uključujući sve ono što sledi iz nekontrolisane moći. Uključujući pljačku, parazitizam, sujete, prestiž, nemoral.

Tragično je koliko je nakon svih nacionalističkih manipulacija ovdašnja javnost nesposobna za kritičko rasuđivanje, koliko je i dalje podložna zovu razarajućeg primitivizma i neodgovornosti

Lišeni razuma i moralnih načela, lišeni vizija i odgovornosti, nacionalisti permanentno proizvode poraze i žrtve. Tuđeg, ali i svog naroda. Ne brinu i ne saosećaju ni sa jednima, ni sa drugima. U tome je suština nacionalističkog morala. Kad već govorimo o srpskim nacionalistima, njih nikada nisu interesovali konkretni Srbi u Hrvatskoj, BiH, u Crnoj Gori, na Kosovu, u drugim državama u kojima žive. Ne interesuju ih ni Srbi u Srbiji i njihov stvarni život. Interesuju ih samo kao brojke, kao apstrakcija, kao objekat bolesne fiksacije, kao potrošni materijal. Naknadno licemerno kukanje nad njihovim stvarnim žrtvama i moralističke lekcije svetu, samo su prazni rituali koji se ponavljaju u različitim modalitetima.

Kod nacionalista nema saosećanja, empatije i ćudoređa. Da je drugačije, ne bi početkom jugoslovenske krize čitav narod, posebno Srbe u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, bezočno gurali u poziciju budućih žrtava. Nad čijom sada nenamirenom pravdom licemerno lamentiraju.

Tragično je što do elementarnih istina o životu, o sebi i drugima, o ratovima i stradanjima (između drugih i srpskog naroda), ne dolazimo sami, nego nas na to upućuju međunarodne institucije. Tragično je koliko je nakon svih nacionalističkih manipulacija ovdašnja javnost nesposobna za kritičko rasuđivanje, koliko je i dalje podložna zovu razarajućeg primitivizma i neodgovornosti, koliko je nezrela da realno vrednije život i konretne interese. Svet, njegove institucije (uključujući i Haški tribunal), naši susedi, u moralnom, kulturnom i političkom smislu nisu idelani, ali su svakao daleko izvan klišea naših nacionalista i normalizovane nacionalističke propagande. Svet, njegove institucije i naši susedi nisu srbomrzitelji, mada među njima ima i takvih. Pravi i po nas daleko najopasniji srbomrzitelji i „srbozlotvori“ su srpski nacionalisti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!