PAVLE RADIĆ: Ambis iracionalnosti i bede

27 Nov 2012

Nacionalistička estetika kao utočište zle kobi

Propadanje individua, ali i ?itavih društava u ponor iracionalizma i gubitak sposobnosti da se život poima i ure?uje racionalno, ni je nov i nepoznat fenomen. Zavisno od stepena obuzetosti opsenama i iracionalizmom, javljaju se egzistencijalne disfunkcije i pojedinca i društva. Na pojedina?nom nivou velike iracionalnosti smatraju se disfunkcijama psihosomatskog porekla i tretiraju se pojedina?nim usudom pojedinca. Sre?ena društva o disfunkcionalnim individuama preuzimaju egzistencijalnu brigu.

Fenomen iracionalnih zanosa ?itavih kolektiviteta, naroda, kultura, kompleksinija je socijalno-antropološka pojava. Iracionalnosti u koje povremeno zapadaju pojedini kolektiviteti razaraju njhovu socijalnu strukturu i uzrokuju životnu stagnaciju. U drasti?nijim slu?ajevima gubljenja realnog tla pod nogama, u slu?aju velikog raskoraka kolektiviteta sa životnim realnostima, kada odsustvo realnosti postane takore?i hroni?no stanje, urušavaju se i propadaju ?itave zajednice.

Banalne kolektivisti?ke iluzije, poput rasnih, nacionalnih, verskih, zavi?ajnih, tradicijskih homogenizacija i glorifikacija, poput ideoloških isklju?ivosti, lako nastaju u kriznim situacijama. Pogotovo u društvima oskudne horizontalne i vertikalne socijalne razu?enosti. Lako nastaju u tardicionalisti?kim zatvorenim zajednicama oskudnih komunikacija sa drugim društvima i kulturama. Zatvorene i konzervativne zajednice zaziru od drugih društava i druga?ijih kultura. U osnovi, re? je o konzervativnoj samodovoljnosti, a neretko i o nedostatku samopouzdanja i ose?anju inferiornosti, te strahu od drugog i druga?ijeg. Drugost u sebi zatvorena društva doživljavaju kao jeres i narušavanje sklada, koji takvim zajednicama pruža ose?aj lažne sigurnosti. Drugost u sebi je opasnost po imaginarno jedinstvo.

U uslovima socijalne nesigurnosti, egzistencijalne ugroženosti, ekonomskih ili kakvih drugih pometnji i kriza, prirodno se javljaju neizvesnosti i strahovi. Krize i socijalne neizvesnosti pravo su vreme demagoškim manipulantima za uzurpaciju društvene mo?i. Širenje demagoških opsena i iluzija najlakši je i najkra?i put da se to i ostvari. Ako se unutrašnjim demokratskim potencijalom manipulacije ne spre?e, kolektivne iracionalnosti postaju mobilizacijska matrica za slu?ivanje uznemirenih masa. I njihova zla kob. Nacionalne, verske ili ideološke zajednice koje ne odole opojnom zovu kolektivisti?kih zanosa, upadaju u bezdan iracionalnosti iz kojeg je teško na?i izlaz. Nije li Srbija, srpska politika i kultura, pou?an primer za to? Nije li primitivni nacionalizam naša odve? duga nesre?na stvarnost? Nismo li zbog njegove iracionalnosti i razaraju?ih u?inaka – u o?ajnoj situaciji?

Kultura je rodno mesto pojedina?nih i još više kolektivnih identiteta. Emancipatorskih uzleta, ali i civilizacijskih posrnu?a zajednica. Kad zbog ovih ili onih razloga kultura generiše iracionalne vrednosti, a neodgovorna politika ih brutalno operacionalizuje kao merilo i na?in života, kultura gubi emancipatorsko i humanisti?ko svojstvo i postaje jedan od uzroka propadanja društva u sunovrat iracionalizma. Sa svim posledicama na realan život, koje iz toga proisti?u. U drasti?nijim slu?ajevima, ?ak i nacionalnih kataklizmi. Sticaj socijalno-istorijskih prilika odre?uje koje ideje i vrednosti ?e se razviti i prevladati u kolektivnom kulturološkom habitusu neke zajednice. U našem slu?aju, u slu?aju Srbije, ve? odavno sve je pošlo naopako. Zloduh inferiornog nacionalisti?kog primitivizma prevladao je u našoj ionako periferijskoj kulturi. U zadnjim decenijama u?vrstio se degenerisani vrednosni poredak. Parakultura. I na njoj pogubna politika. Parapolitika. Cenu parakulture i parapolitike skupo pla?amo.

Nacionalne, verske ili ideološke zajednice koje ne odole opojnom zovu kolektivisti?kih zanosa, upadaju u bezdan iracionalnosti iz kojeg je teško na?i izlaz. Nije li Srbija, srpska politika i kultura, pou?an primer za to?

Iako smo ve? po navici pojednostavljeno ustalili jalovu poviku na ove, pa onda na one politi?are i politiku, mora se re?i da nema ni jedne jedine ideje , ni jedne jedine vrednosti i „vrednosti“ naše katastroflane politike, a da nije zametnuta u predmodernom inkubatoru parakulture. Iz tog inkubatotra parapolitika preuzima ideje, uobli?ava ih i operacionalizuje kao mobilizacijske politi?ke programe. Uglavnom za slu?ivanje pauperizovanih neprosve?enih masa. To je fatalna simbioza inferiorne periferijske kulture, parakulture i neodgovorne politike, parapolitike.

Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih degenerisanih vrednosti i iracionalizma nacionalizmom ophrvane kulture. Po?ev od kompromitacije nacionalnih kulturnih institucija, crkve, literature, pozorišta, školskih i univerzitetskih programa, istoriografije, pravnog sistema, medija javnog informisanja, sporta, estrade, kulture svakodnevnice… Evo tek nekoliko napomena.

Dominantni deo, posebno od države protežirane literature, okrenut je himerama banalno mitologizovane prošlosti i, tobože, srednjovekovnom zlatnom dobu. U tome prednja?i novovremena poezija. Anahrono je usmerena navodno pravom „iskonu“, srednjovekovnoj „slavi i prestižu“, sre?nom spoju velike nacionalne države, nacionalnom plemstvu i iskustvu pravoslavne vere. I u tom tematu traži uporište i ishodište. A šta je to zapravo, do inferioran pokušaj stvaranja pandana zapadnoevropskoj renesansi, kasnijem prosvetiteljstvu i velikom kulturnom i materijalnom usponu Zapada. Naša literatura, ophrvana provincijalnom samozaljubljenoš?u, živi u oblacima umišljenog kulturnog pijemontstva na južnoslovenskom prostoru. Šta je i to, nego kompleks inferiornosti koji primitivno ignoriše ?injenicu da je svaka nacionalna kultura, pa i srpska, sama po sebi civilizacijska vrednost? I koju ne treba kompromitovati iracionalnostima i mitomanijom. Koju ne treba sramotiti. Ovakva kakva je preovla?uju?a danas, nesposobna da se bavi stvarnim a ne mitskim životom, pribežište traži u samoobmanama i himerama imaginarne prošlosti. Ili u novovremenoj skoro isklju?ivo martirskoj stvarnosti.

Na stratištu i zgarištu višegradskih žrtava iz poslednjih ratova, nacionalisti?ki esteti?ari i politi?ari grade fantomski Andri?grad, spomenik li?noj sujeti i nemirnoj savesti, kojim se gura u zaborav zlo?ina?ka ideologija koja je stvarala brojne žrtve

Umesto tematizacije realnog žiota, parakultura utemeljena na nacionalisti?koj estetici produkuje surogate i ki?. Nizašta upotrebljive izuzev za trovanje masa i držanje društva u ambisu iracionalnosti. Naša dominantna kultura se zagubila vulgarnom arhaizmu i trivijalnosti. ?ast izuzecima. Sli?no vulgarizaciji literarnog iskustva, nije bolje stanje ni u drugim kulturnim aspektima. Naravno, izuzev slabašne i na marginu gurnute modernisti?ke alternative. Sve je manje-više prožeto protežiranim imaginarnim nacionalnim senzibilitetom. Recimo, u haosu prostornog i proceduralnog nereda i sveopštoj korupciji, arhitekturi i nije ostavljeno mnogo prostora. Diktat ki?a novih elita sveo ju je na posvemašno poslušništvo. Po njezinim ovovremenim tragovima, najbolje ?e se vrednovati haoti?no vreme u kojem živimo zadnjih decenija.

U našem slu?aju, u slu?aju Srbije, ve? odavno sve je pošlo naopako. Zloduh inferiornog nacionalisti?kog primitivizma prevladao je u našoj ionako periferijskoj kulturi

 U velikoj reviziji istorije, revidiraju se i simboli?ka zna?enja memorijalnih prostora. Ako spomeni?ko nasle?e izgra?eno posle Drugog svetskog rata, zbog svog lai?kog karaktera nije zapušteno, onda se selektivno prilago?ava nacionalisti?kom estetskom klju?u. Nakon nacionalisti?kog pljuvanja na borbe na Sremskom frontu, sada se istoimeni memorijalni kompleks klerikalnom intervencijom obeležava (po re?ima autora idejnog kompleksa) bespravnom gradnjom crkve. Dezavuiše se lai?ka partizanska borba i velike žrtve, da bi se ustoli?io nacionalisti?ki kult o tobože „besmislenom žrtvovanju srpske mladosti“. Kao da se tamo nisu borili i ginuli i pripadnici drugih naroda Narodnooslobodila?ke vojske. Ima i cini?nijih primera nacionalisti?ke estetike. Na stratištu i zgarištu višegradskih žrtava iz poslednjih ratova, nacionalisti?ki esteti?ari i politi?ari grade fantomski Andri?grad. Spomenik li?noj sujeti i nemirnoj savesti, kojim se gura u zaborav zlo?ina?ka ideologija koja je stvarala brojne žrtve.

Nacionalisti?ka estetika u službi nacionalisti?ke politike (i obrnuto) proizvodi beživotnu parakulturu. Nacionalisti?ka estetika kao privid i fikcija živi van vremena i prostora, van elementarne etike, van realnog života. Njezina jedina svrha su manipulacije i parazitizam. Naravno, parazitizam nacionalisti?kih umetnika i esteti?ara na bedi slu?ene ve?ine gurnute u ponor iracionalnosti. To kod nas odve? dugo traje. Zastrašuju?e su posledice nacionalisti?ke estetike i parakulture. Ne postoji ni jedno jedino pitanje kojim se nisu bavili i bave, a da ga nisu upropastili. Naravno, u simbiozi sa nacionalisti?kom politikom. Nije preterivanje tvrdnja da je nacionalisti?ka estetika lišena realnog života i elementarnih eti?kih na?ela, jedno od rodnih mesta našeg zlog usuda. Našeg propadanja u ambis iracionalnosti i bede.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!