PAVLE RADIĆ: Ambis iracionalnosti i bede

27 Nov 2012

Nacionalistička estetika kao utočište zle kobi

Propadanje individua, ali i čitavih društava u ponor iracionalizma i gubitak sposobnosti da se život poima i uređuje racionalno, ni je nov i nepoznat fenomen. Zavisno od stepena obuzetosti opsenama i iracionalizmom, javljaju se egzistencijalne disfunkcije i pojedinca i društva. Na pojedinačnom nivou velike iracionalnosti smatraju se disfunkcijama psihosomatskog porekla i tretiraju se pojedinačnim usudom pojedinca. Sređena društva o disfunkcionalnim individuama preuzimaju egzistencijalnu brigu.

Fenomen iracionalnih zanosa čitavih kolektiviteta, naroda, kultura, kompleksinija je socijalno-antropološka pojava. Iracionalnosti u koje povremeno zapadaju pojedini kolektiviteti razaraju njhovu socijalnu strukturu i uzrokuju životnu stagnaciju. U drastičnijim slučajevima gubljenja realnog tla pod nogama, u slučaju velikog raskoraka kolektiviteta sa životnim realnostima, kada odsustvo realnosti postane takoreći hronično stanje, urušavaju se i propadaju čitave zajednice.

Banalne kolektivističke iluzije, poput rasnih, nacionalnih, verskih, zavičajnih, tradicijskih homogenizacija i glorifikacija, poput ideoloških isključivosti, lako nastaju u kriznim situacijama. Pogotovo u društvima oskudne horizontalne i vertikalne socijalne razuđenosti. Lako nastaju u tardicionalističkim zatvorenim zajednicama oskudnih komunikacija sa drugim društvima i kulturama. Zatvorene i konzervativne zajednice zaziru od drugih društava i drugačijih kultura. U osnovi, reč je o konzervativnoj samodovoljnosti, a neretko i o nedostatku samopouzdanja i osećanju inferiornosti, te strahu od drugog i drugačijeg. Drugost u sebi zatvorena društva doživljavaju kao jeres i narušavanje sklada, koji takvim zajednicama pruža osećaj lažne sigurnosti. Drugost u sebi je opasnost po imaginarno jedinstvo.

U uslovima socijalne nesigurnosti, egzistencijalne ugroženosti, ekonomskih ili kakvih drugih pometnji i kriza, prirodno se javljaju neizvesnosti i strahovi. Krize i socijalne neizvesnosti pravo su vreme demagoškim manipulantima za uzurpaciju društvene moći. Širenje demagoških opsena i iluzija najlakši je i najkraći put da se to i ostvari. Ako se unutrašnjim demokratskim potencijalom manipulacije ne spreče, kolektivne iracionalnosti postaju mobilizacijska matrica za sluđivanje uznemirenih masa. I njihova zla kob. Nacionalne, verske ili ideološke zajednice koje ne odole opojnom zovu kolektivističkih zanosa, upadaju u bezdan iracionalnosti iz kojeg je teško naći izlaz. Nije li Srbija, srpska politika i kultura, poučan primer za to? Nije li primitivni nacionalizam naša odveć duga nesrećna stvarnost? Nismo li zbog njegove iracionalnosti i razarajućih učinaka – u očajnoj situaciji?

Kultura je rodno mesto pojedinačnih i još više kolektivnih identiteta. Emancipatorskih uzleta, ali i civilizacijskih posrnuća zajednica. Kad zbog ovih ili onih razloga kultura generiše iracionalne vrednosti, a neodgovorna politika ih brutalno operacionalizuje kao merilo i način života, kultura gubi emancipatorsko i humanističko svojstvo i postaje jedan od uzroka propadanja društva u sunovrat iracionalizma. Sa svim posledicama na realan život, koje iz toga proističu. U drastičnijim slučajevima, čak i nacionalnih kataklizmi. Sticaj socijalno-istorijskih prilika određuje koje ideje i vrednosti će se razviti i prevladati u kolektivnom kulturološkom habitusu neke zajednice. U našem slučaju, u slučaju Srbije, već odavno sve je pošlo naopako. Zloduh inferiornog nacionalističkog primitivizma prevladao je u našoj ionako periferijskoj kulturi. U zadnjim decenijama učvrstio se degenerisani vrednosni poredak. Parakultura. I na njoj pogubna politika. Parapolitika. Cenu parakulture i parapolitike skupo plaćamo.

Nacionalne, verske ili ideološke zajednice koje ne odole opojnom zovu kolektivističkih zanosa, upadaju u bezdan iracionalnosti iz kojeg je teško naći izlaz. Nije li Srbija, srpska politika i kultura, poučan primer za to?

Iako smo već po navici pojednostavljeno ustalili jalovu poviku na ove, pa onda na one političare i politiku, mora se reći da nema ni jedne jedine ideje , ni jedne jedine vrednosti i „vrednosti“ naše katastroflane politike, a da nije zametnuta u predmodernom inkubatoru parakulture. Iz tog inkubatotra parapolitika preuzima ideje, uobličava ih i operacionalizuje kao mobilizacijske političke programe. Uglavnom za sluđivanje pauperizovanih neprosvećenih masa. To je fatalna simbioza inferiorne periferijske kulture, parakulture i neodgovorne politike, parapolitike.

Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih degenerisanih vrednosti i iracionalizma nacionalizmom ophrvane kulture. Počev od kompromitacije nacionalnih kulturnih institucija, crkve, literature, pozorišta, školskih i univerzitetskih programa, istoriografije, pravnog sistema, medija javnog informisanja, sporta, estrade, kulture svakodnevnice… Evo tek nekoliko napomena.

Dominantni deo, posebno od države protežirane literature, okrenut je himerama banalno mitologizovane prošlosti i, tobože, srednjovekovnom zlatnom dobu. U tome prednjači novovremena poezija. Anahrono je usmerena navodno pravom „iskonu“, srednjovekovnoj „slavi i prestižu“, srećnom spoju velike nacionalne države, nacionalnom plemstvu i iskustvu pravoslavne vere. I u tom tematu traži uporište i ishodište. A šta je to zapravo, do inferioran pokušaj stvaranja pandana zapadnoevropskoj renesansi, kasnijem prosvetiteljstvu i velikom kulturnom i materijalnom usponu Zapada. Naša literatura, ophrvana provincijalnom samozaljubljenošću, živi u oblacima umišljenog kulturnog pijemontstva na južnoslovenskom prostoru. Šta je i to, nego kompleks inferiornosti koji primitivno ignoriše činjenicu da je svaka nacionalna kultura, pa i srpska, sama po sebi civilizacijska vrednost? I koju ne treba kompromitovati iracionalnostima i mitomanijom. Koju ne treba sramotiti. Ovakva kakva je preovlađujuća danas, nesposobna da se bavi stvarnim a ne mitskim životom, pribežište traži u samoobmanama i himerama imaginarne prošlosti. Ili u novovremenoj skoro isključivo martirskoj stvarnosti.

Na stratištu i zgarištu višegradskih žrtava iz poslednjih ratova, nacionalistički estetičari i političari grade fantomski Andrićgrad, spomenik ličnoj sujeti i nemirnoj savesti, kojim se gura u zaborav zločinačka ideologija koja je stvarala brojne žrtve

Umesto tematizacije realnog žiota, parakultura utemeljena na nacionalističkoj estetici produkuje surogate i kič. Nizašta upotrebljive izuzev za trovanje masa i držanje društva u ambisu iracionalnosti. Naša dominantna kultura se zagubila vulgarnom arhaizmu i trivijalnosti. Čast izuzecima. Slično vulgarizaciji literarnog iskustva, nije bolje stanje ni u drugim kulturnim aspektima. Naravno, izuzev slabašne i na marginu gurnute modernističke alternative. Sve je manje-više prožeto protežiranim imaginarnim nacionalnim senzibilitetom. Recimo, u haosu prostornog i proceduralnog nereda i sveopštoj korupciji, arhitekturi i nije ostavljeno mnogo prostora. Diktat kiča novih elita sveo ju je na posvemašno poslušništvo. Po njezinim ovovremenim tragovima, najbolje će se vrednovati haotično vreme u kojem živimo zadnjih decenija.

U našem slučaju, u slučaju Srbije, već odavno sve je pošlo naopako. Zloduh inferiornog nacionalističkog primitivizma prevladao je u našoj ionako periferijskoj kulturi

 U velikoj reviziji istorije, revidiraju se i simbolička značenja memorijalnih prostora. Ako spomeničko nasleđe izgrađeno posle Drugog svetskog rata, zbog svog laičkog karaktera nije zapušteno, onda se selektivno prilagođava nacionalističkom estetskom ključu. Nakon nacionalističkog pljuvanja na borbe na Sremskom frontu, sada se istoimeni memorijalni kompleks klerikalnom intervencijom obeležava (po rečima autora idejnog kompleksa) bespravnom gradnjom crkve. Dezavuiše se laička partizanska borba i velike žrtve, da bi se ustoličio nacionalistički kult o tobože „besmislenom žrtvovanju srpske mladosti“. Kao da se tamo nisu borili i ginuli i pripadnici drugih naroda Narodnooslobodilačke vojske. Ima i ciničnijih primera nacionalističke estetike. Na stratištu i zgarištu višegradskih žrtava iz poslednjih ratova, nacionalistički estetičari i političari grade fantomski Andrićgrad. Spomenik ličnoj sujeti i nemirnoj savesti, kojim se gura u zaborav zločinačka ideologija koja je stvarala brojne žrtve.

Nacionalistička estetika u službi nacionalističke politike (i obrnuto) proizvodi beživotnu parakulturu. Nacionalistička estetika kao privid i fikcija živi van vremena i prostora, van elementarne etike, van realnog života. Njezina jedina svrha su manipulacije i parazitizam. Naravno, parazitizam nacionalističkih umetnika i estetičara na bedi sluđene većine gurnute u ponor iracionalnosti. To kod nas odveć dugo traje. Zastrašujuće su posledice nacionalističke estetike i parakulture. Ne postoji ni jedno jedino pitanje kojim se nisu bavili i bave, a da ga nisu upropastili. Naravno, u simbiozi sa nacionalističkom politikom. Nije preterivanje tvrdnja da je nacionalistička estetika lišena realnog života i elementarnih etičkih načela, jedno od rodnih mesta našeg zlog usuda. Našeg propadanja u ambis iracionalnosti i bede.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!