PAVLE RADIĆ: Agonija plemena zagubljenog u vremenu

17 Jul 2017

Demagogija i propaganda imaju limite, vreme je da se suočimo sa sobom

Srbiju – režim i propagandisti tvrde lidera u „regionu“, a po nekim ekonomskim pokazateljima tvrde čak lidera i u Evropi – u ove letnje dane spopada sve veća glavobolja, za koju alhemičar na vlasti uprkos besomučnoj propagandi i „čarobnim moćima“ sve teže nalazi leka. Demagogija i propaganda imaju limite, propagandni baloni kad-tad pucaju kao mehuri od sapunice. Oseka investicija; radnički štrajkovi; mladi (i stariji sa traženim stručnim znanjima) kupuju karte iz Srbije u jednom pravcu; sve poraznije demografske tendencije; laži i beskrupuloznost postaju sve rasprostranjeniji modus vivendi; brutalnost naše kažu patriotske mladeži preliva se sa stadiona i ulica u strana letovališta, na zgražavanje pristojnog sveta; drame razorenih porodica završavaju ubistvima, čak i u socijalnim ustanovama… A između kvizova, kuvara i Žikinih šarenica, propaganda gusla li gusla o uspehu do uspeha, o sreći i veselju koje kvare samo zavidljivci, oni koji su – alhemičar ubeđuje svetinu – upropastili Srbiju jelda posle 2000. Ratove, masovne zločine, izolaciju i ratne pljačke pre petog oktobra ne spominju ni on ni njegovi propagandisti.

Uprkos širenju beznađa treba sačuvati trezvenost. Treba držati do samopoštovanja.

A trezvenost i samopoštovanje nalažu da se po ko zna koji put kaže popu pop – bobu bob. Popu pop, a bobu bob znači da ovde, u Srbiji – posledično i u „regionu“ zbog njenog uticaja – definitivno neće biti normalnog života dok se u Srbiji, ključnom nacionalističkom trovaču i ratnom razbijaču bivše države i glavnom akteru sadašnjeg stanja ni rata ni mira – ne desi proces potpuno suprotan nacionalističkoj revoluciji koja je razorila bivšu državu. Izbavljenje iz jada i čemera moguće je jedino – ne zavaravajmo se da postoje drugi načini – ako se u Srbiji desi istinski kontra proces, ako ne, metaforički rečeno, antinacionalistička revolucija (što je s obzirom na rasprostranjenost nacionalističkog duha iluzija), onda barem dinamična građanska evolucija. Samo građansko osvešćenje većine stanovnika i posledično – demokratsko institucionalno uređenje – vodi do luke spasa.

S obzirom kako danas stoje stvari, to se čini skoro kao nemoguća misija, ali od nje ne smemo odustajati.

Ako bi se kojom srećom krenulo tim teškim i zahtevnim putem, pitanje je ko je u Srbiji za to spreman? Koji politički lideri, koje stranke, koje društvene institucije, koji socijalni slojevi? Taj put izbavljenja podrazumeva širi i čvršći politički i socijalni kompromis, kako se nakon sigurno ne malih teškoća ponovo ne bi sunovratili u populizam i socijalnu demagogiju. Postoji li ovde dovoljno raširena svest da tom putu nema alternative? Ili će se agonija plemena zagubljenog u vremenu samo uvećavati?

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!