PAVEL DOMONJI: Za suočavanje

22 Jun 2009

Informacija da je Tužilaštvo za ratne zločine formiralo tim koji treba da istraži vezu između medijskog izvešt…

pavel.JPGInformacija da je Tužilaštvo za ratne zločine formiralo tim koji treba da istraži vezu između medijskog izveštavanja i pojedinih ratnih zločina, izazvala je oprečne reakcije u javnosti. Jedni su odmah iskazali sumnju u to da je Tužilaštvo autonomni organ, odnosno da deluje po tuđim nalozima, jer u Srbiji, kako mniju, ni jedna važna profesija ne sme ostati pošteđena optužbi za ratne zločine; drugi su, opet, inicijativu pozdravili, jer su u njoj videli mali, ali važan korak ka ostvarenju pravde.

U Srbiji se, i pre nego je Tužilaštvo otvorilo preliminarnu istragu, govorilo o potrebi da se preispita ulogu medija u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Takva su nastojanja posve razumljiva – proizvodnja šovinističke histerije i spremnosti na rat razarala je identitet novinarske profesije, ali i civilizovanog ophođenja među ljudima. U ratu se ne ubijaju samo ljudi, ubija se i društvo. Da bi opstali i nekako preživeli, ljudi su prinuđeni da zaborave na pravila, norme, moralne obzire. Svedeni na masu i pretvoreni u apstrakcije, u Srbe, Hrvate i Muslimane, neprestano su sluđivani morbidnim propagandno-patriotskim naracijama, poput one o ogrlici napravljenoj od dečijih prstiju. Kada se takvim medijskim izveštavanjem obesnaže moralne inhibicije prema nasilju, uvek ima onih koji će se, sa oružjem u ruci, staviti u službu nacije, obavljajući je na najodvratniji način.

Razoreni domovi, masovna silovanja i masakrirani leševi nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Većina ljudi pred takvim prizorom jednostavno zanemi od užasa, ali od novinara se očekuje da i u takvim situacijama govore i svedoče. Sve dok to čine pridržavajući se pravila profesije oni obavljaju mučan, ali koristan posao. Onog trenutka kada im se profesionalne norme učine suviše uskim, krutim i opterećujućim ili kada nalog sa vrha vlasti postane suviše jak, odanost profesiji slaba a vlastita moralna autonomija nikakva, informisanje ustupa mesto mobilizaciji i otrovnoj propagandi.  Tada se oroz na pušci može povući i sa bezbedne udaljenosti od Ovčare.

U Nemačkoj postoji izraz „zločinci za pisaćom mašinom“. U javnosti je proteklih godina navođen primer jednog takvog zločinca – Julijusa Štrajhera, izdavača i, jedno vreme, urednika nedeljnika „Der Sturmer“. Ovaj ubeđeni nacista manje je poznat po tome što je odgovoran za rušenje sinagoge u Nirnbergu ili odbrani rasnih nirnberških zakona, a više po svojim govorima i člancima kojima je, iz nedelje u nedelju, trovao Nemce atisemitizmom. Jevreji za njega, jednostavno, nisu bili ljudi, nego bacili, kuga, paraziti, neprijatelji, zločinci i širitelji bolesti koje treba uništiti. U januaru 1943. on je u jednom članku napisao da je veličanstveno znati da Hitler oslobađa svet od jevrejskih dželata.  Na sudu se branio da nije znao za masovna stradanja Jevreja, ali ga to, kao što je poznato, nije spasilo – vešala.

Interesantno je primetiti da su se na optuženičkoj klupi Nirnberškog suda, pored Štrajhera, našli i Valter Funk i Hans Friče.  Funk je bio novinar specijalista za finansijska pitanja. Ubrzo nakon što je stupio u nacističku partiju postao je Hitlerov savetnik za pitanja privrede, a zatim šef štampe u vladi Rajha, pa podsekretar u Ministarstvu propagande i vodeća ličnost u raznim organizacijama koje su kontrolisale štampu, filmove, muziku i izdavačka preduzeća. Početkom 1938. godine postao je ministar privrede, a godinu dana kasnije i predsednik Rajhsbanke. Bio je i predsednik Kontinentalnog društva nafte kome je bila poverena eksploatacija nafte sa okupiranih područja na istoku. Odgovoran je, recimo, i za zaplenu zlatnih rezervi Čehoslovačke narodne banke i likvidaciju Jugoslovenske narodne banke. Uprkos činjenici da je zauzimao visoke pozicije, on nikada nije bio dominantna ličnost u raznim programima u kojima je učestvovao, što mu je sud uzeo kao olakšavajuću okolnost kada ga je osudio na doživotni zatvor. Za razliku od Funka, Friče – poznat kao radio komentator, a potom i kao šef radio odeljenja ministarstva propagande i opunomoćenik za političku organizaciju Veliko-nemačkog radija, nije osuđen. Optužba je tvrdila da je Friče, smišljenim falsifikovanjem novosti, podsticao i izazivao vršenje ratnih zločina, ali sud, iako je utvrdio da je Friče širio razne lažne vesti, nije imao dokaza da je znao da su one lažne. U njegovim govorima je utvrđeno prisustvo antisemitizma, ali je u dokaznom postupku izneto i to da je u dva navrata pokušao da ukine izdavanje „Der Šturmera“, ali bez uspeha.

Hoće li se ovdašnji Štrajheri naći pred sudom, videćemo kada tim koji je oformilo Tužilaštvo uradi svoj posao. No, čak i da se rezultatima tog istraživanja nemože dokumentovati snažna uzročno-posledična veza između medijskog izveštavanja i ubijanja, to ne bi smelo da posluži kao izgovor za odustajanje od, u ovoj zemlji nikad ozbiljno započetog, procesa suočavanja sa prošlošću. Jer, svakog idućeg dana Srbiji će biti sve teže da povuče radikalan rez u odnosu na zločinačku politiku. Svakim idućim danom oni koji su trovali, pljačkali, silovali i ubijali, postaju sve dalji, a ruka pravde sve kraća. Napokon, svakim danom takvi sve više postaju nalik običnim ljudima, sve dok jednog dana, kao obični ljudi i naše tihe komšije, ponovo ne uzmu oružje i pisaću mašinu u ruke i ne zagaze u novi zločin.

Podelite ovu stranicu!