PAVEL DOMONJI: Šta ćemo sad?

26 Jul 2010

Ova vlada nije izgubila Kosovo, ona je taj gubitak učinila ponižavajućim. Najveći uspeh njene „kosovske politike“ je u tome što je uspela da oživi stara reakcionarna uverenja, što je politiku vratila u naručje sudbine, što je nametnula stojicizam kao način života i što nam je omogućila da se – u njenom, dakako, najboljem interesu - i dalje ponašamo kao da nismo odavde

Dakle, šta ćemo sada, kada su nam, da budem patetičan, i Bog, i Međunarodni sud pravde, okrenuli leđa? Najkraće rečeno – ništa. Politička klasa će, kao i do sada, nastaviti sa svojim bajanjem, njeni glasnogovornici sa tihim diskreditovanjem suda, instrumentalizovani kler sa buncanjem o svetoj srpskoj zemlji, a mi kao da nas se ništa od toga ne dotiče.

Pošto Međunarodni sud nije dao mišljenje koje bi je zadovoljilo, politička klasa je spremna da na jesenjem zasedanju Generalne skupštine UN caru Lazaru učini izvesnu ponudu, ne bi li, nesebično žrtvujući još neku godinu naših života, vremena i para, izdejstvovala nove pregovore o statusu Kosova.

U svetu koji nije pravljen prema Kantovom nacrtu, takvo nastojanje deluje veoma dirljivo. Ali, ako je već sada jasno da od novih pregovora o statusu Kosova nema ništa, zašto, onda, na njima insistiraju srbijanski vlastodršci?

Zato da dobiju na vremenu i izbegnu pitanje odgovornosti. To izbegavanje ima i svoju tamniju stranu, a ona se, kako smo mogli čuti u prvim reakcijama na odluku suda, sastoji u uverenju da na ovom svetu ima pravde za sve, samo je nema za Srbe, da je mišljenje suda sramno i politički obojeno, ali da drugačije nije ni moglo biti, jer sudije koje su za njega glasale najvećim delom dolaze iz zemalja čije su vlade priznale nezavisnost Kosova.

Možda sudije u Srbiji i deluju kao produžena ruka izvršne vlasti, ali je teško poverovati da je to slučaj i sa sudijama Međunarodnog suda pravde. Uostalom, ako je tako, ako vlada nema poverenja u međunarodne ustanove i institucije, zašto je, onda, insistirala na mišljenju suda? Najpre je zahtevala da se sud izjasni, a kada je ovaj to i učinio, prebacila mu je da nije razumeo pitanje.

Ovdašnji vlastodršci poseduju doista retku osobinu – oni gotovo da ne propuštaju priliku da se iskažu kao nesolidni i neodgovorni partneri. Zahvaljujući njima, stvari su sada  potpuno u rukama međunarodne zajednice. A njen stav je više nego jasan – nema novih pregovora o statusu Kosova, ali se može i treba pregovarati o položaju Srba na Kosovu.

Od Srbije se, dakle, ne zahteva priznanje nezavisnosti, nego kooperativnost u iznalaženju povoljnog rešenja za kosovske Srbe. Problem je, međutim, u tome što se u Srbiji takva vrsta kooperativnosti razume kao prvi korak u pravcu priznavanju nezavisnosti. Da učini taj korak i prizna kosovsku nezavisnost srbijanska vlada nema kuraži, baš kao što nema kuraži ni da prizna da je njena tapija na Kosovo već dugo nevažeća, da je Srbija sve više statista u vlastitoj stvari, da je njen manevarski prostor potpuno sužen, kredibilitet ruiniran, a pozivanje na međunarodno pravo farsa.

Ova vlada nije izgubila Kosovo, ona je taj gubitak učinila ponižavajućim. Najveći uspeh njene „kosovske politike“ je u tome što je uspela da oživi stara reakcionarna uverenja, što je politiku vratila u naručje sudbine, što je nametnula stojicizam kao način života i što nam je omogućila da se – u njenom, dakako, najboljem interesu – i dalje ponašamo kao da nismo odavde.

Podelite ovu stranicu!