PAVEL DOMONJI: Rat se uselio u kuće

21 Dec 2016

Kako se medijska agresija pretvara u nasilje nad ženama

Krajem prošle nedelje u Skupštini Vojvodine, u organizaciji Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana, održana je konferencija na kojoj se, između ostalog, iz ugla bezbednosti referiralo o nasilju u porodici i prema ženama.

Veoma je interesantno uvesti koncept ljudske bezbednosti u razgovor o nasilju nad ženama. U pitanju je podsticajan koncept, koji nam omogućuje da detektujemo koje to vidove ili nivoe bezbednosti podriva ovaj vid nasilja. Meni se čini da od sedam vidova, nasilje najdirektnije podriva tri – ličnu, ekonomsku i političku bezbednost žena.

Ličnu bezbednost podrivaju fizička i psihička invazija – šamaranje, šutiranje, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje, itd. Ekonomska bezbednost žene je ugrožena kada joj partner ne dozvoljava da se zaposli ili joj, ako je zaposlena, oduzima zaradu, kontroliše kućni budžet i na taj način je drži u mizernom stanju i čini ekonomski potpuno ovisnom. Politički aspekt bezbednosti je naročito zanimljiv i na njemu ću se zadržati.

***

Počeću sa primerom iz privatne historije. Kada sam, svojevremeno, pravio intervju sa Lepom Mlađenović, ona je u jednom trenutku izjavila da su njene saradnice, a one su radile na SOS telefonu, uočile da nasilje nad ženama počinje da raste tokom emitovanja Dnevnika 2.

Stariji sugrađani se sećaju da je Dnevnik tokom 90-tih godina imao specijalne dodatke, te da su u njima prikazivane užasne scene sa ratišta i distribuirane morbidne naracije. Cilj tako ustrojenog Dnevnika nije bio da informiše gledaoce, nego da ih emotivno uznemiri, rasrdi i probudi u njima želju za osvetom. No, kako su neprijatelji nacije bili daleko, želja za osvetom zadovoljavala se nasiljem nad ženama – tom, kako mi je Lepa Mlađenović tada rekla, prvom i pravom neprijatelju junačkog borca za nacionalnu stvar.

Pitanje glasi: zašto se agresija, podstaknuta medijskom propagandom, okretala prema ženama? Nekoliko je elemenata u igri: prvo, rat je muška stvar, a nacija je muško bratstvo, i tu, jednostavno, nema ni prostora za ženu, ni potrebe da se ona meša u muške poslove; drugo su politike identiteta. Marina Blagojević je u jednom prilikom istakla da su politike identiteta odigrale ključnu ulogu u ideološkim pripremama za rat, da su se u srži te politike krile rodne razlike i da su one, te rodne razlike, etnizovane, što je umnogome olakšalo da se agresija preusmeri na žene i, treće, žena nije uvučena samo u procese etnizacije, nego i pozapadnjačenja. Žena je, kaže Blagojević, pozapadnjačeni Drugi. U imaginaciji mizoginog srpskog ratnika, Zapad je simbolički kriminalac i uzurpator najvišeg ranga. On ne želi da nam otme samo deo teritorije, nego želi da nam ukrade i identitet.

nasilje trgovina ljudima

Pošto ljudska prava, nenasilje, tolerancija i civilno društvo nisu područja na kojima bi se tradicionalno dokazivala muškost, ona su, stoga, lako prepuštana ženama, slabićima i „pederima”

Podsetimo se da su u Srbiji žene, a ne muškarci, vodile (i vode) nevladine organizacije čiji je antiratni stav bio nesumnjiv. Ta činjenica ne bi trebalo da nas posebno iznenađuje. Rat u bivšoj Jugoslaviji je bio, po rečima Rade Iveković, projekat bratstva, a ne sestrinstva. Nacionalni heroji su skoro uvek muškarci. Nacija bi propala, da nije muške hrabrosti. Muški pripadnici nacije su braća i među sobom su jednaki, ali njima, kaže R. Iveković, niko drugi nije ravan. Pošto ljudska prava, nenasilje, tolerancija i civilno društvo nisu područja na kojima bi se tradicionalno dokazivala muškost, ona su, stoga, lako prepuštana ženama, slabićima i „pederima”.

Binarni mehanizmi: rat-mir, muško-žensko, bratstvo-sestrinstvo, kao i njima slične razigrane dualističke suprotnosti, pogoduju sukobima. Kraj rata, međutim, ne znači i kraj nasilja. Nasilje, lišeno masovnosti i ratne brutalnosti, migrira sa fronta, prelazi kućni prag i nastavlja da živi u odnosima muškaraca i žena, bračnih i vanbračnih partnera. Tako porodični dom, upozorava Teri Dejvis, postaje za ženu veoma nesigurno mesto za život.

***

Od 80-tih godina, a posle izveštaja Palmeove komisije, uočavaju se promene i u samom konceptu bezbednosti. Tradicionalno vezan za državu, naciju i granice, ovaj se koncept sve više okreće ka građanima. Bezbednost više ne referira samo na državu, već i na pojedinca, pa treba, ako je naglasak na bezbednosti žene, odgovoriti na pitanje: kako zaštiti ženu od nasilja i nasilnika?

Postoje, u suštini, dva odgovora na ovo pitanje: prvi odgovor adresira prosvetiteljske metode i moralnu apelaciju, odnosno delovanje na svest pojedinca, kako bi se vremenom promenilo njegovo ponašanje. Drugi odgovor su institucije.

Šta su institucije? Najjednostavnije rečeno – institucije su pravila. U Stokholmu je pogrešno parkiranje veoma skupo, pa su vozači prinuđeni da vode računa gde se parkiraju. U Japanu i Americi studenti ne prepisuju, jer znaju da se na ispitu ocenjuje znanje, a ne dovijanje i da su sankcije za prepisivanje veoma rigorozne. U Srbiji, kada muž pretuče ženu i ona se obrati lekaru, lekari, iako su na to obavezni, ne prijavljuju uvek počinjeno nasilje. Dakle, institucije kašlju. Ako institucije ne funkcionišu, one stvaraju podsticaj nasilnicima da nasilje ponove, a ženu osuđuju da ga trpe.

Zašto institucije ne funkcionišu? Već smo naveli dva bitna elementa – prvo, pravila se krše, jer izostaju sankcije i, drugo, kad izostaju sankcije kod nasilnika se kreira uverenje da je sve dopušteno. Pravila, međutim, postoje baš zato što nije sve dozvoljeno. Ne možete se ponašati kako hoćete i imati vladavinu prava. Te dve stvari, jednostavno, ne idu skupa. Poseban problem je što kršenje pravila pozadinski podržavaju tradicija i autoritarna politička kultura. Tradicijom posredovana slika žene je mračna i vrlo nepovoljna – žena je remetilački faktor, oličenje nepredvidljivosti i zla. Ženu, glasi jedna srpska poslovica, treba tući, jer ko ženu ne bije, čovek nije. S druge strane, autoritarnost srbijanske političke kulture ženi unutar porodice namenjuje ono mesto koje podanik u državi zauzima u odnosu na suverena. Navodno inferiorna i u svemu podređena mužu, žena mora ne samo da trpi njegovu mušičavost nego se mora uklopiti i u njegovo rigidno viđenje rodnih uloga.

U istraživanju koje je Viktimološko društvo Srbije sprovelo 2010. godine utvrđeno je da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno u Vojvodini. Ovakav istraživački nalaz iznenađuje samo one koji gaje mitologizovane predstave o Vojvođanima i Vojvodini. Istraživanjem je detektovana i veza između sukoba i netolerancije na širem društvenom planu i nasilja u porodici. Multikulturalističke gusle ozbiljno škripe: razlike vezane za nacionalnost partnera važan su faktor viktimizacije žena. Ohrabruje činjenica da veliki broj žena prepoznaje nasilje u porodici kao vid kriminala. Obeshrabruje, međutim,visok nivo nezadovoljstva radom državnih organa i institucija, čiji predstavnici omalovažavaju, podcenjuju, okrivljuju žrtvu i prema njoj se odnose inertno, nezainteresovano i neempatično.

Ako želimo da se nasilje nad ženama svede na najmanju meru, onda je dosledna primena pravila prvi korak koji na tom planu treba da učinimo. Dakle, kršenje pravila mora biti sankcionisano. Izostankom sankcije gubi se smisao pravila i šalje poruka da je nasilje nekažnjivo. Time se nanosi šteta ženama, a siledžijama pruža prilika da nastave sa violentnim ponašanjem. Za počinjeno delo nasilja treba da odgovaraju oni koji su ga počinili. Tu se, međutim, razgovor o odgovornosti ne može okončati. Krug odgovornih mora biti proširen i na one koji ne primenjuju pravila i dopuštaju da se ona nekažnjeno krše. Banalno je reći da će u odnosima između muškaraca i žena uvek biti elemenata nasilja, ali od banalnosti te činjenice odvratnije su samo racionalizacije koje pogoduju nasilju, a odgovornost za njega adresiraju na ženu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!