PAVEL DOMONJI: Mali miševi

09 Aug 2010

Ne postaje se građaninom poricanjem stvarnosti, okretanjem glave i odricanjem od odgovornosti. Odgovornost prema drugim ljudima proizilazi iz odgovornosti ljudi za sopstvenu stvar

Pre neki dan policija je privela osumnjičene za napad na Teofila Pančića. Pre nego ih sudija provuče kroz kaznene paragrafe, a upravnik neke specijalozovane ustanove upozna sa njenim kućnim redom, da pokušamo, barem, da odgovorimo na neka pitanja?
Zašto, recimo, niko od putnika nije reagovao kada su kapuljače izvukle šipku i krenule na Pančića? Odgovor je – zato što su se uplašili. Ovo, na žalost, nije prvi slučaj u kome građani suočeni sa nasiljem ne reaguju. Pošto je reč o nečemo što se ponavlja, vredi se zapitati o čemu se tu, zapravo, radi. Da li je reč o samo o strahu kao psihološkoj osobini ili je u pitanju, recimo, model reagovanja na određene pojave?
Živimo u društvu u kome je akumulirana velika količina nasilja i u kome je formirana dugačka kolona onih koji trpe ili su pretrpeli nasilje. Suočeni sa nasumičnim ili planiranim nasiljem, ljudi se u većini povlače i reaguju u skladu sa onim što je Stanko Lasić jednom prilikom nazvao teorijom neobaveštenosti – ne vidim ono što vidim, tu sam, ali se ponašam kao da nisam, ne znam ono što znam.
Oni koji reaguju na ovaj način najverovatnije ne bi ni mrava zgazili. Problem je samo u tome što do moralnih uverenja, dostojanstva i slobode, vlastite pre svega, ne drže koliko do mrava, i što pored njih, tihih i samozatajnih, nasilnici mogu da gaze i prebijaju koga stignu.
Takvi, doduše, mogu reći: Pa, jel, vidite šta se dešava? Šta rade novinarima? Prebijaju ih, bacaju im bombe u prozor, ubijaju ih… I šta? Ništa! Jel neko odgovarao? Nije! Ako policija, sudovi i tužilaštva ne mogu tome stati na put, šta onda možemo mi, mali miševi?!
Upiranje prstom u institucije nije lišeno smisla. Institucije definišu pravila igre, unose u društveni život sigurnost, predvidljivost i stabilnost. Ako nagrađuju dobra, a sankcionišu ilegalna i kriminalna ponašanja, ona podstiču ljude da svoju dobrobiti ostvaruju na miroljubiv način, bez upotrebe nasilja.
Institucije su, dakle, važne. Ali, nije ministarstvo policije donelo odluku da okrenemo glavu na drugu stranu i pretvorimo se u miševe. Brže-bolje izaći iz autobusa i uputiti se što dalje od mesta događaja, što pre zaroniti u toplu privatnost i gledati svoja i samo svoja posla nigde se, pa ni u Srbiji, ne smatra ponašanjem koje dolikuje slobodnim građanima.
Ne postaje se građaninom poricanjem stvarnosti, okretanjem glave i odricanjem od odgovornosti. Odgovornost prema drugim ljudima – bez obzira na to da li su u javnosti poznati ili ne – proizilazi iz odgovornosti ljudi za sopstvenu stvar. Dobar obućar, kaže Aristotel, proizvodi i dobrog građanina. Čovek koji drugome priskače u pomoć, takođe.
Ako se želi dobar život u pristojnom i uređenom društvu, onda se treba suprotstaviti nasilnicima. Čovek pri tome, dakako, rizikuje kopču i na vlastitoj glavi, ali svaka druga alternativa je, čini mi se, skuplja i liči na pružanje vizit karte nasilnicima.
Jednostavno, kad se sukobe dve tupe stvari, tup metalni predmet i tup amoralni stvor, pobeđuje ona koja je u datom trenutku čvršća.

Podelite ovu stranicu!