PAVEL DOMONJI: Kineski kišobran i partijski drugovi

14 Jun 2010

Mirko Đorđević hoće da modernizuje pravoslavlje. To je u Srbiji đavolski težak poduhvat

“Kišobran patrijarha Pavla“ – tako se zove poslednja objavljena knjiga Mirka Đorđevića, u izdanju „Peščanika“.
Knjigu sam dobio kada sam nedavno, sa Pavelom Šipicki Šagijem, bio kod Mirka u gostima, odnosno u „crkvi“, kako uobičavamo reći. Crkva za nas trojicu nije nikakvo arhitektonsko zdanje, niti mesto gde se čatuje sa transcedentalnim, nadljudskim autoritetom, nego drugo ime za opuštenu, slobodnu i otvorenu raspravu.
Mirko je, to znaju svi koji su ga upoznali, elokventan i duhovit sagovornik. Uprkos godinama, njegov spoznajni eros funkcioniše besprekorno, interesovanja su mu živa i svestrana, misli sveže, a mentalna kondicija izvrsna. Uostalom, mesec-dva nakon „Kisobrana“ izašla mu je, ovaj put u izdanju novosadske „Cenzure“, i knjiga metaforičkog naslova, „Balkanska lađa u oluji“.
Svojom spisateljskom praksom, svojim knjigama, brojnim ogledima, osvrtima i komentarima, Mirko vrši religijsku funkciju – povezuje čitaoce u zajednicu Duha Svetog. Taj Duh ne prebiva (samo) ispod pozlaćenih kupola i oslikanih svodova, nego i kod njega u dvoristu, u druženju i raspravi nas ateista i njega vernika. U ljubavi i kritici, takodje.
Kad je zaljubljen, čovek može Bogu reći: brate, kume, prijatelju. Ali, isto tako i kada, na primer, kritikuje ponašanje jerarhije, funkcionera vere i lažnih autoriteta. Kada je uzbrao jabuku Adam nije postao samo nalik Bogu, nego je i Bog postao nalik Adamu. Čoveku, dakle. Hoću reći, postao je jedan od nas. Običnih ljudi. Čitalaca.
Mirko hoće da modernizuje pravoslavlje. To je u Srbiji đavolski težak poduhvat i nije moguć bez one stvari; kritike, jel’te. Kada se, svojevremeno, pojavila njegova knjiga „Znaci vremena“, u beogradskom Domu omladine je rečeno da se ona više traži u Bosni, nego u Srbiji, da je više čitaju franjevci, nego pravoslavci. Uzgred budi rečeno, skoro polovina tiraža te knjige je izgorela prilikom NATO bombardovanja, jer izdavač nije na vreme povukao sve primerke iz štamparije.
Nisam siguran da među onima koje Mirko kritikuje nema i takvih koji bi sličnu sudbinu poželeli i ostalim njegovim knjigama. Flober kaže: Ne dodiruj idole, ostaće ti njihova pozlata na prstima. Ko nije u stanju da se suoči sa ružnim licem idola, čitaj: crkvenih svetaca i betmena sa debelim kajlama i skupim džipovima, taj teško da spada u zajednicu Duha Svetog. Kako li će samo takvi besneti i vrištati kada Mirku jednog dana, nadam se baš u izdanju Helsinškog odbora, izađe i knjiga o svetosavlju, kao (književnoj) laži.
Raj nije na nebu, a pakao na zemlji. Obe destinacije su tu, deo su naše svakodnevice i naših života: tragičnih ili komičnih, ružnih ili lepih, ali naših. Kakva kolosalna laž – verovati da je Hrist, radi našeg spasa, umro razapet na krstu. Otkad je čovek postao nalik Bogu, nema više nikog ko bi mogao da nas spasi, sem nas samih. Dobra dela, prema tome, treba činiti zbog dobrih dela, a ne zbog nebeskih VIP salona. U Srbiji ima ljudi koji, poput Mirka, čine i stvaraju dobra dela. Međutim, toliko ih je da svi mogu, bez straha da će jedni drugima gaziti po prstima, stati pod jedan kišobran. Običan. Kineski.
Za razliku od Mirka, ja nisam vernik. Meni je više stalo do Alana Forda, nego do žitija svetih, više do Felinija i Tita Brasa, nego do svih srpskih patrijarha. Moj teorijski junak je Darvin, a ne Hrist. Međutim, teško mi je da se ne složim sa njim da bi riđobradi Nazarećanin, kada bi se kojim slučajem pojavio u Srbiji, bio na strani siromašnih i obespravljenih. Siguran sam i da bi on, uprkos protokolu, našao vremena da sa Mirkom malo posedi na klupi u dvorištu.
Verujem da bi dva partijska druga imala šta da kažu jedan drugom.

Podelite ovu stranicu!