PAVEL DOMONJI: Ili EU, ili ništa

30 Aug 2010

Srbija može da zalupi vrata EU, tim “hrabrim” potezom neće vratiti Kosovo, ali će zato ostati izvan EU. Time uloga Kosova u unutrašnjoj politici postaje barem jasnija, zar ne!?

Kako, zapravo, glasi ime šefa nemačke diplomatije? U jednim medijima njegovo je ime  Gido, u drugim Gvido, a u trećim, Danasu, na primer, on je i Gido, i Gvido. O čemu je reč? Da li je u pitanju aljkavost, omaška ili, možda, nešto posve treće?
No, ako su napisi u medijima čitaoce i mogli ostaviti u dilemi u pogledu Vestervelovog imena, njegove poruke ne ostavljaju dileme. One su, kako to priliči jednom liberalu, kratke i jasne – sa crtanjem mapa je završeno, nezavisno Kosovo je realnost, Beograd i Priština treba da razgovaraju u Briselu, Srbiji je mesto u EU.
Prenoseći ove poruke Vestervele je, onako, uzgred, primetio da Nemačka vodi politiku u interesu evropske budućnosti Srbije. Ova je usputna opaska digla pritisak desnoj opoziciji. Po njenom sudu, ministar Nemačke ponižava Srbiju, a vlast se drži sramno, jer mu to dozvoljava. Da bi se izbeglo svako dalje ponižavanje treba zalupiti vrata „pogubnim evrointegracijama“, a sudbinu zemlje vezati za države koje poštuju međunarodno pravo. Pošto sumnja da će vlast odoleti pritiscima, desna opozicija jedva čeka zasedanje GS UN kako bi, odmah nakon njega, pokrenula pitanje odgovornosti, zatražila ostavke i raspisivanje novih izbora.
Ostavke je, doduše, pominjao i LDP, ali je, za razliku od nacionalističke opozicije i vlasti, pominjao i novu politiku, politiku koja se neće bazirati samo na odbrani teritorija. To je Slobodanu Samardžiću poslužilo kao šlagvort da ukaže na sličnosti i razlike između Čedomira Jovanovića i Borisa Tadića. U suštini, između ove dvojice političara, po Samardžiću, i nema bitnih razlika, pošto se obojica zalažu za „državno samoubistvo“. Razlika je samo u tome što bi Jovanović, smatra Samardžić, želeo da se to samoubistvo izvrši na ritualan način, dok je Tadić, u želji da izbegne javnost i pompu, više sklon da se to obavi u mraku i tišini.
Za većinu ovdašnjih političara, Srbija svoju evropsku budućnost ne može graditi odričući se delova svoje teritorije. Pravo pitanje, međutim, glasi: može li se evropska budućnost graditi na permanentnom sukobljavanju Srbije sa građanima, a potom i na konfrontaciji sa EU?
Na prvo pitanje srbijanski političari nikada nisu dali jasan i precizan odgovorili. Zašto? Zato što bi u slučaju negativnog odgovora srbijanska vlada, ako želi da iole sačuva svoj kredibilitet i zaštiti interese Srbije, sa Albancima morala započeti pregovore o nezavisnosti i odustati od idiotskih kvalifikacija problema kao pitanja teritorijalnog integriteta. Umesto toga, sve srbijanske vlade su do sada, kao sumanute, insistirale na teritoriji, verujući da mogu sačuvati Kosovo, a Srbiji obezbediti članstvo u EU. Koliko još šefova diplomatija treba da dođe i sa kime sve treba da razgovaraju i ručaju, e da bi se ovde ukapirale stvari koje, inače, nisu komplikovane?
Jesmo li danas, nakon posete Gvida Vestervela, u situaciji da biramo između EU i Kosova? Ne. Od samog početka to je bila i ostala lažna dilema, smišljena samo zato da EU definiše kao protivnika Srbije. Dilema pred kojom se nalazi Srbija znatno je jednostavnija, ali time naš izbor nije ništa lakši, a on glasi: Ili EU, ili ništa.
Srbija, naravno, može da zalupi vrata EU, kako to traže nacionalisti. Neki od njih bi pre seli na električnu, nego na stolicu sa koje bi u Briselu trebalo potpisati sporazum o međusobnom priznavanju Srbije i Kosova. Lupanje vratima, međutim, ne vraća Kosovo, ali Srbiju za dugi niz godina drži izvan EU. No, time uloga i Kosova, i boraca za teritorijalni integritet, postaje barem malo jasnija, zar ne!?

Podelite ovu stranicu!