PAVEL DOMONJI: Dva lica Vojvodine

24 Apr 2008

Želeo bih da ukažem na izvesnu ambivalenciju u ponašanju vojvođanskog građanstva. Tu ambivalenciju možemo la…

pavel.JPGŽeleo bih da ukažem na izvesnu ambivalenciju u ponašanju vojvođanskog građanstva. Tu ambivalenciju možemo lako uočiti kada usporedimo ponašanje tog gradanstva u oktobru 2007 i februaru 2008. godine.
U oktobru 2007. godine ispred Zmaj Jovinog spomenika okupilo se vojvođansko građanstvo u svom najboljem izdanju. Ono je tada uputilo jasnu poruku srbijanskoj političkoj klasi na čemu treba graditi budućnost zemlje – na antifašizmu, jednakosti građana i poštovanju ljudskih prava. Pored ove poruke, izuzetno je važno naglasiti činjenicu da je tada, tog oktobra 2007. godine, vojvođansko građanstvo promptno reagovalo na neonacistički izazov.
U februaru 2008. godine u Somboru smo bili suočeni sa lupanjem izloga, podelom besplatnog hleba i letcima kojima su građani pozivani da ne kupuju hleb u pekarama čiji su vlasnici građani albanske nacionalnosti, jer novac koji se daje za hleb, navodno, odlazi na Kosovo za kupovinu oružja. Rečeno bez ikakvog uvijanja, u februaru 2008. godine u Somboru smo bili suočeni sa pokušajem etničkog čišćenja. To je izuzetno alarmantna činjenica. Šta nedostaje? Šta je izostalo? Izostala je promptna reakcija lokalnog građanstva, lokalnih medija i lokalnih vlasti na ovu duboko uznemiravajuću činjenicu. Ono što stvari u Somboru čini posebno odvratnim, to nije gomila političkih idiota koja deli letke i razbija izloge, stvari odvratnim čini odsustvo adekvatne reakcije lokalnog građanstva.
Kada kažem odsustvo adekvatne reakcije, onda ne mislim na akciju policije ili tužilastva, nego na, pre svega, reakciju građana. Na poziv na bojkot pekara trebalo je odgovoriti snažnom osudom i solidarnošću Somboraca sa svojim sugrađanima albanske nacionalnosti, vlasnicima tih pekara. Dakle, povećanom kupovinom hleba. Jedina prava reakcija, jedini pravi otpor fašistima je rast prometa albanskih pekara, a ne njegov pad. Akcije državnih organa dolaze posle.
Kako da objasnimo ovu ambivalenciju u ponašanju vojvođanskog građanstva? Da li se i šta se to, zapravo, dogodilo izmedju ova dva datuma, između oktobra 2007 i februara 2008. godine? Dogodila se jedna krupna činjenica – Kosovo je proglasilo nezavisnost. Da li se proglašenjem nezavisnosti Kosova može objasniti ova promena u ponašanju građanstva u Vojvodini?
Po mom sudu – Ne, ako je doista reč o građanstvu. Zašto? Zato što u pojmu građanstva stoji odanost nekim univerzalističkim principima. Ako je ta odanost, usled proglašenja nezavisnoti Kosova, nestala to, onda, znači da mi imamo, prvo, veoma idealizovanu predstavu o vojvođanskom građanstvu i, drugo, da se iza te idealizovane predstave o nama kao finim, uljudnim, kulturnim, urbanim evropski orijentisanim građanima krije uskogrudi nacionalizam, šovinizam i kulturni rasizam.
Želim da naglasim – građanski habitus nije nešto što se osvaja jednom za uvek, nego se taj habitus uvek iznova mora izboriti. Ako je građanski duh u jednom trenutku tako snažno manifestovan u Novom Sadu, to ne znači da će se on manifestovati i u Somboru, nego se on u Somboru, jednako kao i u Staroj Pazovi, uvek iznova mora izboriti i na delu potvrditi.
Izboriti se za građanski identitet nije ni malo lako, niti se to može bez otpora. Postoji čitav niz problema koji otežavaju konstituisanje građanstva. a ti su se problemi pojavili i povodom skupa ispred Zmaj Jovinog spomenika. Beogradski nacionalisticki kartel, a njega čine politika, akademija i crkva, razvio je jednu, čini mi se, dosta uspešnu strategiju kojom lomi, mrvi i otežava konstituisanje građanstva. Reč je sledećem – o relativizaciji i normalizaciji fašizma, te preusmeravanju kritike sa fašizma na građanske aktere.
Da podsetim. Nakon skupa u Novom Sadu u medijima su se pojavila mudrovanja nekih ljudi, veoma bliskih beogradskom političkom kartelu, da mi u Vojvodini preterujemo, da od komarca pravimo slona, da su u pitanju malobrojne grupe deklasiranih i dezirijentisanih pojedinaca koji pojma nemaju o tome šta je to fašizam, itd. Moj stav je sledeći – ma koliko da u društvu ima fašizma, ima ga previše!! Uostalom, nije reč o broju, nego o politici. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije nismo imali ni Diviziju Krv i čast, ni Nacionalni stroj, a imali smo fašizma.
Druga vrsta reakcije je normalizacija fašizma. To su te price kako fašizma ima i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji. Poenta je sledeća: pošto su u pitanju etablirane demokratije, fašizam je izraz demokratske normalnosti. Fašizam, naravno, nije izraz demokratske normalnosti, nego izraz ekstremnog, eliminacionističkog nacionalizma.
Treća vrsta reakcija odnosi se na ponašanje pojednih poslanika u oficijelnom, političkom rezimeu društva – parlamentu. Neki poslanici su izjednačavali LSV i LDP sa Nacionalnim strojem. Ekstremizovanje LSV i LDP nimalo nije slučajno – etnizovanom mišljenju i politici nisu protivnici neonacisti, štaviše oni su im dragoceni saradnici u borbi za nacionalnu stvar. Etnizovanom mišljenju i politici pravi protivnici su građanske stranke i asocijacije, dakle partije i NVO čije se delovanje ne može svesti na uzan etnički temelj.
Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova beogradski etnonacionalistički kartel je otišao i korak dalje – zagovarajući nasilje. Ne znam da li su Miloševićevi ministri tako eksplicitno zagovarali nasilje prema politickim protivnicima, kao sto su činili ministri Koštuničine vlade.
U oktobru 2007. godine u Novom Sadu bilo je prisutno vojvođansko građanstvo u svom najboljem izdanju. Ono je na posve jasan i otvoren način manifestovalo svoju privrženost Evropi i vrednostima na kojima počiva ujedinjena Evropa. To moramo imati u vidu ako hoćemo da sagledamo koliko je, u februaru 2008. godine, bio dubok pad lokalnog građanstva u Somboru. To moramo imati u vidu ako želimo da izgradimo i osnažimo građanski identitet Vojvođana.

(Tekst koji je pred nama izgovoren je na tribini “Stop fašizmu!” u Novom Sadu, 20. aprila 2008.)

Podelite ovu stranicu!