PAVEL DOMONJI: Boris Kluni

23 Aug 2010

On drži većinski paket akcija u vlasti, dovoljno za mesta u upravnim odborima, partijsku blagajnu i patronažu. Za ulogu državnika, međutim, potrebne su sasvim drugačije i veštine, i vrline

Tajna Samsonove moći bila je u dužini njegove kose: kad su ga podšišali, pao je u ropstvo. Da postane nepobediv, Anteju je bilo dovoljno samo da šakom dodirne zemlju. Ali, u čemu je tajna Džordža Klunija srpske politike?
Čoveka, dakle, koji vodi stranku, predstavlja državu, autonomiju izdaje na poček, nabavlja gas, ulazi u fajt za Kosovo, proziva nepristojno bogate, kritikuje opoziciju, bodri trudbenike i usput, kažu, rešava probleme u fudbalskom savezu.
On je poput dobrog momka iz komšiluka, uvek spreman da ustupi mesto, pridrži kaput, privuče stolicu i kaže lepu reč. Od njega bi i vaša tetka, bez razmišljanja, kupila auto.
U politici, slavenskoj antitezi je pretpostavio sintezu: I Kosovo i EU. Svako je, dakle, trebao da dobije svoje – liberali Evropu bez granica, privreda vijagru, demokratija polet, građani priliku da sačuvaju sve prste, nacionalšovinisti gusle, mitove i granice.
Da olakša vladi, preuzeo je spoljnu politiku. Bio je čvrsto uveren da duh međunarodnog prava može u Hagu učiniti isto ono što je duh Borisa Tadića učinio prilikom izbora srpskog patrijarha. Njegova je vera, kažem, bila čvrsta.
Kada se, u prvoj polovini septembra, vrati iz Vašingtona, odbor za svečani doček biće postrojen u dva reda. Odbio je ulogu novog Lazara i sada je red, smatraju u odboru, da raskopča košulju i pokaže da trči brže od Usaina Bolta.
Kako će ga braniti njegovi? Zakletvom da nikada neće priznati nezavisnost? Lažima da su sve probali, da su sve pokušali, ali da, eto, nisu uspeli? Podsećanjem da je i Republika Srpska isto tako jedinstven slučaj i da gubitak upravljačkih prava nad Kosovom treba nekako kompenzovati? Da treba čuvati jedinstvo, biti strpljiv i vrebati prvu zgodnu priliku?!
Kada opozicija zatraži ostavke, ko će od njegovih prvi istupiti i ponuditi sebe kao dokaz da iza ove politike ne stoje rupe u karakteru, da u njoj ima mesta i za snažna uverenja, i za jake prirode?!
Postoje li takvi u sistemu koji stimuliše “lojalnost”, sistemu koji počiva na uverenju da je kičma teška za nošenje, koji od ljudi traži da svoj život pretvore u projekat, da se unaprede u klijente i grbave sve dok ne postanu kamile?!
On drži većinski paket akcija u vlasti, dovoljno za mesta u upravnim odborima, partijsku blagajnu i patronažu. Za ulogu državnika, međutim, potrebne su sasvim drugačije i veštine, i vrline. Nema viziju, ni snagu ubeđenja koja pleni i podstiče, ali ima marketing. Nema ideju, samo lepu stilsku figuru. Nije filozof, ali je partijsko učenje sveo na jednu reč i šest slova. Nije Homer, ali mu stranka sve više liči na savez ideološki slepih i kratkovidih.
U pravu su njegovi kada kažu: Mi smo najbolji! Oni nisu skratili Srbiju, ali je prave po svojoj meri. Nema, dakle, tajni. Oni su sebi najbolji, a mi smo sebi ovakvi.

Podelite ovu stranicu!