PAVEL DOMONJI: Bezbožnici i patriote

08 Aug 2009

Potvrda da je neki politički gest ispravan danas dolazi samo od strane desnice. Uzmimo, kao zgodan primer za to, sluč…

pavel.JPGPotvrda da je neki politički gest ispravan danas dolazi samo od strane desnice. Uzmimo, kao zgodan primer za to, slučaj Aleksandra Martona, predsednika zrenjaninske skupštine.

Pre izvesnog vremena Marton je, na jednoj tribini o problemima beskućnika, izjavio da u kriznim vremenima ima i prečih stvari od izgradnje crkve. Odmah su se oglasila dva odbora, jedan crkveni a drugi, pretpostavljam, svetovni, da protestvuju zbog ovakve „populističke i srceparateljne“ Martonove izjave. Jeste, priznaju autori ove loše epistole, da je kriza zakucala i na naša vrata i da ljudi nemaju hleba, ali su odmah i dodali kako se ne živi se samo od pekarskih ruku dela, nego i od reči Božje. Čak su naveli i primer kako je, eto, u 18 veku verujući srpski narod u Zrenjaninu živeo u malim i trošnim nabijačama pokrivenim trskom, ali ga to nije omelo, da otkidajući od vlastitih usta, gradi velelepne hramove, poput onih u Italiji ili Francuskoj. Potpuno cinično zvuči pitanje iz epistole: Jesu li ondašnji Srbi mali više para od ovih današnjih. Pravo pitanje, zapravo, glasi – treba li Zrenjaninci opet da načine istu grešku i osude sebe na materijalnu bedu i duhovnu mizeriju?

U crkvi, znamo, vreme protiče znatno sporije nego izvan nje, ali tri veka je, valjda, dovoljno vremena da crkva i sama registruje drastične promene u vlastitom okruženju. I to ne samo kada je reč o izgledima kuća u Zrenjaninu, nego i kada je reč o interesovanjima ljudi. Ako je nekom pojedincu danas (i) potrebna duhovna hrana, on može, na primer, uzeti Bibliju u ruke, bez toga da svoje dragoceno vreme zalud gubi u crkvi. Uostalom, mnogo je korisnije, kada su duhovne stvari u pitanju, otići u biblioteku, nego u crkvu. Isto tako, za odnos sa Bogom modernom čoveku, a to je jedna od tekovina evropskog individualizma, nisu potrebni nikakvi posrednici. Još manje mu je potrebno da mu ti isti posrednici patetično sline i dociraju o nacionalnom identitetu.

Nacionalni identitet je, jednostavno rečeno, stvar politike i države, odnosno državljana, i tu je posve svejedno da li je neko pravoslavac, pedofil, član Odbora za izgradnju hrama u Bagljašu ili bezbožnik. Hoće li pojedinac verovati u Boga ili ne, to je stvar njegovog slobodnog izbora, a ne nekakvog mističnog nadahnuća. Dejvid Hjum nije bio ni Srbin, ni pravoslavac, bio je vernik, kao i Martonovi epistolarci, ali nije imao nikakvih dilema kada je zapisao da čovek najveće poštovanje Bogu iskazuje onda kada, delujući moralno, ignoriše božje postojanje. Moralna dela treba činiti zbog njih samih, a ne zbog religijskih fikcija o raju i paklu, a svakako ne zbog nacionalne pripadnosti ili ljubavi prema državi Srbiji.

Kada Marton, u odnosu na izgradnju crkve, daje prednost problemima običnih ljudi, dakle onima koji ostaju bez posla i žive ispod egzistencijalnog minimuma, on deluje moralno. Oni koji Martona nazivaju bezbožnikom treba da znaju da njihov Bog ne „živi“ u crkvi, nego u dobrim ljudskim delima i da mu, prema tome, nikakve crkve, bez obzira na krizu, nisu potrebne. Isto tako, nema nikakve potrebe ni da Marton javno iznosi svoja verska opredeljenja i da bilo kome objašnjava kako ne potiče iz bezbožničke porodice. Biti bezbožnik je častan i legitiman izbor, baš kao i biti vegetarijanac.

Osim crkvograditeljima, Marton se „namestio“ i državobraniteljima u Partiji veterana Srbije. U razgovoru sa predstavnicima Udruženja pravnika „Vukovar 1991“, Marton je podržao njihovu ideju da se u Stajićevu i Begejcima, gde su se tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije nalazili logori, postave spomen obeležja. U svom saopštenju veterani ističu da nisu iznenađeni ovakvim Martonovim gestom, jer je on, eto, još jednom ispoljio ekstremizam i nepoštovanje srpskih boraca i države. Veterani su zatražili da se Marton pozove na odgovornost i zapretili da će organizovati svoje članstvo, kako bi onemogućili “izvođenje tog sramnog i uvredljivog akta”.

Nije jasno šta je sporno, odnosno „sramno i uvredljivo“, u Martonovoj podršci. U čemu je njegov „ekstremizam i nepoštovanje srpskih boraca i države“? Zar u tome što smatra da svi zarobljenici, bez razlike, imaju pravo da na pristojan način obeleže mesta u kojima su bili zatočeni? Možda nije problem u spomen obeležju, nego u činjenici da su se tokom rata na prostoru Srbije nalazili zarobljenički logori? Zar ne bi bilo mnogo oportunije kada bi veterani svoj patriotizam, recimo, investirali u zahtev da državni organi, konačno, obelodane koliko je tokom rata bilo logora u Srbiji? Kada su i po čijem nalogu otvarani? Koliko je u njima bilo zarobljenika? Koliko muškaraca, a koliko žena? Koliko Srba, Hrvata, Bošnjaka i drugih? Odakli su ti zarobljenici dovedeni u Srbiju i kako se postupalo sa njima? Da li je neko i ako jeste, koliko je ljudi ubijeno u ovim logorima? Da li je neko odgovarao zbog toga? Kada su i, opet, po čijem nalogu ovi logori zatvoreni? Itd.

Možda bi postavljajući sebi, ali i drugima, ova pitanja srpski veterani uvideli da postoji i patriotizam posve različit od ovog koji demonstriraju optužujući Martona za ekstremizam i nepoštovanje srpske države.

Uostalom, država svoje poštovanje zaslužuje samo ako je u stanju da štiti temeljna društvena dobra, poput života, slobode i imovine građana. Treba na to podsetiti, jer su Martona, dok je hodao gradom pre nekoliko dana, dva nepoznata mladića nazvala „Ustašom“ i zapretila mu rečima: „Ti i tvoj sin ste gotovi!“

Ovo nije ni prva, a kako stvari stoje ni poslednja pretnja koja je izrečena nekom ovdašnjem političaru. Na podužoj listi onih kojima su izricane pretnje nalaze se i imena Nenada Čanka, Bojana Kostreša, Šandora Egerešija, Čedomira Jovanovića, Žarka Koraća, Borisa Tadića i drugih. U Martonovom slučaju pretnje su tim ogavnije, jer nisu upućene samo njemu, nego i njegovom (maloletnom) sinu.

Ako država nije u stanju da gore pomenuta dobra efikasno štiti i štiteći ih unapređuje dobrobit građana, onda je lista onih koji atakuju na naša dobra proširena još jednim članom.

Diskvalifikacije i pretnje ne bi trebalo da pokolebaju Aleksandra Martona da, kao predsednik jedne od gradskih skupština u Srbiji, da svoj doprinos civilizovanju ove jadne Republike.

Podelite ovu stranicu!