Pastor: Moramo da iniciramo rešavanje vojvođanskog pitanja

24 Mar 2013

Vlada Vojvodine je inferiorna i to je štetno

Predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor izjavio je da se argumenti za raspisivanje vanrednih pokrajinskih izbora ne mogu naći u odluci Ustavnog suda, kojom je osporen deo odredbi Zakona o nadležnostima APV, a neće ih, kaže, biti ni ako USS oceni protivustavnim slične odredbe Statuta Vojvodine. Za njega je, međutim, veoma problematično to što ne postoje političke inicijative za rešavanje vojvođanskog pitanja, koje je, po njemu, otvoreno i navedenom odlukom Ustavnog suda.

– Može se tvrditi da u političkom smislu ne postoji vojvođansko pitanje, ali ja mislim da itekako postoji. I ne radi se tu o separtizmu ili čemu sličnom, već samo pokušavam da ukažem na činjenicu da to što tinja i kad je reč o postupku pred Ustavnim sudom, i kada je reč o problemu finansiranja APV i o nizu drugih otvorenih tema… sve su to elementi koji će kad-tad pokazati da je vojvođansko pitanje jedno od onih nerešnih. To je naprosto sistemski problem koji se mora rešavati, ali se njime danas niko ne bavi – upozorio je Pastor, koji je i lider Saveza vojvođanskih Mađara.

Zašto nema inicijativa pokrajinske vlasti da se taj sistemski problem počne rešavati?

– Pretpostavljam da takvih političkih inicijativa nema zato što su akteri političkog života zauzeti drugim stvarima. Kad je reč o državnom nivou, znamo koja su pitanja prioritet i nikog ne treba da čudi što je onda vojvođansko u drugom ili trećem planu. Ali očito da se i na pokrajinskom nivou nekim drugim temama pridaje veći značaj.

Nažalost, iako mislim da inicijativa za rešavanje ovih pitanja treba da potekne iz Vlade APV, ona je iz nekog razloga u inferiornoj poziciji i u odnosu na Statut, i u odnosu na javnu svojinu, i na Elektrovojvodinu i na Radio-televiziju Vojvodine i u odnosu na niz drugih stavri. Zašto je tako, ne znam, ali sigurno je da ta situacija nije dugoročno održiva. Zapravo, da je štetna.

Ali, i SVM je deo Vlade APV, pa zašto onda vaši predstavnici ne pokrenu takve incijative?

– Zato što Vlada Vojvodine funkcioniše kao jedinstveno telo, a ne kao mozaik njenih sastavljača sa aspekta političke pripadnosti. Dakle, imate jednu politiku Pokrajinske vlade i ona je danas takva kakva jeste.

A šta se dešava sa vašom incijativom, koju ste najavili pre nekoliko nedelja, koja se odnosi na izradu platforme o finansiranju APV?

– Ta inicijativa se sada praktično zaokružuje. Očekujem da će za dan, dva biti definisan osnovni tekst dokumenta, koji će se potom naći u skupštinskoj raspravo. Najpre na Odboru za ustavna pitanja, a posle toga, nadam se, i na samoj sednici Skupštine APV.

Mislite li da bi pomenuti Odbor za ustavna pitanja, ali i drugi pokrajinski organi, trebali da iniciraju i raspravu o ustavnim promenama koje bi se ticale stausa Vojvodine? Jer, ovih se dana uveliko priča o promeni Ustava zbog Kosova, pravosuđa…?

– Sigurno da je to i moguće i poželjno i potrebno, ali ne samo u Odboru za ustavna pitanja, nego na svim ostalim nivoima u Pokrajini. Naime, pomenuti odbor je odraz polizičkih snaga u Skupštini APV i teško je u ovo fazi samo sa te pozicije delegirati određene stavove po pitanju promene Ustava. Međutim, ako se pred parlamentarnim telima otvara pitanje finansiranja APV, onda je i logično i potrebno njihovo izjašnjavanje o eventualnim promenama Ustava.

Nikako se sme nastaviti sa praksom da se o krucijalnim pitanjima Skupština Vojvodine ne izjašnjava. Previše smo takvih prilika propustili od 2000. godine do danas, i stalno smo gledali negativne posledice toga. Nažalost, zato što se nismo hteli politički sudarati ili sukobljavati, ili suprotstaviti bilo čijem očekivanju, propustili smo mnoge šanse koje nam se, bojim se, više neće ponovo ukazati.

Vojvodina mora imati svoj prostor u Briselu

U kojoj meri se u procesu evropskih integracija koriste potencijali Vojvodine o kojima se tako puno govori i kakva je pozicija u tom pogledu kancelarije APV u Briselu?

– U temelje priče o predstavljanju Vojvodine u Briselu ugrađeno je sve ono što i inače karakteriše odnose centralnih vlasti i APV: naprosto možete opipati manjak poverenja. I ta situacija sputava i pokrajinska vladu i sve ljude koji su angažovani na tom našem evropskom zadatku da slučajno ne budu previše ambiciozni, da ne „bodu oči”. Pri tome, da se razumemo, to nema veze sa političkim sastavom aktuelne vlade, jer mi smo isti problem imali i sa prethodnom, koja je u političkom smislu bila podudarna sa vojvođanskom. Jednostavno, u Beogradu postoji nekakav iracionalan strah od Vojvodine, koji ne znam na čemu se bazira. Kao rezultat imate situaciju da se govori o kancelariji APV u Briselu, koja je smeštena u Misiji Srbije i uslovi za rad su joj jako teški, gotovo nemogući, govori se o predstavljanju Vojvodine, a ako zaista želite nešto odavde da predstavite, onda morate da zamolite prijatelje iz Nemačke ili Mađarske da vam ustupe prostor. To, nažalost, samo pokazuje kako se unutar ove zemlje doživljavamo. Zbog svega toga zagovaram da se takva praksa napusti i da Vojvodina kupi ili trajno iznajmi prostor u Briselu. Jer tvrdim da smo već sada zaradili taj novac kroz različite evropske projekte s kojima smo uspešno aplicirali.

Kako trenutno funkcioniše pokrajinska koalicija, ne samo zbog problema koje ste naveli, nego i sve neobičnijih lokalnih partnerstava, od Bačke Palanke do Zrenjanina? Da li je tu reč samo o autnomnim odlukama tamošnjih stranačkih odbora, ili se ipak radi o najavi nekih procesa koji bi se na širem planu mogli dešavati u narednom periodu?

– U Zrenjaninu je SVM postigao dogovor sa DS-om da nakon izbora zajedno napravimo većinu. I nije zbog nas ta namera propala. Dosta dugo smo čekali da vidimo kako će se tamo situacija dalje razvijati i u jednom momentu bilo je jasno da mi samo gubimo u toj poziciju. Otuda i incijativa da priđemo vladajućoj koaliciji na čelu sa SNS-om, iako im nismo bili neophodni za formiranje većinu. Ostala dešavanja, odnosno saradnju DS i SNS, ne bih ih posebno komentarisao, ali imam utisak da se grade odnosi na duge staze i da ta čvrsta podela između „prirodnih saveznika” i onih koji to nikad ne mogu biti – više ne postoji.

U kojoj meri je Subotica i dalje ključni kamen spoticanja između SVM i DS?

– Nema tu ničega novog. Cela priča oko Subotice je dosta opterećena zbog nekog predživota, ali i zbog dešavanja tokom majskih izbora. I danas tvrdim da su izbori u Subotici praktično pokradeni. To je svakako dodatno opteretilo naše odnose, ali danas ipak ne postoji ništa što je alarmantno. Drugim rečima, sarađujemo, ali nismo zaljubljeni jedni u druge. Problem je u tome što u DS-u generalno partnere doživljavaju kao nužno zlo, ili cvetić na šeširu. Naravno, to je štetno i za manjinske partnere, ali i za samu DS. Uostalom, mi smo takvu situaciju ovde imali oko Razvojne banke, i oko njene dokapitalizacije, i oko bud`eta Vojvodine, i oko mnogih drugih stvari. I to naprosto nije dobro, jer iz toga niko ne može izaći kao pobednik.

Kakve odnose imate sa novim liderom DS-a Draganom Đilasom?

– Sreo sam se s njim nekoliko puta, ali sem površnog osmeha, ni u jednom momentu nisam osetio sa njegove strane bilo kakvu ambiciju da razgovaramo. Ja u Pokrajini razgovaram sa ljudima iz vojvođanskog DS-a, koji su značajni sa aspekta onog nivoa u kojem se mi krećemo. I mene taj nivo komunikacije sasvim zadovoljava.

Branka Dragović-Savić (Dnevnik)

Pomirenje Mađara i Srba primer za region

Ovog proleća u Čurugu će, u prisustvu predsednika Srbije i Mađarske, biti otvorena dva memorijalna centra posvećana srpskim i mađarskim žrtvama stradalim tokom Drugog svetskog rata i prvih poratnih godina. Mislite li da bi to svojevrsno formalno istorijsko pomirenje moglo imati specifična značaj s obzirom na aktuelni rast ekstremizma u Vojvodini?

– To jeste veoma značajan događaj, zato što iznad konteksta mađarsko-srpskih odnosa može da posluži i kao primer za zajedničko suočavanje sa prošlošći i između Srba i Hrvata, Srba i Albanaca, Mađara i Rumuna, Mađara i Slovaka… Ovo zato nije samo mađarsko-srpsko pitanje, nego je ovo sa vrednosnog aspekta i istinsko evropsko pitanje. Ako su mogli da se pomire Nemci i Francuzi, ili Nemci i Poljaci, ako to danas mogu Mađari i Srbi, onda je pomirenje moguće u celom regionu. I zato, uz stavljanje tačke na sedamdesetogodišnju priču i stvaranje šasne za lečenje višedecenijskih rana, ova priča ima i tu evropsku konotaciju. A ovo je jako važno i zato što nema regionalne stabilnosti ako se ne zatvori regionalna prošlost, a to je moguće samo ako se napokon ispričaju priče i o 1942. godini i o 1944. godini, i o honvedima, Vojnoj upravi… Političari su u tom pogledu značajni jer daju signal koji te procese ohrabruju, ali utvrđivanje istine nije stvar političara nego istoričara. A valjda je proteklo dovoljno vremena da niko te priče ne doživljava kao atak na njegov narod. I valjda smo toliko iskusni i mudri da shvatimo da ima pojedinaca koji čine zlodela, a da nisu narodi zločinački. Kao što nema ni naroda koji su u istoriji uvek žrtve.

Podelite ovu stranicu!