Partokratija je diskriminacija

Aug 16 2012

Kontinuitet partijskog zapošljavanja

Zdravko Pejić je visokoobrazovni Subotičanin koji pripada generaciji šezdesetosmaša sa Beogradskog univerziteta. On kaže da je to bila generacija studenata koji su očekivali i naivno verovali da će njihovi snovi o slobodi, bratstvu i jednakosti svih ljudi biti ostvareni. Međutim, sve je krenulo u suprotnom pravcu i ubrzo su njihova „uzavrela“ očekivanja ostala u potpunosti izneverena, a nade zaboravljene.

Taj univerzitetski bunt je izbio 1968. godine, kao deo globalnog studentskog protesta protiv ograničenja sloboda, u više gradova bivše SFRJ. Buntovnici su verovali da će da postanu ravnopravni deo sveta, ali je vreme pokazalo da su oni ipak dugoročno postali „gubitnici“.

– Raštrkani posle studija, mladi su poneli u sebi “seme slobode i prava” da žive kao ljudi bez obzira što žive u Srbiji – kaže Pejić.

On je nakon završenog fakulteta pokušao da se zaposli u jednoj državnoj instituciji, ali se ispostavilo da njegova nacionalnost ne odgovara „ključu“. Strogo je vođeno računa o tome kojoj nacionalnosti pripadate. Građani su se zapošljavali po unapred uređenim kriterijumima tadašnjih vlastodržaca, koji se najčešće nisu odnosili na sposobnost i znanje, tvrdi naš sagovornik.

Zdravko se ipak relativno brzo zaposlio u jednoj snažnoj i uticajnoj kompaniji u Subotici. Svoj posao je obavljao stručno i savesno, sve do smrti Josipa Broza Tita i godina koji su usledile, kada je počelo da se odmotava predratno klupko zla.

– Niko nije očekivao da će ljudi koji su posle 1987. godine preuzeli vlast ubrzo da nas uvedu u krvave balkanske ratove i sveopšte razaranje svih vrednosti i nedužnih ljudskih života. Pogotovo se nije činilo da će se okrenuti jedni protiv drugih samo zato što ne misle isto, zato što pripadaju drugačijoj naciji, religiji ili imaju različita politička uverenja. Tako je u, sada već bivšoj, Jugoslaviji počelo da buja nešto što je u potpunoj suprotnosti od evropskih vrednosti, od sveta, od ideja građanske slobode, od sveta “otvorenog uma” – kaže Pejić.

Nemilosrdna i zločinačka Miloševićeva vlast

PARTOKRATIJA JE ZLOČIN: Zločinačka, nemilosrdna i autokratska vlast Slobodana Miloševića

Stvaranjem Socijalističke partije Srbije usledio je period političkih čistki u Srbiji, posebno u Vojvodini. Vlast je uzurpirala nemilosrdna, nacionalistička, diktatorska, autokratska i, kako se ubrzo ispostavilo, zločinačka vlast Slobodana Miloševića.

– Politički neistomišljenici su se smatrali neprijateljima, što je značilo: „ko nije sa nama, protiv nas je – naš je neprijatelj“ – kaže Pejić.

Zdravko je u svojoj poslovnoj karijeri bio veoma uspešan. Nalazio se na rukovodećim položajima, a njegovo poznavanje funkcionisanja firme i sistema bilo je takvo da je mogao da radi „sve poslove u okviru kompanije“.

– Jednog dana, neposredno pre početka kolegijuma rukovodstva, obratio mi se glavni direktor firme. Saopštio je da se na njega vrši ogroman pritisak iz vladajućeg SPS-a, da je nedopustivo da pored sebe ima kolegu i, još gore, prijatelja koji nije član stranke – priseća se Pejić.

Pejić se tada nije udubljivao u ovu poruku direktora. Nastavio je da radi svoj posao. Direktor mu je saopštio da će stranka i dalje da vrši pritisak na njega, ali da to nije nikakav problem i da Zdravko nema razloga da bude zabrinut i uznemiren.

„Nebeski“ biznis

Ubrzo se, međutim, sve promenilo. Njegov glavni direktor više nije bio isti onaj čovek iz vremena pre stvaranja SPS-a. “Obuzela” ga je Miloševićeva ideologija “nebeskog naroda”. Postao je jedan od istaknutih, vodećih lidera SPS-a u Subotici. Komunikacija među njima je prestala.

– Jedno jutro na kolegijumu nam je oštro i glasno saopštio – ko ne uđe u Socijalističku partiju Srbije i ne potpiše pristupnicu za učlanjenje u stranku, ne može da bude rukovodilac u ovoj firmi – kaže naš sagovornik.

Svi zaposleni koji su se bavili organizovanjem ili su bili direktori određenih sektora, kao njegovi politički istomišljenici, bez reči su potpisali pristupnice. Zdravko je, kao otvoreni protivnik Miloševićeve ideologije, uvek bio stava da je neophodno braniti pravo na svoje mišljenje i svoj politički stav. Odbio je da potpiše pristupnicu. Ubrzo je bio smenjen sa pozicije rukovodioca firme i bio je premešten na radno mesto bez mogućnosti primene znanja i iskustva koje je imao, bez funkcije i ovlašćenja. Dobio je i bitno nižu platu. Direktor mu je saopštio da može da potpiše ugovor o premeštaju na novo radno mesto ili da ode iz firme, kao i da u sopstvenom interesu obrati pažnju na ono što govori i kako se ponaša.

– Činilo mi se da se sve oko mene srušilo. Osećao sam se jadno, izigrano, poniženo i potpuno bezvredno. Nisam imao izbor. Potpisao sam ugovor o premeštaju zbog svoje porodice. U tom vremenu odsustva morala i ljudskosti, bilo je jako teško naći drugi, prihvatljiv posao – kaže on.

Onog momenta kada je Zdravko smenjen, niko od kolega u firmi nije hteo – a ni smeo – da razgovara sa njim. Skrajnut, u sledećih desetak godina odlazio je na radno mesto i bezuspešno pokušavao da znanjem i iskustvom doprinese firmi. Međutim, njegova “politička nepodobnost” mu je zatvarala sva vrata.

I nakon promena – isto

Nakon promena, glavni direktor se povukao iz političkog života Subotice i otišao je iz firme. No, na rukovodećim mestima su ostali dosledni sledbenici Miloševićeve ideologije i politike, od kojih su neki samo promenili stranački dres.

Zatim je usledila “neslavna privatizacija” koja je dokusurila subotičku privredu. Prvi korak koji je novi vlasnik izveo bilo je otpuštanje više stotina zaposlenih koji imaju više od 25 godina radnog iskustva.

– Na njihovo mesto je trebalo dovesti novu, poslušnu, jeftinu i mladu radnu snagu bez iskustva i znanja, ali pogodnu za manipulisanje i oblikovanje po želji novog prvog čoveka firme – kaže Pejić.

Zdravko je napustio firmu uz otpremninu. Kaže da su nakon dugo godina tada konačno prestali oni neprijatni prepodnevni grčevi u stomaku. Njegovo znanje i radno iskustvo bilo je nepotrebno i ostalo neiskorišćeno.

Sveprisutna partokratija

Subotički sociolog i novinar Ljubomir Đorđević, nekadašnji urednik političke rubrike „Subotičkih novina“, svojevremeno je tadašnjeg profesora subotičkog Ekonomskog fakulteta Radomana Božovića pozvao da bude saradnik lista kojeg je uređivao. To smatra za svoju veliku grešku, jer ga je praktično na taj način pretvorio u javnu ličnost, posle čega je usledila vrtoglava Božovićeva karijera. On je kao Miloševićev kadar prvo postao premijer Vojvodine, a potom i prvi čovek srbijanske vlade.

Kao sledbenik Miloševićeve nacionalističke politike, Božović se prvobitno „dočepao“ vlasti 28. decembra 1989. godine na izbornoj opštinskoj konferenciji Saveza komunista Subotice. Božović je, postavljajući podobne i poslušne kadrove, potpuno učvrstio svoju vlast do februara meseca 1990. godine. Zatim je sazvana sednica Komiteta na kojoj je njih 25 partijski kažnjeno zbog suprotstavljanja ideologiji srpskog nacionalizma.

ZAČARANI KRUG PARTOKRATIJE

Snežana Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina kaže da je politika, i to ona stranačka, u Srbiji uvek imala presudan uticaj na raspodelu ekonomskih resursa. Naravno, vrste i intenzitet ovog uticaja menjali su se kroz vreme.
Ona ističe da je članstvo u Savezu komunista Jugoslavije svojevremeno bio obavezan uslov čak i za mesto profesora matematike. Međutim, ističe da je sistem „nacionalnog ključa“ odlično funkcionisao na planu sprečavanja međunacionalnih nejednakosti.
– Za vreme Miloševićeve vlasti, situacija se znatno pogoršala. Oni koji nisu bili partijski podobni imali su minimum socijalne sigurnosti. Posle političkih promena 2000. godine, došlo je do određenog napretka – zavladala je široka koalicija sastavljena od 18 partija, pa je u tom stranačkom haosu i za nepartijske ljude u jednom periodu bilo mesta za napredovanje na osnovu stručnosti i sposobnosti – kaže Ilić.
Ona, međutim, ističe da je taj napredak u međuvremenu poništen, i da danas pred ljudima koji nisu stranački angažovani “zjapi mračni ponor lične i porodične propasti”.
Naša sagovornica veruje da ne postoje realni uslovi za uspešnu borbu protiv partokratije. Privatni biznis je u sve gorem položaju, a plate u državnoj i gradskoj službi su sigurne i nesrazmerno velike u odnosu na one u privatnom sektoru. Možda bi tek privredni razvoj mogao da poljulja partokratiju, ali je on upravo zbog partokratije nemoguć.

Đorđević je uvek bio veran ideologiji socijalističkog samoupravljanja. Na toj sednici zatražio je da se Radoman Božović izbaci iz Saveza komunista zbog zloupotrebe položaja i falsifikovanje Odluka Komiteta. Božović je postavljanjem ideoloških istomišljenika na ključne funkcije, započeo masovno čišćenje partijskih redova od „nepodobnih“. U Subotici, a potom i u celoj Vojvodini.

U trenutku kada je Radoman Božović došao na vlast, Đorđević je zbog svog uredničkog rada i tekstova prepoznat kao „neprijatelj Miloševićevog režima“.

– Nisu uspeli da da me sklone sa uredničke pozicije, jer sam sam podneo ostavku na nju i posvetio se pisanju o privredi i finansijama – kaže Đorđević.

Svako primenjuje „uspešan recept“

Ljubomir Đorđević: Nisu uspeli da me smene, sam sam podneo ostavku (Foto: Subotica.info)

Đorđević je istakao da je, od prvih višestranačkih izbora 1990. godine, Subotica bila opozicioni grad. Međutim, i ta vlast se ugledala na Miloševića i vrlo efikasno nameštala svoje kadrove tamo gde je to bilo moguće. Dugogodišnji gradonačelnik Subotice Jožef Kasa primenjivao je isti recept, tako što je tadašnji opštinski aparat stavio u funkciju ostvarenja stranačkih i „nacionalnih” interesa. Ta praksa se nastavila sve do danas, bez obzira na to ko je činio lokalnu vlast.

– Dobro izvežbana kadrovska politika i danas predstavlja osnovno sredstvo za ostvarenje stranačkih i ličnih ciljeva, gde uopšte nije važno da li je neko stručan, već je važno da li je neko veran i poslušan kadar. Demokratska stranka je nastavila politiku stranačkog zapošljavanja, što je, na kraju, pored loših privatizacija, dovelo do raspada svih bitnih i privredno snažnih preduzeća u Subotici – smatra Đorđević.

On kaže da kriminal i korupcija počinju u Vladi jedne države, pa se to zatim spušta i na lokalne nivoe vlasti.

– Bez obzira što građani znaju da je takozvano stranačko zašpošljavanje „legalizovano“, niko se protiv toga danas ne bori – ističe Đorđević.

Natalija Jakovljević (Autonomija)

Tekst “Partokratija je diskriminacija” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Ne sviđa mi seSviđa mi se (No Ratings Yet)
Loading...Loading...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Aug 16 2012. Filed under Antidiskriminacija, Autonomija, Izdvajamo, Vojvodina. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev | Google+