Partijsko sjahivanje i uzjahivanje

15 Jul 2014

Gromoglasna je bila najava naprednjaka da će sprovesti departizaciju. Međutim, funkcije u javnim preduzećima ponovo su podeljene lojalnim članovima partija – i to u procentu od 98 odsto

Pompezno najavljivana departizacija u predizbornoj kampanji, u upodobljenim opštinama pretvorila se u običnu seču knezova. Stare partijske direktore, zamenili su novi – ponovo partijski. U 11 najvećih gradova u kojima je od lokalnih izbora 2012. godine prekomponovana vlast, od 104 direktorske funkcije čak 102 su razdeljene po partijskom ključu, od čega su samo tri direktora zaostala iz prethodne garniture vlasti. Gotovo polovina direktora dolazi iz Srpske napredne stranke, a samo za direktorke televizija Smederevo i Pančevo izvori DW tvrde da nemaju veze sa strankama.

Latinizmi

„Bespogovorno se zalažem za departizaciju i borbu protiv političkih klasa i privilegija. To je condicio sine qua non svakog napretka“, rekao je Aleksandar Vučić u kampanji 2012. godine. Iza latinskih fraza došlo je obećanje da će u prvih sto dana rada vlade departizovati javna preduzeća, upravu i upravne odbore i formirati nezavisna kontrolna tela. Tvrdio je Vučić i da će stranački funkcioneri do rukovodećih položaja dolaziti samo ako budu stručnjaci u traženoj oblasti.

Međutim, dve godine kasnije, javna preduzeća su i dalje deo partijskog plena koji se deli po principu što jača pozicija – to i jače javno preduzeće, pa stožerima lokalnih koalicija po pravilu pripadne ono najprofitabilnije.

„Iz javnog sektora se ispumpavaju sredstva za partijske budžete kroz novčana i nenovčana davanja, putovanja partijskih kadrova o trošku budžeta i poslovanje sa privatnim firmama partijskih prijatelja“, kaže profesor Zoran Stojiljković, član odbora Agencije za borbu protiv korupcije. „Poseban vid crpljenja novca za partijske budžete je partijski porez, praksa u kojoj vam se kaže da niste izabrani (samo) zato što ste pametni i lepi, nego što smo vas mi predložili, pa vam se odmah zatim kaže i koju ćete sumu uplaćivati na partijski račun“, navodi on za DW.

Nagrada za lojalnost

U Srbiji posluje oko 700 javnih preduzeća, čiji je gubitak u 2013. iznosio preko 50 milijardi dinara. Država i dalje nema podatak koliko je tačno zaposlenih u javnom sektoru, licitira se sve do 900.000. Brojka i dalje raste, uprkos zabrani zapošljavanja, zato što se upravo na lokalu rešava pitanje egzistencije članova partija, kaže politikolog Duško Radosavljević za DW. „Samo mali broj se zaposli u organima države i državne uprave, pa se oni ostali zapošljavaju u lokalnim javnim preduzećima i ustanovama. U Srbiji ima mnogo siromašnih, a pošto ne mogu da reše to veliko pitanje bede, oni ga onda rešavaju za svoje partijske članove.“

Računica zatim postaje zastrašujuća: ako svaki direktor – a DW je naišao na nekoliko primera – odmah u radni odnos primi desetak partijskih drugova, dolazimo do brojke od nekoliko desetina hiljada radnih mesta koja se dele koalicionom kombinatorikom. I to posle svakih izbora i upodobljavanja.

Nije naše, našli smo

Da li biraju najsposobnije ili najodanije kadrove pitali smo sve značajne stranke koje u 11 velikih gradova učestvuju u vlasti. Odgovora su nas udostojile samo Liberalno demokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine, koje imaju po jednog direktora: liberali u Pančevu, a ligaši u Somboru. I jedni i drugi tvrde da ne praktikuju partijsko postavljanje direktora niti partijsko zapošljavanje.

„Članovi naše partije, sama naša politika, pogled na svet i vreme su u dubokoj koliziji sa tim načinom razmišljanja i idejom kako treba da se učestvuje u vođenju države. Nikada kao svoj cilj nismo postavljali unutarstranačko zapošljavanje, niti su se ljudi učlanjivali u LDP zbog rešavanja lične egzistencije“, navode u odgovoru za DW u LDP-u. LSV u odgovoru piše da je protiv stranačkog zapošljavanja kojim se građanima šalje poruka da ne mogu da se zaposle bez partijske knjižice.

Srpska napredna stranka nije odgovorila na upit, pa se ovde pozivamo na mišljenje gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića (SNS). On je u novembru za DW rekao da je „valjda legitimno i legalno pravo svakog člana naše zajednice da pokuša da zaposli svog supružnika ili člana porodice“.

Pravila farse

Zakon o javnim preduzećima, usvojen krajem 2012. godine, nalaže da se direktori biraju na javnom konkursu i da ne smeju biti članovi organa partije. Takođe, moraju posedovati fakultetsku diplomu, stručnost u oblasti delovanja preduzeća i određeno iskustvo. Međutim, prema rečima Zlatka Minića, saradnika Transparentnosti Srbija, taj zakon je već na početku primenjen selektivno. „Ako partije imaju nameru da završe posao za sebe, dovoljno je samo da postave nekog člana komisije“, priča Minić za DW. „A zakon je potpuno ostavio komisijama da rade po svojim kriterijumima i nije dao nikakve okvire kakva bi merila trebalo da budu. Iako je propisano da se obrazloženja moraju objavljivati, to je u većem broju slučajeva bilo rađeno samo forme radi.“

Tako je javnosti ostalo nepoznato po kojim su aršinima komisije odlučivale, osim po stranačkoj pripadnosti. Kriterijumi za izbor direktora požarevačkih javnih preduzeća bili su prijava, usmeni razgovor i pomalo montipajtonovska kategorija opšti utisak, ali su kandidatima bodovi upisivani samo zbirno, pri čemu su partijski kadrovi dobijali uvek maksimalnih 15 bodova.

Profesor Zoran Stojiljković iz Agencije za borbu protiv korupcije kaže da je to pokazatelj da su procedure koje zakon propisuje samo formalno sprovedene, a u slučajevima kad je to za partijske velikodostojnike posebno važno, onda ni formalno. „Sama konkursna procedura je zadobila oblik farse, pa su se i neki izabrani žalili da su u njihovom izboru učestvovala potpuno nekompetentna lica. Tako su potpuno obesmišljeni i relativizovani pouzdani kriteriji izbora.“

Direktori opšte prakse

Na pozicije direktora neretko dolaze već iskorišćeni i isluženi kadrovi, direktori opšte prakse koji su već vodili neko drugo preduzeće, a Nikola Pajić iz Srpskog pokreta obnove u ovom trenutku nalazi se na čelu čak dva javna preduzeća. On je u februaru imenovan za v. d. direktora subotičkog Dimničara, a nedavno je postavljen i na čelno mesto u somborskom JKP Čistoća.

Takođe, preletanjem iz jedne u drugu stranku – po pravilu onu koja je na vlasti – partijski apartčici vešto izbegavaju smenu i ostaju deo vladajuće strukture. Zoran Stojanović iz Leskovca je tako posle 30 godina u SPS-u prešao u SNS i ostao na čelu „Vodovoda“.

Istini za volju, Vlada Srbije je u aprilu najavila formiranje posebnog tela za kontrolu javnih preduzeća, ali do zaključenja teksta nismo dobili odgovor iz kada će ovo telo biti formirano i na koji način će kontrolisati izbor direktora. „Čini se da pored svih predizbornih zaricanja niko nema nameru da seče granu na kojoj sedi“, kaže Stojiljković. „Mogu da se kladim da će poslednje dve stvari koje ćemo gledati biti neutralne stručne konkursne komisije za izbor rukovodećih ljudi na mestima gde postoje realna moć i novac, i izmene izbornog sistema koje bi omogućile da građanke i građani Srbije utiču na izbor odbornika i poslanika bar u istoj meri kao partijske oligarhije. Tada ću i poverovati da je Srbija nešto više od manjkave ili defektne demokratije“, zaključuje on.

Sanja Kljajić (Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!