Pančevo: Albansko-srpsko prijateljstvo ipak nije samo poruka na zidu

26 Oct 2016

“Ima još nekih ljudi koji me zovu ‘šiptarom’, iako sam ovde punih 35 godina. Mogu da kažem da nekih većih problema nije bilo, ali da su administrativni radnici komentarisali moje mesto rođenja"

Od početka rata na teritoriji bivše SFRJ, Pančevo je naselio veliki broj ljudi iz svih zemalja u okruženju. Ovaj grad je zbog svog položaja od davnina multietnički i u njemu živi 27 različitih nacionalnosti. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, u Pančevu se svega 68 osoba izjasnilo kao Albanci. Uglavnom su vlasnici pekara, poslastičarnica i drugih ugostitetljskih objekata.

Najbolji sladoled i tulumbe nekada su se jele „Kod Turčina“ u Dolovu, selu pored Pančeva. Vlasnik je izvorno bio Albanac sa Kosova. Najukusnije poslastice jele su se poslastičarnicama „Pelivan” i u pekari „Bistro” u Pančevu, koje su držali braća Rešad i Nail Ramadani, čije je poreklo takođe sa Kosova. Do tada nije bilo bitno koje su nacionalnosti vlasnici pekara i poslastičarnica. Ali je postalo „bitno“ u vreme ratova iz devedesetih godina prošlog veka, kada su se dešavali izolovani slučajevi nasilja.

Na meti nacionalista

Pančevo je bilo na meti već prvog dana NATO bombardovanje Srbije. Utva avioni, Rafinerija i vojne kasarne bile su mete projektila, a mete nacionalista radnje Albanaca.

Poslastičarnica u Dolovu je kamenovana 24. marta, a vlasnik je već sutra napustio mesto u kojem je živeo više od 20 godina. U subotu, 27. marta, vlasnik poslastičarnice „Pelivan” je iselio inventar i zatvorio radnju. Kako stanovnici Pančeva kažu, u njihovom sećanju je ostao prizor kako je rođeni brat vlasnika poslastičarnice, koji je držao pekaru „Bistro”, sedeo u izlogu i čuvao svoju radnju, koja je i nakon ovih veoma ružnih događaja ostala na istom mestu. „Bistro” i dan danas postoji i vode ga njegovi naslednici, a od tada nije zabeležen nijedan incident.

Armend Hoti Pancevo Stvarni ljudi

Armend Hoti: U Pančevu sam stekao prijatelje

Te 1999. godine u Pančevo je došla porodica Hoti. Dva brata, od kojih je jedan imao ženu i dvoje dece, a drugi radio za jedinicu Vojske Srbije. U Pančevo su se doselili kao i njihovi roditelji, koji su tu od 1996. godine.

„Ključni trenutak za preseljenje je bio kada su na teritoriji Kosovske Mitrovice počele da se dešavaju situacije, poput kidnapovanja i raznih drugih napada na stanovništvo“, rekao je Armend Hoti (58). On kaže da su sanjali bolje mesto da se presele, ne bi mogli da ga pronađu. Armend je povezao ovaj grad sa Kosovskom Mitrovicom jer je kao i tamo, i ovde karakteristično da u jednom gradu živi mnogo različitih nacija.

„Od kada sam 1996. godine doveo roditelje u Pančevo, sve do ’99. sam dolazio skoro svakog vikenda u ovaj grad. Ovde sam upoznao mnogo ljudi i stekao dosta prijatelja. Odmah nakon dolaska sam počeo da radim u Komandi vojnog odseka u Pančevu. Nikada nisam imao problem zbog svog porekla, ni sa kolegama ni sa ostalim ljudima iz mog okruženja“, priča Armend.

On je od 1999. do 2005. godine radio pri vojsci, a nakon toga je tri godine bio zaposlen u Ministarstvu za Kosovo. Od 2011. se aktivno uključuje u politički rad i sve do 2013. nalazi se na mestu sekretara gradskog odbora SPS-a. Trenutno je zaposlen u fabrici HIP Azotara. U Pančevu se i oženio. 

Cela porodica sebe više ne deklariše po nacionalnoj pripadnosti, jer potiču iz mešovitog braka, gde je majka bila Srpkinja rodom iz Like, a otac Albanac sa Kosova. Kada je izbačena kategorija Jugosloven kao ponuđena mogućnost za adekvatan odgovor, postalo je nemoguće odgovoriti na pitanje o nacionalnosti. Aremnd šaljivo kaže da je u vojsci dopisao „srpski šiptar“, jer nije želeo da se iko od njegovih roditelja uvredi.

Na teritoriji Pančeva ne postoje organizacije niti udruženja Albanaca. Armend Hoti je član Udruženja građana Kosovsko-mitrovačkog okruga, koje je locirano u Beogradu. Kako objašnjava, ovo udruženje radi na pružanju pomoći ljudima sa Kosova, jer i dalje ima onih koji su ostavljeni i žive po kolektivnim centrima. Kako tvrdi, jednom delu raseljenih osoba je život i dalje težak, a povratak na Kosovo još teži.

„Živelo albansko-srpsko prijateljstvo“

Nenad Zivkovic Pancevo Stvarni ljudiJoš jedan talas nasilja desio se 2004. godine, kada je sa teritorije Kosova prognano oko 4.000 Srba. Srbi iz Srbije su odgovorili paljenjem džamija u Beogradu i Nišu, a nakon toga je na Kosovu uništeno više od 30 verskih objekata Srpske pravoslavne crkve. U ovom periodu dogodili su se novi napadi na Albance i u Vojvodini.

Ipak, Pančevo nije nemo posmatralo ove nemire. Jedan od događaja o kojem se naširoko pričalo, bila je akcija pisanja grafita na zgradi Gradske uprave, koju je zajedno sa art direktorkom lista Pančevac, izvršio tadašnji glavni i odgovorni urednik ovog lista Nenad Živković. Ovaj čin je, kako su pisali mediji, podelio grad, pritisci su bili sa svih strana…

“Čujemo mi, pristižu loše vesti s Kosova, pale se srpske kuće, ludilo, divljanje, žrtve, ranjeni, umrli, poginuli. Samo po sebi užasno. Zatim stižu vesti: gore džamije u Nišu i Beogradu, policija naravno ništa ne primećuje. I Dunja Šašić, koja je tada bila art direktorka Pančevca, kaže: ‘Žiks, ne može ovo ovako, nešto moramo da preduzmemo, ne može ovo da prođe bez naše reakcije’”, seća se Nenad Živković. Potom su, kaže, odlučili da napišu neke parole protiv nasilja, rata, ubijanja, odnosno neke koje će da pošalju mirovnjačke poruke.

“Imao sam kod kuće nekoliko konzervi auto-laka, koje su ostale od prethodnih sličnih akcija, koje sam zatim doneo u redakciju. Završili smo taj broj Pančevca, i oko 3.15 izađemo iz redakcije i Dunja i ja, pod okriljem noći, naoružani sprejevima, krećemo u direktnu političku akciju. Došli smo do zgrade Opštine i videli lep, čist zid i složili se da na njemu napišemo poruke. Nismo dogovarali ko će koju poruku da napiše. Elem, Dunja je napisala: ‘Ne damo naše Albance Vojvođani’, sivim slovima latinično, a ja sam napisao belim slovima ‘Živelo albansko-srpsko prijateljstvo’ po dužini, ćirilicom. To je bilo važno zbog kasnijih interpretacija. Ostalo je neotkriveno da li je nas primetio portir iz Opštine pa je pozvao policiju ili je policajac slučajno naišao, u svakom slučaju naišlo je uniformisano lice – pripadnik MUP-a Srbije. Pozdravio nas je i pitao šta radimo. Odgovorio sam: ‘Ništa, malo šaramo po gradu’. Tražio je lične isprave, identifikovao nas i zapisao u neku svoju beležnicu. Rekao sam mu da hoću da uradim nešto protiv nasilja, ubijanja i ludila. Odgovorio mi je da zna, da je bio na Kosovu. Čovek je imao direktna iskustva o nečemu o čemu mi samo saznajemo iz medija. Moram da kažem da je stvarno bio ono ‘policija u službi građana’. Bio je vrlo korektan, pristojan i uviđavan, i rekao je otprilike: „Nemojte više, vidite kakva je situacija, napeta, nemojte više tokom noći da pravite slične stvari“, i vratio nam je isprave. Nismo ni hteli dalje, jer smo uradili šta smo hteli. Pozdravili smo se s njim i razišli se. Otišao sam kući oko četiri, vrlo kratko sam spavao, kad oko 7.30 zvoni telefon. Pozvao me je kolega s RTS-a i pitao: ‘Kakve ti veze imaš s ovim što se desilo noćas?’. Odigrao sam pažljivo, nisam ni demantovao ni priznao…”, priča Živković.

Nenad-Živković2

Nenad Živković: Pisali smo grafite protiv mržnje

Protiv Živkovića tada je organizovana medijska hajka, ali je postojao i određeni broj listova koji su situaciju predstavljali onakvom kakva jeste. Deo pančevačke tadašnje vlasti, koja je bila osnivač Pančevca, pokušao je da smeni glavnog urednika. Međutim, do toga nije došlo, a Živković je sa mesta urednika Pančevca otišao nešto kasnije.

Malo je onih koji mrze

Tu 2004, kao i 1999, više je obeležio priliv novih izbeglica, odnosno interno raseljnih osoba, koji su svoje utočište pronašli u Pančevu, nego nemiri i neredi.

„Novi talas ljudi koji su prognani sa svojih ognjišta, nije doneo ništa što već nije bilo već poznato stanovništvu ovog grada“, smatra Zoran Graovac iz Povereništva za izbeglice Gradske uprave Pančevo.

Prvi talas interno raseljenih sa Kosova doneo je 1.600 ljudi. Među njima je bilo i nekoliko njih albanske nacionalnosti. To su uglavnom bili oni koji su bili uz državu Srbiju, kao i Romi sa te teritorije. Trenutno u Pančevu ima 1.388 osoba koje se vode kao interno raseljene.

„Pančevo je specifičan grad, jer je ovde već bilo izbeglica iz Bosne i Hrvatske, pa je dolazak raseljenih sa Kosova bila samo kap u moru. U jednom trenutku je bilo 10 odsto izbegličkog stanovništva“, navodi Zoran Graovac.

„Da je neko nekoga omoložavao – nije, da je neko imao problem – nije. Niko nije došao kod nas da se žali da nije bio primljen kod lekara ili da je neko dete imalo problem u školi zato što je sa Kosova. To se nikada nije desilo. Niko se nije pojavio sa žalbom da ne može nešto da ostvari. To su bili naši građani, samo što su prisilno raseljeni. Ljudi sa Kosova su se lepo uklopili u sredinu, bez ikakvih problema, što je dobro. Romi sa Kosova koji su radili na sakupljanju sekundarnih sirovina, to rade i dalje, prolaze kroz grad, i niko ih ne dira“, objašnjava Graovac.

U Pančevo su, zbog bolje ekonomske situacije, i ranije dolazili ljudi sa Kosova. Porodica Krivokapić je iz Kosovske Mitrovice došla u Pančevo 1995. godine. Oni su kao razlog promene svog boravišta naveli tešku ekonomsku situaciju na Kosovu. Dodatni motiv da dođu baš u Pančevo je bio taj da su članovi šire porodice već živeli u ovom gradu. Za sve vreme života u Pančevu nisu imali nikavih problema. Nisu bili marginalizovani, niti ponižavani. Međutim, zbog smrti bračnog druga 2005. godine, majka se sa dvoje dece se ipak vraća u Kosovsku Mitrovicu, gde i sada žive. Kako kćerka objašnjava, povratak u Mitrovicu je zahtevao veće prilagođavanje, jer je ova sredina mnogo drugačija od Pančeva. Njen brat bi se rado vratio u Pančevo i nastavio svoj život u ovom gradu.

“Svi ljudi koje znam odavde iz Kosovske Mitrovice, a sada žive u Pančevu, nikada nisu imali problema u tom gradu i jako su lepo prihvaćeni. Mi smo odavde otišli tamo i vratili se, ne zbog problema, već zbog boljeg života koje nam je preseljenje omogućilo”, rekla je Milica Krivokapić.

Lazar Stojovic Pancevo Stvarni ljudi

Lazar Stojović: Uvek postoje oni koji imaju neke negativne komentare

Među Pančevcima mogu se pronaći i oni, koji su u grad došli mnogo pre nego što je rat na Kosovu počeo. Lazar Stojović je kao desetogodišnjak došao u Pančevo sa roditeljima i sestrom. Te 1981. godine počele su, kako on kaže, demonstracije “šiptara”. Zbog tih okolnosti uveden je policijski čas.

“To je značilo zabranu kretanja stanovništva od osam uveče do šest ujutro. To pamtim, da sam kao klinac morao da idem kući sa druženja sa drugarima, iako je napolju još uvek bio dan. Prištinu su nadletali vojni avioni, a noću su ulicama špartali tenkovi”, rekao je Lazar.

Porodica Stojović je u Pančevo iz Prištine došla slučajno. Otac je u “Politici” našao oglas da se u Pančevu traži inženjer geodezije. U ovom gradu nisu imali nikoga. Majka je radila kao pravnica u Prištini, u pokrajinskom SUP-u na Kosovu i nije mogla da napusti posao. Ona je došla godinu dana kasnije.

”Sestra i ja bili smo upisani u OŠ ‘Đura Jakšić’ i moram da priznam da me je velika većina prihvatila lepo, ali bilo je onih koji su me zvali ‘šiptarom’, na šta sam regovao burno. Odmah bi se potukao i često odlazio na razgovore sa psihologom i direktorom. Oni su bili na mojoj strani, jer su shvatali frustracije jednog desetogodišnjaka”, kaže sada četrdesetpetogodišnji Lazar.

Dodaje da ga je društvo generalno prihvatilo dobro. Ali da uvek postoje oni koji imaju neke negativne komentare.

“Ima još nekih ljudi koji me zovu ‘šiptarom’, iako sam ovde punih 35 godina. Mogu da kažem da nekih većih problema nije bilo, ali da su administrativni radnici komentarisali moje mesto rođenja. Međutim, nakon dešavanja iz devedesetih godina i to je prestalo, jer je bilo ljudi sa svih strana. Pančevo, kao industrijski grad, privlačio je ljude sa raznih strana”, zaključio je Lazar.

Mirjana Marić Veličković

foto: Aleksandar Stojković 

eu logoČlanak “Pančevo: Albansko-srpsko prijateljstvo ipak nije samo poruka na zidu”proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Udruženja “013INFO “iz Pančeva i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.