Pakt Milošević-Tuđman: Knin poklonjen, Bosna na rasprodaji?

23 Jul 2014

Podsetnik: Kako je to izgledalo 1991. godine

Serijom tekstova portal „Autonomija“ vas podseća na ratne i krvave, namerno zaboravljene devedesete godine. Ponovo objavljujemo priloge iz štampanih medija iz Srbije i zemalja bivše SFRJ. Tekst „Pakt Milošević-Tuđman: Knin poklonjen, Bosna na rasprodaji?“ objavljen je u novosadskom magazinu „Stav“ 12. aprila 1991. godine. Autor teksta je Žarko Rajković.

Zvuči neverovatno da bi poslednji srpski “ujedinitelj” i “otac nacije” Slobodan Milošević mogao tek tako lako “pokloniti” Knin, baš kao što malo verovatno zvuči da se “Tvorac” i “Otac nacije” Velike Hrvatske Franjo Tuđman odrekao i pomisli da pređe Unu i krene ka Drini.

Konačno, i krv je pala! Prošla dva susreta “bliske vrste”, u Kninu i Pakracu, samo zbog srećnih okolnosti su prošla bez žrtava. Treći put ni Bog više ne pomaže! Tamo gde više nema ni zrna pameti, teško da može imati i sreće. Plitvičko krvavo jutro, na žalost, uvod je samo u nove još žešće nacionalne sukobe.

Hoće li krv poteći odjednom u potocima ili će se, kao do sada, paljba povremeno obustavljati zavisiće, na opštu nesreću, jedino od toga u kojoj će meri Slobodan Milošević i vrhovnik Franjo Tuđman međusobno poštovati tajni pakt koji su sklopili u Karađorđevu.

slobatudjmanSamo naizgled zvuči neverovatno da bi poslednji srpski “ujedinitelj” i “otac nacije” Slobodan Milošević mogao i smeo tek tako lako pokloniti Knin i Krajinu, baš kao što malo verovatno zvuči da se “tvorac” i “otac nacije” nove, velike, suverene itd. Hrvatske Franjo Tuđman odrekao i pomisli da pređe Unu i krene ka Drini.

Tuđman: Slobo, pomozi…

Očevici tajnog susreta Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu tvrde da im je razgovor bio više nego srdačan. Pozdrava, stiskanja ruku i osmeha bilo je na sve strane. Kao dva dobra znanca, nakon nekoliko fraza u stilu “kako si putovao”, dva lidera su brzo prešla na stvar. Prvo “uvodno slovo” održao je Milošević. Ukratko je rekao da se situacija u srpskoj privredi “zaoštrava” (pazi ovo: samo “zaoštrava”) što Tuđmanu, naravno, nije bilo ništa novo. Uzvratio je da ni Hrvatska nije u ništa boljoj situaciji. Iz tako šturih međusobno davno poznatih informacija na Miloševićev predlog počeo je razgovor o zahtevu da se smeni premijer Ante Marković. Odavno je poznato da je njegov glavni greh u zemlji Srbiji što je usred prestonice (usred Srbije) zaključao vrata štamparije novca u Topčideru, a bez novog, svežeg i, naravno, lažnog novca socijalni mir u Srbiji se više nema čime kupiti. Terazijska česma se Miloševiću može ponoviti svakog dana, ali, bogami, već sledeći put, uz goloruke studente, mogao bi se lako naći izgladneli narod ili doskorašnjim jezikom rečeno “radnička klasa”. Podeliti im neki zaostatak ili bar pola zarađene plate više nije moguće, a Topčider je tako blizu?!

slobatudjman1

Iz emisije TV Zagreb

I Tuđman je, bez imalo uvijanja, odgovorio da zbog velikog broja otpuštenih radnika, skupe NDH (Nove Demokratske Hrvatske) i upropašćenog turizma ni Hrvatska nema para da plati nezadovoljstvo pučanstva, pa bi i njoj u istoj meri odgovaralo da se kruti Marković smeni sa mesta prvog čoveka vlade.

Ni jednog, ni drugog lidera nije zanimalo što bi to značilo novu četvorocifrenu inflaciju i konačni krah svega što se još uvek zove privreda. Nema ni sumnje, da bi to bio i kraj ovakve (kakve-takve) Jugoslavije, ali u glavi Tuđmana Jugoslavija odavno ne postoji, a kod Miloševića se, sudeći po njegovim ranijim izjavama, po glavi motaju razne kombinacije o nekoj novoj tzv. mini Jugoslaviji. Bilo kako bilo, tek dogovor oko pritiska na Markovića da podnese ostavku biće iz Srbije pojačan, a bratska pomoć trebala bi da stigne i iz Markovićeve baze Hrvatske.

Po rečima našeg (nije teško pogoditi zašto anonimnog) sagovornika, drugi deo razgovora izgledalo je kao cenjkanje na pijaci. Navodno se Tuđman Miloševiću obratio rečima “Slobo, pomozi…” misleći pri tome na situaciju u Kninu. Dugo već Tuđmana muči zarazni kninski politički grip. Širi se, kao i svaka zaraza, svud uzduž postojeće hrvatske “kifle” i stvara u graničnim opštinama sa Bosnom potpuno novu “kiflu” koja, kada joj se pridruže bosanske srpske opštine, stvara poprilično veliku, masnu i okruglu taze pečenu “zemičku” spojenu sa maticom Srbijom. Ne treba smetnuti sa uma da je od para i najekstremnije hrvatske desnice Tuđman finansirao deo svoje bombaste izborne kampanje, sa obećanjem da će nešto od tih para vratiti kada Hrvatsku uspostavi kao neovisnu i suverenu zajednicu i izdvoji se iz Jugoslavije. Pobuna Srba u Krajini preti Tuđmanu da komunisitčke granice (a ni sam Tuđman komuniste ne priznaje) Hrvatske iz 1945. godine, blago rečeno, poništi i od Velike Hrvatske zapravo stvori Zagreb sa okolinom i dve presečene i izdvojene autonomije Dalmaciju i Istru. San o Velikoj Hrvatskoj tako pada u vodu već na prvom koraku.

Milošević, navodno, u potpunosti razume muke sagovornika kome se stolica, kao uostalom, i njemu, debelo ljulja i pristaje da mu pomogne. Jedini način da to učini je da dopusti da se Krajina reši “po hrvatskim zakonima”, a to je, zapravo, i jedino što je Tuđman od njega tražio. Milošević očekuje jedino da se to izvede “na mudar način”. Naime, Milošević bi zažmurio prvo na jedno oko, a zatim i na oba, kada se po hrvatskim zakonima počne uspostavljati “pravni poredak” u Krajini. Po dogovoru, svaki napad hrvatskih redarstvenika na srpske opštine, a zatim i na sam Knin, Milošević će oštro da osudi – i ništa više!! Tako će Sloba oštro da osuđuje, pravdajući se pred Srbijom i Srbima, a Franjo će svoj plan da sprovede do kraja.

Uostalom, Tuđman nije ni imao drugog izbora osim da kaže “Slobo, pomozi…”. Splićani su mu odavno postavili, a sada ponovili zahtev da “Slučaj Knin” reši odmah ili će se okrenuti protiv njega. Bez Miloševićeve pomoći Tuđman to ni u snu ne može učiniti.

Milošević: Franjo, pomozi…

Da nema ni političke trgovine bez obostrane koristi videlo se ubrzo kada je Milošević Tuđmanu uzvratio “Franjo, pomozi…”. I ne trepnuvši, Tuđman je ponudio Miloševiću Kosovo na rešavanje po “srpskim zakonima”, sa dodatkom da ni on, osim poneke verbalne osude zbog javnosti, neće ni prstom maći da Albancima na Kosovu bilo šta pomogne.

Primitivni deo političke trgovine u vidu trampe time je bio okončan. I to na obostrano zadovoljstvo. Tuđman je u džep strpao Knin, a Milošević premijera i još pride obećanje da će se u Hrvatskoj ćutati o tamo nekim pravima Šiptara na Kosovu.

Usledila je, zatim, dvočasovna šetnja nekadašnjom Titovom rezidencijom, parkom. Valjda su se oba lidera uplašila da i zidovi u Karađorđevu imaju uši. I jedan i drugi ne bi ni u kom slučaju voleli sebe da vide u ulozi Martina Špegelja, glavnog glumca “Zastave filma” i vojne obaveštajne službe.

stav0400009Šta li je u toj šetnji sve pričano može se samo naslućivati, mada nije teško pretpostaviti da je glavna tema bila – Bosna i Hercegovina! To je uostalom, njihova omiljena tema u dosadašnjim (tajnim) susretima.

Koga malo drži sećanje, nije zaboravio objavljivanje mape Velike Srbije i Velike Hrvatske. U vreme izborne kampanje Tuđman je Hrvatsku granicu postavio na Drini i Savi i Dunavu priključujući sebi ni manje ni više nego i Zemun. Dobro de, kampanja je kampanja, i izborna kao i svaka druga, pa je to njegovo uveravanje birača o povijesnim granicama Hrvatske izgledalo više smešno nego ozbiljno.

U isto vreme sa srpske strane mu je uzvraćeno o srpskoj granici ne na Uni već na Kupi, Korani, ako srpska vojska zaboravi da stane gde joj je rečeno, ni sama Drava nije daleko. Reka ko reka, ko još razlikuje vodu od vode.

Kad su se strasti stišale i izbori prošli, reke su načas ostavljene na miru. Ne zadugo. Ti starci koji još uvek imaju strah od vode, zagnjureni u etničke mape, bez prekida su ucrtavali granice duž nekih novih reka, moleći Boga da ih žene još te iste večeri ne oteraju pod sopstveni tuš.

Ne treba sumnjati da su Tuđman i Milošević tokom i tijekom šetnje Karađorđevom pominjali neke nove odvajkada stare reke kao moguće granice Velike Srbije i Velike Hrvatske. Ne verujem da su, osim na mapama, ikada videli Neretvu, ali su je u Karađorđevu (baš neprikladno ime za ovakav susret i dijalog) sigurno često spominjali.

Prozor noćas mora pasti!

Odavno nisu nikakava tajna raniji susreti Miloševića i Tuđmana u “četiri oka”. Pakt koji su postigli u Karađorđevu samo je logičan nastavak ili “slijed”, što bi rekao dr Tuđman.

stavtravanj002Neretva, ko Neretva, ni ovako uškopljena branama i centralama i proširena jezerima, osim zemlje nije popila stare podele na levu srpsku i desnu hrvatsku i muslimansku obalu. Upravo tom starom podelom u stvaranju svojih kraljevstava krenuli su sada Tuđman i Milošević. Granice vuku dalje ka Konjicu, pa ispred Sarajeva skreću levo ka Kreševu i dalje dele Bosnu dolinom reke Bosne. Tako bi granicu Hrvatske i Srbije bilo najjednostavnije povući, ali tu tek nastaju prave muke. Čak bi i gradić Prozor u tom slučaju noćas još jednom, kao i u Brozovo doba, morao pasti, jer po sastavu stanovništva pripada drugoj strani. I pored “prirodne” rečne granice, koritom Bosne nemoguće je Srbe na krajnjem zapadu centralne republike prevesti žedne preko vode i strpati ih u Hrvatsku protiv koje sad ustaju.

Da li u Karađorđevu ili još i ranije, sasvim je svejedno, tek Milošević i Tuđman očito da su postigli sporazum o postepenom komadanju Bosne i Hercegovine. Nije uopšte važno ko će tu prvi početi, tek uskoro se može očekivati da će hrvatske i srpske opštine u Bosni početi proglašavati prisajedinjavanje matici republici. U nebranom grožđu, mimo znanja i volje, naći će se Muslimani u centralnoj Bosni. Kojem će se privoleti carstvu moraće da odluče milom ili silom.

Čak i ova kombinacija opet ima manjkavosti. Na primer, Muslimani u Cazinskoj krajini ostaju odsečeni od Muslimana iz ostalih delova Bosne. Šta tek reći za Muslimane iz Foče i istočne Hercegovine? Hoće li tu Tuđman zažmuriti na oba oka? Hoće li i on Miloševiću, kao on njemu u Kninskom slučaju, pomoći da ne dođe do nove muslimanske pokrajine Sandžak sa Muslimanima iz Bosne?

stavtravanj003Kako li bi onda Srbija iz četiri dela opet postala cela? Šta li bi to Tuđman mogao reći svom “hrvatskom cveću” pa da im objasni kako ih nije (sve) prodao?

U običnoj trgovini, kao i u svakoj prevari, zakinuta je i na šteti samo jedna strana. U političkoj trgovini sa ljudima, pa i celim narodima i prodavac i kupac mogu propasti.

Prošla su valjda vremena trgovine “belim robljem”. Naučilo i roblje da govori, pa to ti je!

A kad počne, obično ne ume da se zaustavi.

Pesnica i džep armije

Tajno-javni sporazumi i pregovori Miloševića i Tuđmana nisu mogli proći bez “armijskog pitanja”. Smešno i neubedljivo zvuče Tuđmanove reči pohvale Armiji na poslednjem “samitu” šestorice u Beogradu. Šta li se to u njemu, preko noći, prelomilo da kaže On, bivši general, par reči o “korektnom” ponašanju vojske u sukobima Hrvata i Srba u njegovoj Domovini. Dok u isto vreme bruji njegova ili “njegova” štampa o okupaciji JNA Hrvatske, a njegovi i “njegovi” specijalci sprečavaju nekadašnje vojnike Hrvate da goloruki nasrnu na vojne vozne kompozicije i tenkove na ulicama, dr Tuđman na konferenciji za novinare objavljuje javno da se Armija do sada nije mešala u sukobe (što je tačno) i da Hrvatskoj ne smeta mirno prisustvo vojske na njenoj teritoriji (što nije tačno). Do sada je i svaki pojedinačni izlazak vojnika iz kasarni na vikend u Hrvatskoj tumačen grubom provokacijom i pretnjom, pa bi baš bilo lepo od nekog vrhovničića ili samog vrhovnog čuti otkud taj nagli izliv ljubavi i nežnosti prema vojsci. I to baš posle (vojnog) Karađorđeva.

Dakako da su u pozadini svega toga neke druge, ne samo armijske igre. Je li Milošević postavio u Karađorđevu (a to je vojni objekat) zahtev da se iz Hrvatske smanje, ako baš ne mogu da prestanu, napadi na JNA, ne može se sa sigurnošću tvrditi. Činjenica je jedino da se posle susreta Tuđman-Milošević u Karađorđevu iz Hrvatske više ne odapinju na Armiju otrovne strele.

Smešno bi bilo očekivati da je i Armija, ustupivši Karađorđevo, postala saučesnik tajnog razgovora Tuđmana i Miloševića. Takav “trojni pakt” nije uspostavljen, jer su armijski interesi autentični ili najprostije rečeno – svoji! Prazna kasa, htelo se to priznati ili ne, tera i vojni vrh da na situaciju u zemlji i sva previranja koja je prate gleda drugačijim očima. Pisanje štampe o podelama u vojnom vrhu ne moraju biti bez osnova. Armija, da bi zadržala samostalnost, a time i sredstva iz budžeta svih federalnih jedinica, mora da se prilagođava novonastaloj situaciji. Armijska pesnica više nije monolitna (niko to od nje sada i ne traži, niti za to ima potrebe), ali džep vojske jeste. Koliko se u njega slije, toliko će i biti dogovora sa Armijom. Bude li taj džep prazan, logično je da se i Armija uz šest republika pojavi kao – sedma! Kao ravnopravan činilac koji brani svoje interese.

Na taj detalj ni Tuđman, ni Milošević, i pored nejgovih bliskih veza sa generalima, nisu računali.

Račun bez krčmara

Posle sklapanja “pakta” u Karađorđevu, Tuđman i Milošević imali su još jedan dijalog sami, mimo znanja javnosti. Uoči sastanka “šestorice” u Beogradu, Tuđman i Milošević su se ponovo sastali tajno. O svom iznenadnom ponovnom (zar iznenadnom?) susretu na konferenciji za novinare su rekli da su vođeni zbog “bilaterarnih odnosa” i da će se takvi nastaviti. Niko razuman ne može biti protiv toga. Hvala Bogu da je došlo i doba da razgovaraju, a ne da se prepucavaju preko štampe. Međutim, ono “hvala Bogu” ne važi zbog jedne, za njih nevažne sitnice, da ovim narodima nije svejedno i da hoće i da treba da znaju. O čemu to pričaju i pregovaraju – tajno! Na kojoj li su to reci srpskoj i rijeci hrvatskoj neku novu granicu ucrtali? Dokle li su sa podelama došli i koliko će to nas iz običnog naroda i pučanstva morati proliti krv da bi se oni nagodili?

A zašto se uopšte više i nagađaju?

Plan iz Karađorđeva im je već, ionako, propao. Od starih vremena je znano da se račun bez krčmara ne pravi. Dva lidera, i Vožd i Vrhovnik, zaboravili su jednu prostu činjenicu da je njihova međusobna trgovina obavljena mimo znanja naroda.

Dogovor Tuđmana i Miloševića, o kojem pojma nisu imali, prvi su prekršili Srbi u Plitvicama. Krv je pala! Pao je time i tajni sporazum Miloševića i Tuđmana. Prisajedinjavanje srpskih opština Srbiji je počelo, ali to, za sada, nisu bosanske, već hrvatske opštine, a to dva lidera nisu predvidela. Još im je samo to falilo, a to se baš desilo da srpska malobrojna, ali jaka opozicija (Paroški) predloži da se Kninska krajina, poštujući njihovu volju, prisajedini Srbiji. Mili Bože, na kojim se mukama nađoše poslanici Socijalističke partije! Da ne poštuju dogovor svog osnivača partijskog predsednika i predsednika Republike i svih Srba sveta sa Tuđmanom nisu mogli, a, opet, da ne odgovore na izazov opozicije koja je u tom času prerasla u jedinog branitelja Srba iz Krajine, opet, ne mogu. Preostalo im je jedino da se prisete starih (ne toliko starih) boljševičkih rešenja pa da taj predlog odlože za neku novu sednicu. Opozicija je tako stekla ogroman poen kod naroda, pogotovo kod Srba u Hrvatskoj, ali malo je od svega toga vajde i za opoziciju, a još manje za Srbe u Krajini.

Sva ta igra dva neprikosnovena lidera, Vožda i Vrhovnika, ma koliko da je providna, nije do kraja obelodanjena. O njoj se malo zna i to je ono što je u ovom času najtragičnije i za srpski i za hrvatski narod. Postrojeni u kolone za svojim neprikosnovenim predvodnicima i Srbi i Hrvati čekaju na red za žrtvovanje na oltaru Slobode, već fotelja onih koji su ih do žrtvenika doveli.

Nije valjda da će, mada slabo obavešten narod, pristati da se pod krovom Evrope još jednom krvavo deli na poznati balkanski način. dok nas iz Tolstojeve 10 na Dedinju (Miloševićeva rezidencija) i sa Kaptola (Tuđmanova rezidencija) budu pomerali kao pione na ratnoj šahovskoj tabli, sprovodeći svoje tajne planove, možda će se neko i setiti, bar onako usput, da se upita: a, čemu sve to?

Krajnje je vreme da se shvati da su iz sadašnje situacije samo dva puta moguća: ili će i Srbi i Hrvati konačno shvatiti u kakve ih nevolje guraju njihovi lideri i zato odložiti oružje, ili će ka tom krvoproliću učiniti još jedan bezuman korak, posle kojeg stampedo međusobnog uništenja više niko neće moći zaustaviti.

(Žarko RAJKOVIĆ, STAV, broj 75, 12. april 1991.)

Podelite ovu stranicu!