Oni koji skupo plaćaju svoju posebnost

09 Dec 2015

Društvo koje ponižava natprosečnu decu

„Mama, danas me niko nije tukao“, re?enica je koju je Anastazija B. ?ula samo jednom.

Novosa?anka, majka devetogodišnjeg, natprose?no inteligentnog Vedrana, ali i hiperaktivnog deteta, svakog dana se bori sa sistemom u kojem živimo. Dan joj po?inje pitanjem – da li ?e me danas u?iteljica zvati u školu jer je Vedran nešto zgrešio, a završava se mirenjem sa ?injenicom da je poziv i usledio.

Natprose?no inteligentni ljudi retki su u našem društvu. Njihov broj je nepoznat, ali je poznato da ih je procentualno dva odsto u populaciji. Natprose?no inteligentno dete ima kvocijent inteligencije, popularni IQ, viši od 130 na skali koja meri do 160, što poprili?no jasno oslikava njihovu posebnost u odnosu na prose?nu decu.

Vedran svoju inteligenciju pla?a posebno skupo. Naime, ve? sa devet godina, u tre?em razredu osnovne škole, svakodnevno je ugnjetavan, smetnja je ?ak i za nastavno osoblje, a psiholozi ne znaju kako sa njim da iza?u na kraj. Ovo se dešava jer je Vedran, kako kaže njegova majka, „previše intenzivan“ za svoje okruženje.

„Svako dete u školi, kako to ve? ide, ima neki epitet. Jedno dete je smotano, drugo je mirno, tre?e je veselo. Vedran je Vedran. Ko ga prihvata, druži?e se s njim, a ko ga ne prihvata, ne usteže se da mu kaže bilo šta ružno. On je drugim ljudima previše – sve. Previše je veseo, previše je aktivan, previše je živ. Ako radi matematiku, on svim svojim bi?em radi matematiku. Vedran je previše Vedran“, pokušava da objasni Anastazija.

Kako kaže, svakodnevni život za nju, supruga Bogdana i ?etvorogodišnju ?erku Milicu postao je nesnosan zbog Vedranovog okruženja. Njen sin nema nijednog drugara, deveti ro?endan je proslavio sam, a gosti ne žele da im u?u u dom jer im je neprijatno da gledaju hiperaktivno dete. “Mama, danas su mi rekli da sam budala”, re?enica je koju svakog dana ova majka sluša, a na pozive Vedranove u?iteljice nezadovoljno odgovara.

„Meni je, donekle, jasno da Vedrana društvo ne prihvata. Nije mi sasvim jasno zbog ?ega ga prosvetni radnici, ljudi koji su odabrali da rade sa decom, unižavaju i provla?e kroz blato. Iz škole me zovu da se žale na njegovo ponašanje, na njegovu samoodbranu od drugih koji ga napadaju. Jednom su me zvali jer se po?ešao kad mu je bilo dosadno – u?iteljici je to bilo ?udno. Za mog sina ne postoji razumno okruženje, naš sistem nema odgovor za natprose?nu decu. Uzalud mi govore da mi je dete jedinstveno, kad ne znaju šta sa njim da ?ine“, o?ajno priznaje Anastazija.

Važno je reagovati na vreme

inteligencija1Skoro je pravilo da natprose?no inteligentna deca imaju doživljaj dosade u školi, jer su sadržaji koji im se nude prilago?eni prose?nom detetu. Prema re?ima psihološkinje na Odeljenju za de?iju psihologiju Klini?kog centra Vojvodine Jelene Srdanovi? Maraš, mnoga deca pronalaze alternativna interesovanja i samostalno rade na sadržajima koji ih interesuju, a i neki prosvetni radnici prepoznaju kapacitete ove dece i trude se da im prilagode školski program. Sjajno je, objašnjava ona, kada se ovo i dogodi, jer tako dete dobija priliku da dalje razvija svoje kapacitete i sposobnosti.

“Po mnogim istraživanjima, inteligencija predstavlja protektivni faktor, koji ‘?uva’ decu od razvoja razli?itih psiholoških teško?a. Me?utim, kada je u pitanju ljudska priroda, ništa nije ‘crno-belo’ i suo?avamo se da razli?itim iskustvima. Dešava se da se natprose?no inteligentna deca ose?aju druga?ije od drugih. To ne mora uvek biti povezano sa diskriminacijom, ali nekad jeste”, navodi Srdanovi? Maraš.

Jako je važno, napominje ona, naglasiti da postoje razli?iti mogu?i ishodi. Mnoga natprose?no inteligentna deca “glatko” pro?u kroz školovanje, imaju vremena da se posvete i drugim sadržajima koji ih interesuju. Oko sebe možda imaju vršnjake sa kojima ostvaruju dobru komunikaciju.

“Ovakva deca uobi?ajeno imaju i dobro razvijene socijalne veštine, koje su glavno oružje u ostvarivanju dobre svakodnevne komunikacije sa drugim ljudima. Me?utim, neka od natprose?no inteligentne dece to ne uspeju, škola postaje mesto u kome se provodi puno vremena koje je povezano sa neprijatnoš?u, ose?anjem dosade, frustriranosti i doživljajem da ih drugi stigmatizuju i ne prihvataju. Usamljeni su, izloženi podsmehu. Posledice mogu biti ozbiljne i dugotrajne, ako se ne reaguje na vreme. Zlostavljanje se smatra jednim od faktora rizika za razvoj psihi?kih poreme?aja, a važno je reagovati na vreme i brzo zaustaviti nasilje”, napominje naša stru?na sagovornica.

U osnovi svake diskriminacije nalaze se neznanje i nepoznavanje, iz ?ega proizlaze strah i nerazumevanje. To najbolje razume Anastazija, koja je primorana da sluša komentare drugih roditelja, ?ija deca su prose?ne inteligencije. Njenog sina druge majke i o?evi ?esto nazivaju “?udakom” i svojoj deci zabranjuju kontakt sa njim, dok postoje i pozitivni primeri.

skola“Njega svi u školi izbegavaju, a iako je samotnjak, on je u duši društveno bi?e i voleo bi da se druži sa drugima. Postoji jedna devoj?ica koja ga jako voli takvog kakav je, ali se on iz straha da je nekako ne povredi, sa njom puno ne druži. Neka deca mu se otvoreno i dive, a on ni toga nije svestan. Jednostavno, previše je otu?en od drugih i odustao je od socijalizacije”, priznaje Vedranova majka. Najteže joj pada nedostatak društvenog kontakta koji Vedran ose?a, a za koji se nada da ?e nadoknaditi s godinama.

A kakav ?e Vedran biti za nekoliko godina? Teško je re?i. Istraživanja ra?ena mahom na Zapadu pokazala su da se natprose?no inteligentna deca sa poreme?ajem u društvenom ponašanju sa godinama popravljaju i stabilizuju, te se potom ne manifestuju nuspojave iz detinjstva. To ne mora da bude slu?aj sa Vedranom, ali njegova majka se nada da ne?e biti samotnjak i kao odrastao ?ovek.

Nauka preporu?uje da natprose?no i prose?no inteligentne, me?utim, ne treba razdvajati. Psihološkinja Jelena Srdanovi? Maraš objašnjava da je za svako dete izazov i važan zadatak da nau?i da komunicira sa razli?itom decom. Kad su u pitanju natprose?na deca, kaže ona, važi isto pravilo.

“Dobro je da se na?u u grupi sa prose?nom decom, da u?e socijalnu komunikaciju, da vežbaju, da greše, da pronalaže bolja rešenja. Socijalne veštine su veoma važne za život. Izdvajanjem dece iz grupe uvek postoji rizik da ih hendikepiramo u ovom smislu. S druge strane, naravno da je razumno izdvojiti dete iz sredine, ako se proceni da je ona toksi?na ili zlostavlja?ka. To je pravilo, bez obzira o kakvoj vrsti zlostavljanja da se radi. Reakcija je neophodna, a menjanje sredine je jedna od mera koja može da se primeni”, smatra Jelena Srdanovi? Maraš.

Prosvetne radnike tako?e bi trebalo vaspitati

“Škola bi morala da reaguje na svaki oblik zlostavljanja. Pravovremeno i snažno. Sa nultom tolerancijom na diskriminaciju. To što je neko razli?it ne može biti objašnjenje za diskriminaciju”, poru?uje naša sagovornica.

Anastazija B. prime?uje jednu ?udnu pojavu u našem društvu. Sve je više želje da se ra?aju genijalna deca. Sve je više, kaže ona, isforsiranih ?asova džez-baleta, kurseva stranih jezika, višesatnih treninga fudbala i košarke. A malo je obi?ne dece.

“Ne pro?e dan da ne poželim mom Vedranu normalan život. Da je normalan de?ak, sa svojim vrlinama i manama. Ali ne mogu da ga promenim i volim ga takvog posebnog. Žao mi je kada mi pri?u neke mame i pri?aju mi kako njihova deca poha?aju ?etiri dopunske nastave, a sve zbog stava roditelja da odgajaju genijalce. Nemojte mu?iti decu zbog sopstvenih hirova i kompleksa, pustite ih da budu obi?na, sre?na deca. Nemojte im praviti problem u detinjstvu zbog kojih ?e jednog dana patiti od ose?aja niže vrednosti”, poru?uje majka natprose?no inteligentnog de?aka, za kojeg tvrdi da nikada ne?e osetiti ?ari obi?nog igranja u pesku.

natprosecna inteligencija grafikaOn ?e, doduše, uvek imati podršku svoje porodice. Kako napominje psihološkinja Jelena Srdanovi? Maraš, jako je bitno da roditelji uvek budu uz dete koje raste s poteško?ama u društvenom razvoju, te da intervenišu kada dete ne može da iza?e na kraj sa svakodnevnim preprekama u komunikaciji, snalaženju, razmišljanjima.

“Slika koju dete ima o sebi zavisi od razli?itih faktora u razli?itom uzrastu, ali je izvesno da u najve?oj meri zavisi od ranih iskustava koje je to dete imalo u relaciji sa roditeljima. Jako je važno kakav je odnos deteta i roditelja. Taj odnos bi trebalo da bude odnos poverenja, prihvatanja, stabilnosti, jasnih granica. Ne mora da bude savršen, ali je važno da se dete ose?a sigurno u porodici, da zna da može da se osloni na roditelja, koji ?e biti roditelj a ne drug, neko ko voli, štiti, stvarno prihvata svoje dete, ali i postavlja pravila. To je najve?i dar koji roditelji mogu da daju svom detetu, koji se tokom razvoja ‘pretvara’ u unutrašnju li?nu stabilnost koja je povezana s tim da sada dete prihvata i voli sebe”, pojašnjava psihološkinja.

Ne preostaje roditeljima malog Vedrana ništa do stalne podrške, s obzirom na to da sistem ne prepoznaje inteligenciju. Majka Anastazija u šali kaže da ?e Vedran sigurno imati tri diplome i tri propala braka iza sebe, ali ?e sigurno biti dobra i posebna osoba.

“Njegove olovke su uvek tupe, a rukopis ne?itljiv. On je rasejan i brzoplet, ali vesela i dobronamerna osoba. Njemu nije mesto ovde i verujem da ?e, kao redak, na?i nekog podjednako retkog, kako kaže ona poznata re?enica”, zaklju?uje Anastazija.

Gorica Nikolin (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Oni koji skupo pla?aju svoju posebnost” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isklju?ivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.

Podelite ovu stranicu!