One nation, many peoples, all Mauritians

29 Jul 2012

Mauricijus i Srbija - jedno poređenje

Ovaj ambiciozni slogan, uklesan u kamenu ploču, može se pročitati u Gran Basonu, mestu u središnjem delu države Mauricijus, ostrvskoj zemlji circa 500km istočno od Madagaskara. Grupu koja tamo nosi epitet većine čine hindusi, indijskog porekla. I upravo tu nastupa ironija ovog slogana – njegov kamen nosač leži tik do statue indijskog boga Šive, toliko velike da komotno može na crtu ponosu srbstva, niškom krstu.

Mauricijus je malo mesto sa oko milion stanovnika, mahom pomenutih hindu Indijaca, ali sa značajnim brojem muslimana, kreolskih katolika, pa i sa šačicom hrišćana evropskog porekla. Kao i svuda drugde na planeti, većina je najglasnija, te je tako voljom većine skoro izgrađen pomenuti gorostasni hram sa prilazom od šest automobilskih traka i trotoarom dovoljno širokim da ga Mrkonjić nazove auto-putem. Suvišno je reći da muslimani i hrišćani nemaju ni približno glamurozno svetilište.

Čemu onda priča o jednakosti? Odgovor se da naslutiti ako se obrati pažnja na skorašnju istoriju ostrva. Krajem osamdesetih, dok je Srbija srećno živela od zaostavštine Titove Jugoslavije, Mauricijus je likom i delom podsećao na doskorašnji “karton siti” ispod Gazele. Ničim, sem po plažama, nije se izdvajao od ostalih nesrećnih tvorevina većeg dela kontinentalne Afrike. Danas, dvadeset i kusur godina kasnije, Mauricijus po zvaničnim podacima ima niži stepen korupcije, manju nezaposlenost, veću prosečnu platu i daleko manje sitnog kriminala od Srbije, gde se već odavno kao dobar dan kradu ajvari i sedišta sa bicikala. Logično, na red je došao i problem „komunalizma“ kako ga tamo zovu, tj. raskol između različitih društvenih grupa, koji je na ostrvu naročito izražen jer društvo vuče korene iz indijskog, usudiću se reći fašističkog, kastnog poretka, gde se tačno zna ko se s kim druži, na koje radno mesto konkuriše, i koja količina zemaljskog dobra mu po rođenju pripada. Tako je, na primer, teško dobiti posao „u državi“ ako vaše prezime ne govori da ste hindu Indijac više kaste. Pail je muslimansko mesto, dok u Bambuu nećete videti belu ženu da širi veš na terasi. No, za razliku od Srbije, u kojoj nas SNP 1389 uredno putem oznaka na novosadskim fasadama obaveštava da fašizma de facto nema, problem je jasno i glasno prepoznat, i Vlada prioritetno grantovima finansira NVO koje u svojim programima rade na iskorenju ove pojave. Šta više, uredbom Vlade, svaka privatna firma određenog statusa, dužna je da minimum 2 odsto svog godišnjeg profita kroz CSR daje domaćim udruženjima građana.

Zanimljiv primer koji svakako može biti predmet debate jeste i fudbal na Mauricijusu. Sudeći po FIFA-inoj lestvici, nacionalni tim Mauricijusa predstavljao bi lakši trening čak i za Humsku i Ljutice Bogdana, gde odnedavno sa puno poštovanja, i uz prideve „nezgodan“ i „snažan“ izgovaraju imena Nikozije i Kazahstana. U svom cvatu, maurićanska fudbalska liga aktivno je svakog vikenda „na travnatom tepihu“ suprotstavljala ostrvske gradove i gradiće. No, kao što je pomenuto, kako su ovi gradovi mahom religijski i etnički jednolični, nije teško naslutiti da su se fudbalski okršaji vremenom pretvorili u sukobe između muslimana i hindusa, Kreolaca i Indijaca. Kako je problem eskalirao i pretio da sa stadiona pređe na ulice, maurićanska vlast je brže bolje donela odluku po kojoj svaki tim treba da sadrži određeni procenat pripadnika svake od istaknutih društvenih grupa. Nedugo potom, jedini koji su na tribinama posmatrali prvoligaške duele su bili dečaci sa Ronaldinjo dresovima, pa je organizovani fudbal postao nebitna tema u lokalnim dnevnicima.

Na ovim primerima lako se vidi da vlast na Mauricijusu aktivno radi na tome da eliminiše unutrašnje sukobe i približi narode jedne drugima. Iako su im metode diskutabilne, i iako, kao doduše ni jedna vlast, nisu operisani od populizma, napori su primetni.

A narod, opet, uvek teži da se podeli na naše i njihove, pa onda još jednom među našima – na ovakve i onakve. No, tačka koja razdvaja Srbe i bratske nam narode od Maurićana jeste njihova neagresivnost. I to ne samo prilikom prihvatanja različitosti (osvrnuću se kasnije na Prajd i to kako je prihvaćen u ovoj zemlji koja jeste patrijarhalnija od Srbije), nego uopšteno prilikom rešavanja konflikta. Taj nedostatak fizičke, pa čak i verbalne manifestacije nezadovoljstva je autoru postao primetan već u kancelariji, gde vlada kultura izbegavanja konfliktnih situacija gotovo po svaku cenu. Maurićani će svoja nezadovoljstva nečijim ponašanjem, kulturom, ophođenjem… preneti nadređenom, mnogo pre nego što će prići problematičnom kolegi i reći „smanji to, keve ti, ne mogu da radim“. I oni u tom „tužakanju“ ne vide ništa pogrešno, biraju takav postupak jer su šanse da dođe do neprijatne situacije na taj način mnogo manje.

I dok je diskutabilno koliko je takva priroda dobra po, recimo, demokratsko izražavanje nezadovoljstva izabranom vlašću (diskutabilno jer ni Srbi nisu baš poznati u svetu kao veliki revolucionari – ali zato koriste svaku priliku da „ubiju pedera“), očigledna je veza između nje i činjenice da autor u svojim noćnim izlascima nije ni jednom video tuču, guranje, psovanje, i druge elemente večernjeg repertoara prosečnog srpskog narodnog veselja. Poslednji nasilni incident na ostrvu viđen je prilikom otvaranja „Mekdonalds“ restorana u Feniksu, kada je grupa lokalnih hindusa kamenovala restoran, koji je bio prinuđen da povuče govedinu iz svoje ponude (piletina je, sa druge strane, toplo prihvaćena, i sarama ogrnuti Indijci i Indijke radosno su blagosiljali najnoviji kapitalistički hram u svom komšiluku).

Odgovor na pitanje zašto Maurićanci ne dele balkansku strast ka cigli i pajseru verovatno leži u tome što tamo nema tog „za dom spremni“ momenta. Nema snažnog momenta nacije, ksenofobije, mržnje drugačijeg. Mauricijus je mesto neopterećeno ratom, bombardovanjem, arijevskom linijom, vekovnim neprijateljstvom sa susedom i za vojnu spremnost ne daju ni „pišljivog boba“. Što se i ogleda u činjenici da im vojsku čini hiljadu malo jače naoružanih policajaca. Zato ćete u najgorem slučaju tamo dobiti ljubopitljivo, nepristojno buljenje od strane bande lokalnih petlića. Prajd, u svojoj specifičnosti, se održava gotovo redovno, a kvir kolone bivaju ispraćene navedenim buljenjem i nevericom, nakon čega život nastavi da ide dalje svojim normalnim tokom. Mesto ispoljavanja neprihvatanja različitosti, dakle, nije ulica, kafić, plaža, nego porodica. Mora se istaći da je Mauricijus duboko patrijarhalno i tradicionalno društvo, za šta se da okriviti njegovo navedeno poreklo. Porodice ne odobravaju etnička mešanja, prisutan je i očigledan religijski kodeks ponašanja i oblačenja, a kulturni šok za autora je bilo to da mnogi studenti nikad nisu izašli u noćni klub jer im roditelji brane. Brane im i da dovode devojku/momka kući, a ovi za uzvrat ostaju u roditeljskim domovima čak i kad se zaposle i kad svojom platom budu u prilici da se osamostale i žive po svojoj meri. Dakle, duboko ukorenjen kult porodice i pritisak rodbine i bliže okoline pokazao se ovde kao daleko delotvorniji od fizičke prinude. U dublju analizu se zbog nekompetentnosti ne bih upuštao, iako je tema izuzetno zanimljiva.

I tako, dok srpsko društvo bez posustajanja stagnira po svim mogućim tačkama, i dok čekamo odluku „nove” Vlade o tome da li je 2012. podobna godina da se „Sodoma i Gomora“ ponovo prošeta ulicama Beograda, neuki, lenji, patrijarhalni Maurićani, koji su do pre pola veka bili kmetovi svojim kolonizatorima na ostrvu usred Indijskog okeana, kreću „najstarijem narodu“ da ispisuju udžbenike državotvornosti i progresa.

Srđan Bajić (Autonomija)

 

Mauricijus Srbija
Indeks korupcije (rang)(1) 46 86
BDP u PKM (rang)(2) 62 79
Nezaposlenost 8,4%(3) 23,7% (4)
Privredni rast u 2011(5) 4,2% 2,3%
Spoljni dug 2010 u % BDP(6) 52% 80%

 

Izvori:

    1. Transparency International, 2011
    2. MMF, 2011
    3. Centralna kancelarija za statistiku, 2010
    4. Republički zavod za statistiku, 2011
    5. CIA World Factbook , 2012
    6. CIA world factbook 2011

 

Podelite ovu stranicu!