OLJA BEĆKOVIĆ: Pritisci bez otisaka prstiju

24 Mar 2014

Sada bi trebalo napisati novi udžbenik novinarstva. Pravila koja smo mi učili i kojima smo poučavali druge, više ne postoje

Kada je prvi put dodeljena nagrada “Jug Grizelj”, Olja Bećković tek je osmislila i počela da radi emisiju “Utisak nedelje”. Ipak, te davne 1991. godine bila je – po sopstvenom priznanju – “klinka dovoljno bezobrazna” da pomisli kako ona mora da je dobije. Posle 23 godine to joj je konačno i pošlo za rukom. “Bila sam užasno srećna kad su mi javili i činilo mi se da je baš u pravi čas, da je to ohrabrujuće. Stigla su vremena kada stvarno nestajemo, kad malo-malo čuješ da nema ove ili one emisije. Činjenica da tu nagradu dobijam baš u takvim okolnostima, baš ove godine, bila mi je kao da neko kaže neće to proći baš tako lako. Danas mi se ipak čini da sam se tu malo preigrala”, kaže Olja Bećković u razgovoru za “Vreme”, koji ima jako loš tajming. U ponedeljak pre podne, jutro posle izborne noći, utisak svih utisaka ipak je ono što se Srbiji dogodilo prethodnog dana.

“VREME”: Kako se danas osećaš? Umorno, razočarano, ravnodušno…?

OLJA BEĆKOVIĆ: Jutros sam razmišljala o tome šta zapravo znači ono “pokrij se ušima”, šta je smisao toga. Mislim da bi najbolje bilo da se svi pokrijemo ušima i da ćutimo, šta god to značilo. Desilo se nešto čega smo se svi plašili, a niko nije smeo da prizna – jednako i vlast i opozicija. Ja ne verujem da ovo odgovara ni vlasti, koliko god tvrdili da su baš to želeli. Cilj je bio pristojna i normalna Srbija, a ja ne mogu da zamislim da može da bude pristojna i normalna bilo koja zemlja na svetu sa ovakvim rasporedom snaga. I sad sam vrlo radoznala da vidim kako će to dalje da izgleda.

Da si radila emisiju u izbornoj noći, šta bi bilo prvo pitanje koje bi postavila Vučiću?

Pitala bih ga u koliko je sati ustao, s obzirom na to da je glasao u 7.30.

Kakva je to uopšte ideja da je pristojna i normalna Srbija ona u kojoj se ustaje u četiri ujutro i radi do ponoći? Ispostavlja se kao glavna vrednost života da nikada ne spavaš, da ne viđaš decu ili porodicu. Takođe, ako si častan i lojalan građanin, uvek si neraspoložen, teško uzdišeš, govoriš da nisi optimista, nikada se ne smeješ. Kad smo smislili da je jako ružno osmehivati se? Jedino kad ti suze idu jeste kad uzmeš Mercedesov znak u ruku. Ta vrsta emocija je dozvoljena.

Kakva je bila ova kampanja u odnosu na mnoge prethodne?

Svi su postigli konsenzus kako ova kampanja nije bila prljava. Najprljavijom se smatra ona prošla, a najprljavije je tada bilo što je neko rekao kako Toma ima lažnu diplomu.

Kako se onda zove ova kampanja, u kojoj je za Miškovićevog čoveka bio proglašen svako ko je imao nešto logično da pita i da kaže? Onog časa kada kažeš da posle srede ide četvrtak, a iz pouzdanih se izvora sazna da u to veruje i Mišković, ti se zoveš Miškovićev sluga.

Tu je i ono što smo slušali o ekstremistima. Kakvi ekstremisti, kakvo upadanje po kućama? Čini mi se da je ovo bila prljava i bezobrazna kampanja. Ne volim frazu “vređanje inteligencije”, ali stvarno je bila takva. Bilo je potcenjivanja ljudi. “Sad će ekstremisti da ti uđu u kuću”, “Mišković deli po sto miliona ne znam čega i ne znam gde”. Sve je to bilo užasno ružno, ali eto, upalilo je. Pokazalo se, kao i mnogo puta do sada, da oni jako dobro poznaju narod i znaju da je to ovde dozvoljeno. S druge strane, kampanja je u idejama bila najbesmislenija do sada.

Koliko su za sve ovo odgovorni novinari? Ranije smo imali medije koji su bili naklonjeni nekoj stranci, a sada medije koji su bili ispostave izbornih štabova.

Stvarno nemam potrebu da tražim krivca. Mediji jesu skandal, ali ne znam ni da li bih krivila sirote novinare. Šta će mučenici? Kad bi se stvarno ispunilo obećanje o pristojnoj i normalnoj Srbiji, to bi značilo i da te novine više ne postoje, da ne izgledaju tako. U pristojnoj i normalnoj Srbiji ne bi trebalo da postoje jeftine novine. Čim vide jeftine novine, ljudi bi trebalo da znaju da ih ne kupuju. Kao i cipele. Kad kupiš jeftinu cipelu, znaš da će ti otpasti noga, da će se slomiti štikla.

Tokom kampanje je, recimo, počeo da izlazi list “Afera”. Prvi broj je koštao deset dinara, a pritom je u pitanju nedeljnik, u koloru. Sledeći je malo poskupeo, pa je koštao dvadeset dinara. Jutros sam gledala emisiju u kojoj je gostovao urednik tih novina, gde ga je voditelj najnormalnije pitao: “A hoće li ‘Afera’ i dalje izlaziti?” To mi se užasno dopalo. Jer, ovde je više nego logično da list bude pokrenut samo za potrebe izborne kampanje.

Hajde, dakle, da vidimo kako izgledaju novine kada ne koštaju deset dinara. U njima sigurno ima manje đubreta nego ovako. Takođe, u pristojnoj i normalnoj Srbiji ne postoje ni televizijske emisije sa publikom. To se ukida, bilo da su emisije političke ili zabavne.

Zašto?

Jako je uvredljivo i ponižavajuće da imaš ljude koji aplaudiraju po zadatku, na znak vođe statista. To je zaista ispod svakog nivoa. U nekim emisijama ti ljudi dobijaju po deset evra, a u drugim emisijama ne dobijaju ništa. Rade za džabe. Zar nije uvredljivo da radiš nešto, da aplaudiraš, a da se zna da taj aplauz nema nikakve veze sa stvarnošću, već da je neko rekao: “A sad ćemo malo da tapšemo.” Ne može. Baš kao što ne može ni da se u kontakt emisije uključuju ljudi iz stranačke centrale. To mora da se zabrani. Svaki novinar kome se u emisiju uključi neko za koga je jasno kao dan da čita, mora da bude prekinut istog momenta.

Ti to vrlo vešto radiš.

Ja to vešto radim, ali mene zbog toga pljuju, ja sam manjina. Kao, gle, “prekidaš ljude”. To stvarno nema smisla. Neka se jave ljudi, ali hajde da to izgovore svojim rečima. Zahtev u pristojnoj i normalnoj Srbiji bio bi: govori svojim rečima, misli svojom glavom i nemoj da mi recituješ stranačke biltene. U toj Srbiji takođe bi postojale utvrđene programske šeme. Ne može nijedna politička stranka da pravi programske šeme i zakazuje emisije kad je njoj zgodno, jer gleda šta ima na drugim televizijama i želi da to nekako “pokrije”. To ne postoji nigde na zemaljskoj kugli. Stalno ta neka neizvesnost: mi nikada ne znamo kada je tamo emisija, a kamoli ko će da gostuje. Bilo bi zgodno da se reguliše samo tih nekoliko, naoko nevažnih sitnica…

Ili, šta se događa s rejtinzima TV emisija? Gde su ti “piplmetri”, kod koga oni stoje, u čijoj su kući? Ako slučajnim uzorkom pitaš petsto ljudi da li su gledali neku emisiju, ispostavlja se da nije gledao niko. A prema piplmetru, gledali su je svi.

Koliko se ti obazireš na rejtinge, koliko te pogađaju?

Uopšte se ne obazirem, ali imam duboku svest da je to jedna nova vrsta pritiska na medije. Sigurna sam da rejtinzi nemaju nikakve veze s istinom i da postoji mehanizam kako se to falsifikuje. Onog časa kada tebe neko hoće da skine s programa, on to vrlo lako može da završi baš preko toga. Vlasnik ti kaže da nema više komercijalni interes i gotovo. Nema političkih pritisaka, nema ničega, jednostavno nisi komercijalan i gotovo. To je strašno perfidno.

Svi smo pristali da govorimo o autocenzuri, što je jedna moderna reč za cenzuru. Ako je autocenzura, normalno je da smo mi krivi. Ali, što bi se neko autocenzurisao? Zato što je lud? Što bi mu palo na pamet da se autocenzuriše?

U široj javnosti, to je izjednačeno s kukavičlukom.

Jeste, ali otkud taj kukavičluk? Što iznenada svi postadoše kukavice? To je isto kao kada te dete laže. Što te laže? Zato što ne sme da ti kaže istinu. To si ti napravio.

Sada bi trebalo napisati novi udžbenik novinarstva. Pravila koja smo mi učili i kojima smo poučavali druge, više ne postoje. Ranije smo učili kako da postavimo pitanje. Sada treba da naučiš kako da odgovaraš na pitanja. Jer, kako ti kreneš da ga pitaš, on kaže: “Da pitam ja vas…” Kao mantru moraš da ponavljaš ono “Ovde pitam ja, a ne vi”. Iznenada se pojavila ideja da je novinar tu da sluša, a ne da pita. Ja nisam tu da slušam. Jesam, ako slušam odgovor na pitanje koje sam postavila, a ne da slušam bilo šta.

Isto tako, oni su mnogo srećni, hvale se, što su naučili kako da “preveslaju” novinara. Kažu “ti samo pitaj, a ja ću da pričam ono što ja hoću”.

Zašto imaju potrebu da to najave, kažu?

Zato što im se dopada koliko su vešti. Iz te trke ja prilično često izlazim kao pobednik. Ali, oni se ljute, jer im, eto, ne dam da završe. Ja te pitam koja ti je adresa, a ti mi uporno ređaš brojeve telefona čitave svoje familije. U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.

Dugo već nisam slušala pohvale za svoju hrabrost, a u poslednjih godina stalno mi to govore. Ali, šta je tu hrabrost? Hrabrost je samo to što pitaš i to što tražiš da ti se odgovori na pitanje. Iznenada je to postalo velika hrabrost.

Poznato je da te zovu razni političari. Da li je svaka vlast imala predstavnike koji su te pozivali pre i posle emisija ili je ovo sada nešto specifično?

Ovi iz prošle vlasti me nisu zvali. Znala sam, naravno, kada su zadovoljni i kad nisu zadovoljni, kad su ljuti, i kad neće da mi pošalju nikog po nekoliko nedelja. Ipak, ne sećam se varijante da su ljuti unapred.

Sad postoji refren: “Kažite, jesam li ja vas nekada zvao…”, a onda svi novinari ćute. Jer, niko nije glup da zove tebe direktno. Mogao bi da kažeš: “Niste zvali mene, ali ste zvali tog-i-tog.” Ali onda dovodiš u nevolju tog-i-tog, iznenada si odgovoran za troje, četvoro, petoro ljudi. To su pritisci bez tragova, nema otisaka prstiju. U poslednjoj emisiji “Odluka”, Nebojša Stefanović je Suzanu Trninić značajno pitao baš to: “Molim Vas, jesam li Vas ja nekada zvao?” Nebojša, dakle, misli da je on divan čovek zato što nije zvao i tražio. Tata mi je pričao o nekoj Lenjinovoj biografiji koju je pisao njegov baštovan. Tu navodno postoji epizoda u kojoj se deca igraju ispod Lenjinovog prozora, on izlazi i moli ih da odu da se igraju negde drugde. Ilustrujući time kako je Lenjin voleo decu, njegov biograf onda kaže: “A mogao je sve da ih postrelja.” E, to mi liči na ovo sad.

Danas, ako hoćeš da budeš najhrabriji u razredu i kažeš koga su zvali, ubacio si u nevolju nekoliko ljudi. S druge strane, i taj imidž najhrabrijeg u razredu mi je već dosadan. Daj da neko drugi kaže, pa ću onda i ja.

I onda, da li te zovu?

Ne zovu me lično.

Čini se ipak da se političari plaše nastupa u tvojoj emisiji. Imaš li ponekad takav utisak?

Imam, naravno. Ali, to je ono u vezi s čim brinem. Nekada se ponavljalo: “Tebe ne smeju.” Kao, ti si uticajan i nikome to ne bi prošlo u tišini. Zato se sad javljaju ti novi perfidni momenti u vidu rejtinga i slično. Oni mogu sve i ti si tu potpuno bespomoćan. Naravno, onda odlučiš da, kad već gineš, pogineš junački, a ne da se menjaš i “popravljaš”. Ako hoće da te sklone, oni će da te sklone. A bolje je da te sklone kao nekog junaka nego kao bednicu koja se nešto kao i popravila.

Pre nekoliko godina, bilo je par emisija u kojima se nisi bavila politikom – emisija o sreći, o vaspitanju dece… Tada se činilo da smo se nekako pomerili s političke scene i konačno počeli da se bavimo i drugim temama.

Stalno slušamo kako je ljudima dosta politike i političara, i dosta im je što stalno gostuju isti. Onda ti odlučiš da malo pričaš o deci, a dobiješ gledanost četiri puta manju neko ikad. Mali krug ljudi je dobro reagovao na to, ali zaključak je da ljudima generalno politika uopšte nije dosadna. Ako mogu da biraju između bilo kog poslanika i nekog pisca, oni biraju poslanika. Tu se valjda osećaju kompetentni. A decu ćemo da vaspitavamo “kad dođe sloboda”.

Emisija traje već dugo, a srpska javna scena prilično je mala. Neizbežno je zbog toga da ti se neki gosti pojavljuju više puta.

Da, ljudi stalno traže da se dovede neko novi. Ja onda dovedem nekog novog, a oni pišu: “Ko je sad pa ovaj? Gde ga nađe?” Ili, traže da se dovede neki običan čovek. Ali, tu je pitanje šta se zove “običnim” čovekom. Ranije emisija nije imala takvu težinu i dešavalo se da ti neko otkaže u nedelju po podne. Pre petnaest godina, neko mi je otkazao, pa sam u goste pozvala Panteliju Petrovića, seljaka iz Brajkovca, kojeg sam srela tog dana na slavi. Pitala sam ga da navrati “večeras u emisiju”, on je navratio i to je bilo super. Međutim, sutra je opet krenula priča da je on član SPO-a, da je ovakav ili onakav.

Bilo je zanimljivo i 1994, u jeku svih onih svinjarija, kada su mi gosti bili Veran Matić i Zdenko Kolar, a Mira Karanović otkazala u poslednji čas. Tada sam bila u Studiju B, a tamo je nedeljom u restoranu na petom spratu uvek bio neki narodnjački skup. Pošto je već bilo kasno, kažem Dragani Milićević da siđe dole, nahvata prvu poznatu ličnost, kaže joj da smo baš nju tražili, ali je do sada nismo našli i da je dovuče gore. Malo kasnije, sedim ja u šminkernici, ona mi kaže imaš trećeg gosta i sve OK. Ulazim u studio, a tamo sede Veran, Zdenko i žena koju ne prepoznajem. Ide špica, a ja ne znam šta da kažem kad joj ni ime ne znam. Da li ono čuveno “Vas ne treba ni predstavljati”? Skinem bubicu, izletim napolje i pitam ko je ono. Merima Njegomir! Ne možeš da veruješ s kakvim sam je zadovoljstvom predstavila posle toga. Sve je na kraju bilo fantastično. Ona je rekla da joj je velika čast što je baš večeras tu, “jer, evo, ja sam ovde pravila karijeru trideset godina, a pre dva dana je u ‘Ekspresu’ izašlo ‘Muslimani, vraćajte se kući’”. Ispalo je tako da sam je pozvala s povodom. Žena je napravila temu.

Pomenula si u više navrata komentare gledalaca. Koliko te oni dotiču?

Dotiču me. Pritom, mnogo lakše poverujem ovima što kažu da sam glupa i ružna nego onima koji kažu da sam lepa i pametna. U pristojnoj i normalnoj Srbiji, recimo, ne bi smeli da se pišu anonimni komentari. Užasno je velik broj tih anonimnih ljudi, 24 sata prisutnih na društvenim mrežama. Mene zanima ko je taj čovek koji sve zna i u sve se razume. On je bolji novinar od svakog, bolji ekonomista od svakog, bolji pisac od svakog pisca. Žali bože što nam toliki stručnjaci sede po kućama! Zamisli kako bi nam izgledala televizija, javnost ili elita kad bi oni izašli napolje.

Imaš li ponekad tremu?

Imam uvek, i to sve veću. Kad sam bila klinka, nisam uopšte znala šta znači spremiti se za emisiju. Ja sam mislila da to znači uvij kosu. To je bila moja priprema, a nedeljom sam živela najnormalnije. Sad mi subotom i nedeljom treba bar dvadeset sati da iščitam sve. Ako ne iščitam sve, osećam se potpuno izbezumljeno. I kad bi me neko naterao da radim istu emisiju za nedelju dana, morala bih sve to ponovo. Jer, kako da budeš spreman za recimo ekonomske teme? To moraš da naučiš. Takođe, uvek pored sebe moram da imam i one hartije, iako ih i ne pogledam.

Jednom sam pred emisiju shvatila da sam ih zaboravila, izbezumila se totalno i tražila da taksi ide po njih kući. Tijanić, koji je bio gost, pitao me je šta će mi hartije kad sve to već znam, ali morali su da mi ih donesu. Došla sam u stadijum da sve moram da imam napisano. Ako dolazi Aleksandar Vučić, moram da napišem čak i njegovo ime. Ne znaš šta može da ti se desi, kad će da ti trokira mozak. Zamisli da mu zaboravim ime! Šta da mu kažem? A Vi ste…?

Velika je misterija kako i koliko gledaš televiziju? I imaš li nekoga ko ti pomaže?

Nemam pomoćnike, sama radim sve. Volela bih da mi neko pomaže, ali mislim da to nije moguće. U finalnom izdanju to ne izgleda kao bogzna kakav posao, ali ja moram da vidim mnogo toga kako bih imala jedan prilog. U jednim vestima sviđa mi se sinhron, u drugim najava, u trećim neki detalj… Osim toga, za svakog gosta tražim šta je rekao pre šest meseci, a šta nedavno, što je opet gomila materijala. Iako imaš temu, ti gledajući arhivu i materijale naletiš i na nešto što nije tema, ali je baš zgodno. Taj neko ko bi mi pomagao, izabrao bi nešto što je njemu važno i to verovatno ne bi bilo ono što bih izabrala ja.

A kako uspevaš da “uhvatiš” priloge?

Meni snimaju sve televizije, svaki dan, od četiri po podne do ponoći. Sve te trake stižu mi četvrtkom i ja tada gledam sve – sve vesti, sve političke emisije, sve.

Preko nedelje svakodnevno od četiri do osam gledam vesti, a sa traka gledam ono što nisam stigla da vidim. Ako svaki dan pratim te vesti, četvrtkom mi je potrebno oko dvanaest sati – od četiri po podne do četiri ujutro. Posle toga, u montaži mi treba još osam sati da to sklopim. Ljudi misle evo, bili su izbori, uzmi telop s rezultatima i to ti je prvi utisak. Nekada bude i tako, ali da bih do toga došla, ja ipak moram da pogledam sve.

Imajući sve to u vidu, da li ti ponekad dosadi da radiš to što radiš?

Meni je ta emisija život. Kao što ti dosadi život, ponekad ti dosadi i to. Nemam pravo da razmišljam da li mi je dosadilo ili mi nije dosadilo. Više imam problem s umorom i s iscrpljivanjem zbog neizvesnosti, zbog toga ko će zvati, ko neće zvati, ko će se naljutiti, ko se neće naljutiti. Izigravaš heroja, a izlaze ti kožne bolesti.

Postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu se osećaš kao u horor filmu. Svako jutro sa strahom odeš na kiosk i vidiš naslovne strane, jer postoji mnogo načina da te devalviraju, izbace iz igre, urade bilo šta. Da ne bi poludeo, govoriš sebi kako te nije briga i stalno se ubeđuješ da je to istina.

(Tamara Skrozza, Vreme)

Podelite ovu stranicu!