OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ: Rehabilitacija saradnika okupatora ne može promeniti istoriju

15 Oct 2015

Istorija se ne menja, prošlost se desila i ostavila za sobom toliko tragova da je niko ne može promeniti

Istoričarka Olivera Milosavljević, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, napisala je još davne 2006. godine knjigu “Potisnuta istina – kolaboracija u Srbiji 1941-1944”.

Knjiga je štampana u više nego skromnih 600 primeraka. Mada je od tada prošlo devet godina, ta njena knjiga je aktuelna i danas, kada i pojedini istoričari uz podršku političara na vlasti pokušavaju da izvrše rehabilitaciju saradnika okupatora i da nateraju sud da zažmuri i ignoriše istorijske činjenice. U međuvremenu, profesorka Milosavljević je napisala i knjigu “Savremenici fašizma – Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933-1941.”

* Poslednjih 25 godina od raspada SFRJ u toku je rehabilitacija poraženih snaga u Drugom svetskom ratu. Na kraju će ispasti da su nacisti i njihovi saradnici zapravo pobedili. Kako Vam se čini ta nova podela snaga u Evropi i, naravno, u Srbiji?

– U novije doba je postalo jasno da je istoriju moguće višestruko zgodno (zlo)upotrebiti, i za obračun sa stvarnim i zamišljenim političkim protivnicima, i za izgradnju novog identiteta, i posebno, za objašnjenje savremenih neuspeha… Samo u tom smislu je moguće analizirati i rehabilitaciju poraženih snaga u Drugom svetskom ratu, i satanizaciju pobednika, i nemušte pokušaje vrednosnog izvrtanja istorijskih činjenica. To nije karakteristično samo za naše društvo, to je prisutno u čitavoj Evropi, posebno u istočnoj, ali je za nas najvažnije ovo što se događa u Srbiji i okruženju, jer je vezano za prepravljanje nacionalne istorije po meri savremene vladajuće ideologije. Ta višestruka upotreba služi i za obračun te vladajuće ideologije sa imaginarnim neprijateljima, ne zato što su tu i što su opasni, već da se slučajno ne bi ponovo odnekud pojavili: nacionalizama sa jugoslovenstvom i internacionalizmom, neoliberalizma sa socijalizmom, novih oblika fašizama sa komunizmom.

* Stalno se govori o tome da fašizam ne spava. Mislite li da su strah od islama, emigranata, loša ekonomska situacija, nezaposlenost… u Evropi u poslednjih 20 godina doveli do povećanja nacionalizma, ekstremno desne političke retorike i ksenofobije i da li će to, na kraju, opet završiti nasiljem?

– Nasilje je stalno prisutno, samo što ga Evropa u svojoj evropocentričnosti primećuje samo kada se dešava na njenoj teritoriji. Od svih faktora koje ste pobrojali, za radikalizaciju nacionalizma je najvažnija ekonomska kriza i njene propratne pojave, zato što ona proizvodi zahvate u iracionalno kako se racionalni problemi ne bi prepoznali kao produkti postojećeg sistema, već pripisali delovanju iracionalnih neprijatelja, bilo “drugih” i “drugačijih” grupa, bilo drugih ideologija, bilo “krive” istorije. I nacionalizam i ksenofobija i čitav desni ideološki spektar se hrane iracionalnim objašnjenjem postojećih problema kako bi se sprečio zahvat u suštinu sistema koji je proglašen najboljim od svih svetova.

* Preti li Evropi novi fašizam prepakovan u nacionalizam, kako je to mnogo opširnije rekao Umberto Eko, ili se valja neka nova ideologija?

– Fašizam je uvek nova ideologija. Kao što se i prvi put javio kao rezultat ekonomske krize kapitalizma koji je iracionalnim nacionalnim romantizmom, vraćanjem u izmišljenu prošlost i prepoznavanjem nacionalnih “neprijatelja” odgovornih za sva zla nanesena “naciji” proglasio nužnost obračuna svim sredstvima i duhovno i fizički militarizovao “naciju” do krajnjih granica, tako se u sličnim okolnostima može uvek i svuda ponovo razbuktati, ali je sigurno da neće biti isti kao što je bio pre osamdeset godina. To je razlog što se evidentne pojave novih oblika totalitarizama danas teško prepoznaju iako su tu oko nas. I u prošlosti se fašizam javljao u različitim formama u zavisnosti od neposrednih okolnosti u svakoj zemlji, ali je svim tim formama zajedničko svojstvo bilo da su pripadale desnom, nacionalističkom, militarističkom i autoritarnom spektru. Neki novi fašizam sigurno bi se razlikovao od onog iz prošlog veka bar u meri u kojoj se i okolnosti današnjice razlikuju od onih prošlih. To ne znači da bi bio manje razoran po civilizaciju od onog prethodnog, samo ako bi mu se, kao tridesetih godina, dozvolilo da se razmaše i postane svetski proces.

* Veliki je politički pritisak na sud da se rehabilituje general Dragoljub Mihailović, a dobro je poznato da je svesrdno sarađivao sa okupatorima Srbije. Da li će istorija, ako bude rehabilitovan, onda morati iznova da se piše?

– Naravno da neće. Ideološko-političke odluke savremenih sudova koje proizvoljno tumače daleku prošlost ni na koji način ne obavezuju istoričare. Istoričari se bave analizom i saopštavanjem istorijskih činjenica u njihovom vremenskom kontekstu, a ne njihovim ideološkim “prepravljanjem” po savremenom političkom nalogu. Odluke današnjih sudova će biti zanimljive tek za istoričare u budućnosti koji će analizirati ideološku sliku ovog našeg vremena i objašnjavati kako su i zašto sudovi u današnjem kontekstu i po meri današnjih političkih potreba posle sedamdeset godina “prepravljali” istoriju, a sledbenici i inicijatori naivno verovali da je tu sliku prošlosti moguće nametnuti nauci.

* Kakve posledice to donosi?

– Posledice su višestruko problematične. Prvo, ruši se dignitet same nauke, jer se delatnost istoričara kompromituje stvaranjem utiska da je u pitanju proizvoljna ideološka priča koja je bez ikakve osnove, da njome može svako da se bavi bez ikakvog prethodnog znanja i spreme, da ne postoje nikakva pravila istoričarskog zanata, nikakav naučni metod… Drugo, i mnogo važnije, mlade generacije kojima je ova revizionistička priča primarno i namenjena, svesno se uvlače u klaustrofobični nacionalistički krug mišljenja u kome sve što je u prošlosti imalo nacionalni prefiks po definiciji postaje vrednost koju treba prigrliti i staviti u temelj sopstvenog identiteta – i kolaboraciju sa fašizmom i “vrednosti” koje je kolaboracija simbolizovala u toku Drugog svetskog rata, a to je podaništvo, konzervatizam, primitivizam…

* Kažete da pobeda nad fašizmom nije više izvesna, a da je kolaboracija sa fašizmom, posebno kod nas, proglašena za patriotizam, a ne saučesništvom u zločinu. Kuda ta relativizacija zločina vodi i da li je izbrisana razlika između dobra i zla?

– Naravno da je izbrisana, u danas stvorenoj slici Drugog svetskog rata sve je relativizovano. Ako se 27. mart proglasi avanturizmom, ako se ustanak protiv fašizma proglasi greškom, ako se kolaboracija sa fašizmom nazove patriotizmom, ako se pobednici nad fašizmom proglase novim okupatorima i ubicama, onda se dobije samo jedan rezultat: da je fašizam bio pravi izbor, da je sa njim trebalo sarađivati, da je njegove protivnike trebalo ubijati… Proglašenje fašizma za jednu od legitimnih ideologija znači njegovu direktnu rehabilitaciju.

* U jednom predavanju ističete da normalizacija nacionalizma proizvodi normalizaciju kolaboracije, a normalizacija kolaboracije direktno vodi u rehabilitaciju fašizma. Da li smo opasno odmakli u tom pravcu i kako to zaustaviti?

– To se više ne može zaustaviti. Šteta je već napravljena, i to nije nikakva naša specifičnost, to je opasan trend šire prisutan. Ali to više nije tema za istoričare, već za neke druge struke. Kao što sam već rekla, to istoričare ne obavezuje, slika Drugog svetskog rata za istoriju ostaje kakva je i bila – to je bio sukob divljaštva i dostignutih civilizacijskih vrednosti, njihovih rušilaca i onih koji su ih branili, a kolaboracionisti su bili na strani prvih, onih koji su proizveli pedeset miliona mrtvih, uništenje čitavih naroda, razorenu Evropu, spaljene ljude i ugušenu decu…

Potisnuta istina

* Na početku Vaše knjige “Potisnuta istina”, o kolaboraciji u Srbiji od 1941. do 1945, navodite da se slika o Milanu Nediću vratila danas tamo gde je i bila 1941. godine – tada ga je propaganda predstavljala kao Oca nacije… Koliko je opasno menjati istoriju?

– Istorija se ne menja, prošlost se desila i ostavila za sobom toliko tragova da je niko ne može promeniti. Menja se samo interpretacija istih činjenica koje su istoričarima uglavnom poznate. U poslednjih dvadeset godina od kada se vrši pokušaj totalne revizije istorije Drugog svetskog rata, mi nismo saznali ni za jednu novu bitnu činjenicu, nismo dobili nijedno istraživanje koje bi nam otkrilo nešto fundamentalno novo. Dobili smo samo novu “interpretaciju”, novo tumačenje, a što je ono u sukobu sa uvek istim činjenicama, izgleda da nikoga ne obavezuje. Može se sto puta ponoviti da je Nedić samo spasavao narod, kao što kažu novi udžbenici istorije, ali to ne može da promeni npr. njegove govore u kojima je od svojih sledbenika zahtevao da ubijaju Hitlerove protivnike.

(Aleksandar Roknić, Danas)