Od tolerancije mladih u Vojvodini ostao je mit

23 Jan 2017

Broj mladih Vojvođana i Vojvođanki koji bi rado učestvovali u programima omladinskih razmena sa zemljama regiona je vrlo mali i u proseku je jednak ostatku Srbije

Decembarsko “Istraživanje položaja i potreba mladih u Srbiji” agencije Ninamedia pokazalo je da su mladi od 15 do 30 godina u Vojvodini izgubili epitet koji ih je dugo pratio – da su otvoreniji i tolerantniji od ostatka Srbije.

Broj mladih Vojvo?ana i Vojvo?anki koji bi rado u?estvovali u programima omladinskih razmena sa zemljama regiona je vrlo mali i u proseku je jednak ostatku Srbije. Sa Željkom Staneti?em iz Vojvo?anskog gra?anskog centra pri?ali smo o tome kako je tradicionalno tolerantna Vojvodina došla u ovakav položaj, barem kada su mladi u pitanju.

“Pitao sam svoje kolege šta misle o tome, šta ?ovek, kada ?uje tu informaciju – šta mu je prva pomisao i svima je bila ista. Vojvodina nije izolovano ostrvo i sve što uti?e na mlade u Srbiji i regionu ne zaobilazi Vojvodinu. U poslednje vreme ništa se ne radi kako bi se mladima predstavio potencijal otvorenosti prema regionu, naprotiv, idemo ka sve užem prostoru. Mladi u Vojvodini, kao i u ostatku Srbije, konzumiraju isti medijski sadržaj, oni su u istom školskom sistemu, sve što ih okružuje je vrlo sli?no i onda se dovodi u pitanje da li stari indentitet Vojvodine može opstati u stanju kakvom sada jeste.”

Staneti? misli da rezultati mogu biti i gori, jer stvar volje shvatanja potencijala saradnje nije nešto s ?im se ra?amo. Neko mora da nam razvije tu kulturu i predstavi nam na pravi na?in – šta vi možete da dobijete od toga i zašto je to dobro.

Novinar Vojvo?anskog istraživa?ko-analiti?kog centra Darko Šper nije iznena?en rezultatima istraživanja. On se druži s ljudima koji imaju i stariju decu i misli da se s mladima ne radi dovoljno.

“Prvo, nemaju osnovno ku?no vaspitanje, da ne uti?u na njih seterotipi koji su sve prisutniji, a posebno su mi interesantne dve stvari u istraživanju – koliko mladi putuju i ti koji putuju, koliko ?esto putuju i u koliko su zemalja bili. I oni koji putuju nisu bili u više od tri, ?etiri zemlje, u poslednjih godinu dana pola njih nije putovalo nigde. Mislim da to nije dovoljno. Deprimiralo me je da 70 posto njih ne zna za programe poput Erazmusa, oni bi se razmenjivali, više od pola njih bi išlo u inostranstvo da se školuje i radi, a kada ih pitaš koji su to programi oni nemaju pojma, zato što su preokupirani glupostima, to moram re?i. ?itaju dnevnu štampu preko interneta, gde je cilj što više klikova, umesto da uzmu literaturu na engleskom, jer se njih 70 posto hvali da ga zna, da iš?itaju to i traže svoju šansu.”

Šper ukazuje da mladi ne žele saradnju sa Hrvatima i Albancima zbog tenzija koje nam svakodnevno serviraju politi?ari – i hrvatski, i albanski, i srpski. To se odražava i na mlade, oni to slušaju, upijaju i stvaraju animozitet s najbližim komšijama. Mlada glumica Danica Gruba?ki, koja je ciljna grupa istraživanja, rekla nam je da su rezultati loši i da tako?e nije iznena?ena.

“Ne bih da pri?am opšta mesta, ali mislim da je to posledica devedesetih, koje mislim da i dalje živimo – Vojvodina, koja bi trebalo da je multikulturalna sredina nije se baš pokazala kao tolerantna i otvorena. To je posledica zatvorenosti, pokazatelj dekadencije u odnosu na prethodna vremena, ali ne mogu da pri?am o njima jer sam ro?ena 1993. Mogu da zamislim šta je u njihovim glavama, to je moja predrasuda o njihovom mišljenju. Problem je zbog nepoznavanja zemalja. Ljudi imaju tendenciju da daju ?ovekolike osobine drugim zemljama, kao da su to osobe, a ne skupovi kultura i ljudi, gradova i religija.”

Isidora kaže da su, o?ekivano, Albanija i Kosovo najmaje popularni i Hrvatska za njima, što je “potpuno besmisleno”, a popularnost Bosne ovako objašnjava:

“Mogu samo da pretpostavim da je to zato što se Srbija i Bosna razumeju po jednakom nenapredovanju, to je moje mišljenje šta bi moglo biti u glavama tih ljudi, a Slovenija je najpopularnija. Ona nam je najdalja, imamo najmanje veze s njom, ali ona je ta koja je uspela, ona je ekskluziva i nekako je naša, pa je zato popularna.”

Govore?i o problemima koji su urušili vojvo?ansku otvorenost, Staneti? izdvaja našu blisku ratnu istoriju koja je “totalno zamutila vodu”. Po njegovom mišljenju, malo se šta promenilo.

“Situacija koja se razvila za vreme rata prakti?no je i danas na nekom nivou održana, samo u mirnodopskom dobu. U medijima i izjavama politi?ara mi idalje imamo poluratno stanje, samim tim vi ne želite da sara?ujete s onima s kojima ste u tom odnosu. Mi u VCC ?esto razmišljamo šta bi bilo potencijalno opasno da se bavimo i prošle godine se ispostavilo da je od bilo koje teme kojom smo se bavili, od Srebrenice, za koju o?ekujete da ?ete imati negativne komentare, najve?i broj negativnih došao na naš poziv za posetu filmskom festivalu u Prizrenu, letnjem festivalu dokumentarnog filma na kom mladi mogu da sretnu ljude iz celog regiona i sveta, jako je zanimljiv doga?aj. Meni je bilo neverovatno da je najve?i deo agresivnih komentara došao na vest o tome.”

Naš gost pokušao je da se stavi u tu?u situaciju – nekoga ko nikada nije bio na Kosovu i upoznao mladog Albanca i veruje da bi imao neku vrstu straha posle situacije sa vozom za Kosovsku Mitrovicu. “Da sam neko ko nema informacije i imam okruženje kakvo imam, pogotovo medijsko, verujem da bih imao odbojnost ili strah za sopstvenu bezbednost. Mislim da ovo politi?ari u regionu žele da održe kao redovno stanje jer su tako njihove pozicije sa?uvane, a mi ostajemo u svojim torovima koji nam smrde, ali nam je unutra toplo i pristajemo na njih.”

Darko Šper kaže da se vojvo?anska posebnost iskrivila i da su nam vrednosti u krizi. Nacije i etni?ke grupe su se getoizirale, a u periodu dužem iza nas “svi gledaju stvari iznutra, a ne spolja”. I porodice, odakle sve kre?e kaže Šper, ne rade dovoljno sa decom, skupljaju informacije na pogrešnim mestima i nedovoljno se informišu kada nešto ?uju. Danica Gruba?ki misli da su mladi u Vojvodini izgubili “posebnost” na polju otvorenosti i tolerancije, ali da ne zna kako se to može rešiti.

“Važno je putovati, nemaju ljudi prilike, a to bi smanjilo predrasude. U?enje o tim zemljama. Još nazadujemo i nažalost mislim da dugo ne?emo napredovati. Poznajem ljude o kojima govoriš, mlade iz istraživanja. Oni su svuda oko nas. Važno je da svi mi koji mislimo otvorenije s njima imamo strpljenja, objasnimo im da ih je neko ceo život u?io pogrešno. To je usa?ena mržnja, u?e nas generacijski, od malena, da nešto volimo ili ne – bez razloga”, navodi Danica i kaže da bi joj najja?i argument u polemici bio “kako drugi ne bi trebalo da imaju predrasude o njihovoj zemlji, tako i oni ne bi trebalo da imaju predrasude prema drugim zemljama.”

A kako se pravi istinska etni?ka složnost i da li je vojvo?anska ikada postojala? Staneti? smatra da situacija stvara posebnost. “Da li su Vojvo?ani preodre?eni da budu više otvoreni prema regionu, naravno da ne. Ali su verovatno živeli u klimi gde je ta šarenolikost, nacionalna i religozna, mogla sebe da nadgradi pa da se ?ita kao specifi?nost Vojvodine. Upravo tu je jako bitan uticaj medija, škole i politi?ara. Svaka izjava gradi posebnost nas kao društva, nažalost, u poslednjih deceniju ili dve više razgra?uje nego što gradi.”

Šper s druge strane podvla?i da se specifi?nosti Vojvodine moraju zaštititi širokom autonomijom Pokrajine, koja se po njemu svela na proto?ni bojler. “Da postoje neke specifi?nosti koje se finansiraju, da svako dobije svoj deo kola?a, a niko se ne bavi me?uljudskim odnosima i kulturama drugih ljudi. Voleo bih da vidim te studente da mi pri?aju o izložbama ma?arskih umetnika, o slova?koj književnosti, ili Slovake koji se interesuju za hrvatsku muziku. Siguran sam da toga ima ali u malim procentina. To nacionalnim politikama odgovara i zato se slažu, nacionalnim politikama koje izdižu naciju iznad gra?anina. Treba da se živi kao ?ovek, da nas ne doti?e poreklo, a ovde je decenijama gajeno to nacionalno. Da li je neko ovde prikazivao nekog režisera s Kosova koji je snimio pet filmova i pustio ih, možda ti filmovi nisu o nezavisnosti Kosova, možda su o životu na Kosovu? Kada mi to imamo da gledamo?”

A ima li nade?

Staneti?u i Šperu nadu su ulili ljudi iz Inicijative mladih za ljudska prava koji su, paradoksalno, prebijeni na tribini u Beškoj. “Meni budi nadu tih 30 posto koji znaju za Erazmus, koji su putovali više od pet puta u druge zemlje i tih pet posto koji bi zajedno studirali sa Albancima. To su ljudi koji su ukapirali vrednosti i prednosti koje imamo kao region, a trebalo bi da se svi bavimo time, da pri?amo do besvesti o tim stvarima”, kaže Šper, a Staneti? se nadovezuje: “To je mali zrak svetla koji ima potencijal i radi to godinama, da ako bar deset mladih ljudi uspe da osvesti o pravom stanju, da im informacije i probudi želju u njima da sara?uju, a ne biju se s drugima, to je neverovatna stvar i mislim da je jako vredno.”

“To su ljudi koji su organizovali u Beogradu gledanje Svetskog prvenstva u fudbalu i navijali za Hrvatsku i Bosnu, jer mi nažalost nismo bili na tom prvenstvu. I bilo je krcato, ljudi su hteli da razvijaju komšijske odnose, došli su iz Sarajeva i zajedno su gledali Bosnu i Argentinu i bilo je sjajno. To su ljudi koji žele da sara?uju ali ova država im o?igledno ne da, servira im osu?ene ratne zlo?ince. Šta onda ljudi da misle? Ljudi misle hajde da bežim odavde”, poentira Darko.

(Igor Mihaljevi?, Oradio)

Podelite ovu stranicu!