NOVI NEBOJŠA MILENKOVIĆ: Vreme vlasti Labana

18 feb 2019

Govor na protestu „1 od 5 miliona“ u Subotici 15. februara

Nadživeo je ovaj grad i carevine, i kraljevine, i nekoliko republika – ali se na njegovom čelu nikad nije nalazio veći primitivac i bahatiji siledžija od vašeg aktuelnog gradonačelnika, toliko dalekog svakoj kulturi i građanskoj pristojnosti koje su sinonim za ovaj lepi grad.

Ali, da se razumemo, nije Bogdan Laban nikakav izuzetak. On i ljudi poput njega danas čine sistem. Sistem u kom se pametni i pošteni stide a nasilnici i siledžije vladaju. Puna nam je zemlja Labana. Pogledajte samo koliko ih je u Skupštini. I u Vladi Srbije sve sami Labani. I vazduplohov Babić, čiji službeni automobil je nedavno na naplatnoj rampi usmrtio Staniku Gligorijević, majku dvoje dece – i on je takođe Laban. I Vulin je isto Laban, i to Laban koji ima tetku. I omiljeni propagandista Prvorođenog Aléksandra, Dragan J. Vučićević je Laban, i ne samo što je on Laban već ima i ženu Labanku koja se takođe lažno predstavlja kao novinarka. Laban je i predsednik opštine Grocka, Dragoljub Simonović, koji je naručio paljenje kuće i ubistvo novinara Milana Jovanovića. I onaj Jutka iz Brusa. Gde god se osvrnete – sve Laban do Labana. Ovo je njihovo vreme!

Naposletku, i prvorođeni Aléksandar, uzurpator funkcije predsednika Republike, koji svoje političke protivnike, ali i sve koji se usude da drugačije misle naziva: idiotima, bednicima i ološem – i on je Laban. I to vrhovni Laban! Zaštitnik i predsednik svih Labana. Mi smo danas na ulici zato da se predsednik svih Labana više ne bi lažno predstavljao kao naš predsednik.

Na ulici smo zato što nam je dosta Labana koji su okupirali i potpuno razorili naše društvo. Zato što nećemo da budemo građani drugog ili trećeg reda u državi u kojoj su prvi redovi rezervisani za razne Labane. Postali smo taoci vlastite države koja nas na svakom koraku ponižava i vređa – a onima koji su nas utamničili nije dosta što smo taoci već od nas zahtevaju da glumimo srećne taoce. Mi ovde tražimo vlastitu državu – zato što ona u institucijama koje treba da je reprezentuju više ne postoji. Na ulicama ovog, ali i tolikih drugih gradova širom Srbije, ne zahtevamo ništa drugo osim da živimo u zemlji u kojoj više neće moći nekažnjeno da se laže, da se krade i da se ubija!

Iz provizorijuma od srpske države danas se beži masovnije nego što se beži čak i iz Sirije! Tu činjenicu više ne skriva ni vlast. U poslednjih petnaestak godina ovu zemlju napustilo je preko 650.000 ljudi. Odlaze mladi, odlaze lekari i medicinske sestre, odlaze kuvari, odlaze vozači autobusa, odlaze pravnici, odlaze majstori, odlaze umetnici, odlaze poljoprivrednici. Odavde odlaze čak i penzioneri!

Za to vreme režimske televizije i u režimski toaletoidi slave opšti napredak i procvat! Ubeđuju nas kako nam nikad nije bilo bolje. Objašnjavaju nam kako su iskorenili nezaposlenost… A jedino što su zaista iskorenili su javni moral i etičke vrednosti na kojima počivaju sva pristojna i uređena društva. Kada biste ih prepustili Labanima – za desetak godina propale bi i Švajcarska ili Nemačka. Ne postoji veći zločin koji jedna vlast može da počini prema društvu koje vodi od toga da u tom društvu uništi i satre svaku alternativu.

Zato na ulicama naših gradova danas zahtevamo novo društvo.

Drugačiju vlast ali i drugačiju opoziciju koja – umesto da se zaklanja iza ovih protesta ili pokušava da ih prisvoji – danas ima obavezu da ponudi političku viziju i artikuliše vrednosne alternative. Te alternative, iznosim lično mišljenje, ne mogu da ponude oni koji su današnje Labane učinili mogućim. Oni koji su u bescenje rasprodali NIS – izgubili su moralno pravo da osuđuju nečasnu i kriminalnu kupovinu Kopernikusa ili prodaju PKB-a. Oni koji su štitili Miladina Kovačevića – proizveli su i Bogdana Labana. Zato opozicija, ako uopšte želi da je uzmemo za ozbiljno, treba da ponudi nove ljude, koji će u svakom smislu biti drugačiji i od Labana i svih onih koji su bilo činjenjem ili nečinjenjem u periodu nakon ubistva premijera Đinđića sve ove današnje Labane učinili mogućim.

I za kraj, samo još dva detalja – u Smederevskoj železari pre neki dan, i to pred kraj poslednje smene poslednjeg radnog dana u svom dugom i teškom radnom veku poginuo je radnik koji se u svim medijima imenuje kao M. M. Gde ste još videli da se neko zove M. M.? Ni reči o tome ko je bio taj čovek? Ni reči o njegovim zaslugama za ovu zemlju. Ništa, samo M. M.! E vidite, za Labane mi smo upravo to. Puka statistika. Kao što poginuli radnik nema čak ni svoje ime i prezime – inicijali su i svi oni nesretni ljudi koje zbog mizernih dugova javni izvršitelji svakodnevno izbacuju iz njihovih domova. Dok u istim tim “medijima” možemo da saznamo i koliko je puta danas kakio kućni ljubimac svake starlete ili bilmeza iz Parova i sa Farme. Oni su jedina elita do koje Labani istinski drže.

Zato iz ovih protesta, pored građanske hrabrosti, u čemu smo već uspeli, moramo proizvesti i novu solidarnost. Osvrnite se oko sebe, pomozite svojim komšijama zato što bi sutra zaista mogli da dođu i po nas. Sasvim na kraju, suočen s bestidnim ćutanjem kojim naša vlast ali i njena navodna opozicija mesecima prate sadističko iživljavanje i teror koji njihov pajtos Milorad Dodik, Laban iz Banjaluke, sprovodi nad dvoje ljudi koji ne traže ništa drugo osim istine o ubistvu vlastitog sina. Istorija nije zabeležila nijednog diktatora koji je uspeo da odnese pobedu u ratu sa sopstvenim narodom, zato mi dozvolite da svoje obraćanje završim sa:

Pravda za Davida!

Autor je istoričar umetnosti, pisac, kustos, bloger i građanski aktivista iz Novog Sada

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!