Norveški recept državnog blagostanja

07 Dec 2014

Norveška zauzima jedno od vodećih mesta u svetu po ujednačenosti visine primanja njenih građana

Kristian Midtoj je kuvar u jednom vrti?u u Oslu. Me?utim, oni nije samo neko ko sprema jela, ve? vrhunski kulinar, majstor za specijalitete poput sašimija ili dinstane divlja?i koje priprema za svoje klijente uzrasta od jedne do šest godina.

Njegova kuhinja smeštena na otvorenom prostoru, ina?e centru dnevnog boravka, pod stalnom je opsadom veselih, gladnih i radoznalih mališana.

„Imamo dovoljno mesta tako da oni mogu da sede koliko god ho?e i uživaju u jelu“, pri?a Midtoj i dodaje kako uvek pokazuje deci od ?ega se spremaju njegova jela. „Oni su beskrajno radoznali, uvek željni da ?uju i vide nove stvari.“

?ak i u Norveškoj, ?etvrtoj zemlji na svetu po visini bruto proizvoda, vrti?i sa ovakvim specijalitetima na meniju nisu baš uobi?ajena stvar.

Ipak, u državi gde ?ak osamdeset odsto vrti?a dobija državne subvencije, tih devedesetak eura koje moraju da izdvoje roditelji za ovakve gurmanluke, nisu preveliki udar na ku?ni budžet, tim pre što su zarade u Norveškoj ve?e za skoro pedeset procenata od prose?nih plata u Evropskoj uniji.

To što je Norveška tako bogata, i nije nešto nepoznato. Ova zemlja je peta u svetu po izvozu nafte na ?emu godišnje zara?uje ?ak 40 milijardi dolara, ali tome treba pridružiti i dinami?nu, mo?nu ekonomiju koja obezbe?uje prosperitet ?itavom društvu. Me?utim, u svim istraživanjima o visini zarada, Norveška zauzima i jedno od vode?ih mesta u svetu po ujedna?enosti visine primanja njenih gra?ana.

To je, izme?u ostalog, i ono što je Norvešku izdvaja od ostalih država koje izvoze naftu, bilo da je re? o zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ili Bliskog istoka. U njima je upravo „crno zlato“ izvor najve?ih zarada koje vladaju?im elita obezbe?uju nenormalno bogatstvo, dok ostalo stanovništvo zavisi od socijalne milostinje koje su im namenili lideri, ili mrvica koje uspeju da iscede iz posustalih ekonomija.

Kako uopšte Norveška upravlja svojim energetskim blagom, mogla bi biti pou?na lekcija i za druge zemlje koje raspolažu sa takvim resursima. A, ona se najlakše u?i ako se skokne severno od Osla do luke Stavanger u Severnom moru, prestonicu naftne industrije ove zemlje.

Holandska bolest

Dok nije otkrivena nafta 1969. godine, Stavanger je bio ribarska luka ?iji se najbolji dani povezuju sa bumom u lovu haringi, koji se iznenada završio još davne 1870. godine. Neo?ekivani kolaps ribolova ostavio je ovaj grad, ali i samu Norvešku, sa potpuno beskorisnom flotom drvenih jedrenjaka i ruiniranom poljoprivredom koja je bila daleko iza suseda, koji su ve? uveliko koristili blagodeti ubrzane industrijalizacije u toj oblasti.

Me?utim, nafta je sve izmenila.

„Životni standard u Norveškoj je 1960. godine bio za 30 do 40 procenata niži od švedskog ili danskog“, pri?a Bruno Gerard, iz Poslovne škole iz Osla. „Trenutno, naš standard je suštinski viši od obe ove zemlje.“

Znaci napretka vidljivi su svuda oko Stavangera koji je od grada od 90.000 ljudi iz šezdesetih, prerastao u regionalni centar za više od 200.000 stanovnika.

U stavangerskoj luci leže usidreni džinovski brodovi izra?eni u obližnjem brodogradilištu za potrebe naftnih platformi, u gradu je 10.000 studenata, podignuta je nova koncertna hala i nekoliko muzeja, dok se u neposrednoj blizini protežu ogromne staklene bašte u kojima na vešta?kom svetlu, tokom dugih, tmurnih zima, sazreva svež paradajz.

Sli?ni prizori mogu se videti duž ?itave zapadne obale Norveške, gde je raštrkano 70 naftnih platformi.

Mada je naftna industrija pretvorila pet miliona Norvežana u bogataše, to nije bio put bez brojnih izazova. Mnoge druge države iskusile su na svojoj koži kako nafta može da napravi potpuni haos u njihovim ekonomijama, u?vrš?uju?i ovaj bogati izvozni sektor dok su se potpuno urušavale ostale eksportne grane, tako da je ovaj fenomen dobio i svoje ime – „holandska bolest“, pre svega zbog toga što je dramati?no unazadio uspešan industrijski sektor u toj zemlji nakon otkri?a bogatih nalazišta prirodnog gasa u Severnom moru, ?ega nije bila pošte?ena u jednom trenutku ni sama Norveška.

Strah od naftnog cunamija

Ali nakon toga, šteta koja su pretrpeli Norvežani, ostavila je trajni strah od cunamija naftih prihoda duboko u njihovim srcima. Stoga je Norveška odlu?ila da uradi ono što Irak ili drugi izvoznicima nafte nikada nisu pomislili da u?ine: utvrdila je limit prihoda od nafte koji mogu da se ulažu u ekonomiju.

Na samom po?etku, Vlada te zemlje je odlu?ila da ?itav profit koje su ostvarile državne kompanije od nafte investira u istraživanja novih izvora, ali se i tu, neo?ekivano, pojavio krajnje neobi?an problem: 1995. godine zarada je bila mnogo ve?a od onoga što je moglo da se apsorbuje ulaganjima, tako da je Norveška bila prinu?ena da napravi poseban državni fond u kome bi ?uvala profit od nafte daleko od uticaja na ekonomiju zemlje, proglašavaju?i ga imovinom budu?ih generacija Norveške. Nakon toga je Vlada posebnom odlukom zabranila sebi da koristi više od ?etiri procenta tog novca za ulaganje u postoje?u infratrukturu ili druge javne projekte, i svu zaradu investirala u poslove u drugim državama, sklanjaju?i sama od sebe pozamašnu zaradu od nafte.

Sat koji broji milione

Jedno od obeležja stavangerske luke je niska moderna zgrada sa tornjem sa jedne strane koji, kada se malo bolje zagledate, podse?a na naftnu platformu. Zdanje je podignuto kao Norveški muzej nafte u kome se može videti kako se razvijala ova industrija, kako bi gra?ani shvatili zna?aj ovog izvoznog resursa. Svake godine izme?u 10.000 i 12.000 studenata poseti ovu ustanovu u kojoj se nalazi jedan od najupe?atljivijih eksponata – ogroman digitalni broja? na kome se ogromnom brzinom smenjuju cifre pokazuju?i koliko se novca od nafte slilo u Norveški državni fond od 1995. godine. ?asovnik trenutno pokazuje brojku od 890 milijardi dolara, tako da svaki gra?anin Norveške raspolaže pozamašnom “ušte?evinom”.

Zvani?no, samo maleni deo ovog bogatstva se izdvaja za državne penzije, njegova glavna svrha je da osigura da norveška ekonomija ne postane zavisna od nafte, i tako o?uva njenu snagu i živost u trenutku kada presuše izvori nafte.

Do sada, ta zamisao besprekorno funkcioniše.

Stru?njaci ne mogu da kažu koliko ?e još dugo Norveška raspolagati svojim dragocenim energetskim resursima, s obzirom da neki od njih prime?uju izvezno smanjenje u kapacatetima nalazišta od 2000. godine, bez obzira što su otkrivene i neke nove bušotine 2011. Neki od njih smatraju da ?e nafte biti još 50 godina, a gasa još najmanje jedan vek, dok drugi procenju da su te zalihe duplo manje mada, bez obzira na ove razli?ite procene, i jedni i drugi isti?u da su norveški politi?ari odgovorni, inteligentni i disciplinovani, jer im je potpuno jasno da ?e u jednom trenutku kona?no presušiti ovaj izvor bogatstva.

No, bez obzira na sve to, i dalje ostaje klju?no pitanje – kako su Norvežani baš toliko uspešni u svom upravljanju naftnim blagom?

Neki od odgovora sigurno leže u istoriji Norvežana kao male nacije sa jakom tradicijom jednakosti koja seže sve do vikinških vremena kada su se grupe slobodnih ljudi povezale pod vo?stvom harizmati?nog lidera, kako bi svi zajedno lakše izašli na kraj sa partnerima u pomorskoj trgovini i, samim tim, podeli profita.

Za dobre pozvaoce tamnošnjih prilika to uzajamno poverenje koje se razvijalo godinama, ali i odgovorni politi?ki lideri, upravo su doveli do toga da Norveška postane jedna od najpoželjnijih država za život ali i da, što je najvažnije, izbegne „naftno prokletstvo“ koje nije poštedelo ve?inu država, kojima je samo puki sticaj prilika podario mogu?nost da imaju više od drugih.

(?arls Reknagel / priredio: Slobodan Kosti?, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!