NORBERT LAMERT: Demokratiji je potreban građanski angažman

19 Sep 2017

Oproštajni govor predsednika nemačkog Bundestaga

Drage koleginice i kolege! Cenjeni gosti!

Sve vas srdačno pozdravljam na poslednjoj sednici 18. saziva nemačkog Bundestaga. Mnogim koleginicama i kolegama – pa i meni – ovo je istovremeno poslednja sednica u kojoj učestvuju kao izabrani poslanici u ovom visokom domu. Nisu malobrojni oni od nas koji su tokom članstva u nemačkom Bundestagu kroz prevazilaženje podeljenosti naše zemlje ne samo doživeli, nego i aktivno učestvovali u realizaciji najspektakularnije – a istovremeno mirnodopske – promene u novijoj istoriji naše zemlje.

Da bi se ono što već dugo uzimamo zdravo za gotovo zasluženo vrednovalo, moramo se povremeno podsetiti kako je bilo u prošlosti. Kad sam 1980. godine prvi put izabran za poslanika u nemačkom Bundestagu, Nemačka – a i Evropa – je bila podeljena, organizovana u dva rivalska vojna saveza koji su se, naoružani do zuba, gledali preko nemačko-nemačke granice fortifikovane zidom i bodljikavom žicom. Tada, početkom osamdesetih godina prošlog veka – u vreme kad je Helmut Šmit bio savezni kancelar – u parlamentu i van njega se strastveno raspravljalo o tzv. “dvostrukom zaključku” NATO: tu odluku su neki smatrali početkom kraja zapadne civilizacije i zbog toga joj se suprotstavljali, dok su drugi u njoj videli preduslov očuvanja teritorijalnog integriteta zapadne civilizacije.

U atmosferi hladnog rata i – kako su skoro svi verovali – njime uslovljenim nepromenljivim stanjem u sopstvenoj zemlji i celoj Evropi, osamdesetih godina u nemačkom Bundestagu oprezno smo počeli da, najpre u zgradi nekadašnje Pedagoške akademije, u kojoj je nemački Bundestag bio privremeno smešten, obezbeđujemo primerene uslove za rad parlamenta, da bismo, najzad, odlučili da započnemo gradnju nove plenarne sale koja je, kad je završena, postala nepotrebna. Jer, u međuvremenu je pao berlinski zid, a sa njim i stanje koje je izgledalo zauvek zaliveno u betonu. Kad se, drage koleginice i kolege, 9. novembra ove, kao i svake godine, podsetimo na pad zida 1989, vidimo da je od tada proteklo isto onoliko godina koliko je zid postojao – 28.

Podizanje, kao i pad zida, predstavlja simbol odnosa političkih snaga u Evropi i njihovih promena. Naravno, i nemački Bundestag i njegov sastav su se protokom vremena, pre i nakon obnavljanja nemačkog jedinstva i preseljenja parlamenta i vlade iz Bona u Berlin, stalno menjali. U suštini, međutim, on u Berlinu radi isto onako kako se u Bonu ustalilo. Puno toga se promenilo, ali je puno izdržalo probe vremena i ostalo kakvo je bilo.

Nemački Bundestag je, u poređenju sa drugim parlamentima u Evropskoj uniji i van nje, svojim ustavnim zadacima, svojim sastavom i ovlastima jači i uticajniji od većine parlamenata širom sveta. Tu nema mesta kompleksu niže vrednosti. Bundestag, međutim, nije uvek toliko dobar koliko bi mogao i, možda, trebalo da bude. Nema nikakvog spora o tome da parlamenti ne samo da postavljaju, nego i kontrolišu vlade. U parlamentarnoj svakodnevici revnost da se druga od te dve funkcije dosledno vrši neretko je manje izražena nego kod prve.

Poslanici nemačkog parlamenta su predstavnici celog naroda. Oni nisu obavezani nečijim nalozima i uputstvima, već odgovaraju samo sopstvenoj savesti.

Tako piše u Osnovnom zakonu (Ustav SRN, pr. prev.) i upravo to je intencija te odredbe.

Činjenica da se sednice na kojima se svake nedelje kad Bundestag zaseda vladi postavljaju pitanja posvećuju temama koje ne određuje Parlament nego Vlada, nije u skladu sa minimalnim zahtevima kojima bi jedan samosvojan parlament morao da se smatra obavezanim.

Ovaj nedostatak se ne otklanja u međuvremenu ipak uspostavljenom praksom kojom se uspelo postići da za pojedina područja nadležni članovi vlade učestvuju u radu sednica na kojima se vladi postavljaju pitanja.

Van svake sumnje smo u ovom domu, drage koleginice i kolege, u mnogo navrata doživeli uzbudljive debate. Samokritički bi, međutim, trebalo da priznamo da se u ovom domu – po pravilu – još uvek previše često drže govori, a premalo raspravlja.

Tokom svakog saziva raspravljamo o nekoliko stotina zakonskih nacrta – po meni, previše, a ne premalo.

Očigledno je da se ponekad hitni poslovi odlažu da bi se manje važni proglasili hitnim. Podsećam (se) na bar jedan izrazit primer u čije detalje ovog puta neću ulaziti.

Moje dame i gospodo, drage koleginice i kolege, radom na zakonskim propisima o azilu devedesetih godina, preko reforme federativnog ustrojstva do nedavno usvojene zakonske regulative o mehanizmu finansijskog poravnanja između saveznih pokrajina, navikli smo se na donekle širokogrudo fleksibilan odnos prema našem Ustavu, često ga i redovno sve obuhvatnije – ali i komplikovano – menjajući, u meri koja nadilazi rang tih propisa i respekt koji oni zaslužuju kao uzor koji kao amanet ostavljamo budućim sastavima parlamenta i većinama u njima.

Ovde, u nemačkom Bundestagu, kuca srce demokratije. A “ovde u nemačkom Bundestagu” znači ovde u Bundestagu, a ne u odajama Službe za zaštitu tajnosti podataka nemačkog Bundestaga.

U zajedničkoj – mada ne uvek i prisutnoj – svesti može se i mora uvrežiti stav da se vitalnost demokratije ne prepoznaje po činjenici da se odlučuje glasovima većine, nego da su na putu do odluke priznata i poštovana prava manjine.

Raditi na tome da se ovo načelo obezbedi nije najjednostavniji, ali je, po mom shvatanju, najvažniji zadatak predsednika parlamenta.

Utoliko sam zahvalniji vama, drage koleginice i kolege, što ste me u ovom, kao i u prethodna dva saziva – dakle, ukupno tri puta izabrali da dvanaest godina budem na ovoj dužnosti. Nju sam vršio rado, shodno svojim najboljim sposobnostima, često i sa izvesnim zadovoljstvom. To – uz sreću da živim u slobodnoj zemlji – smatram privilegovanim delom svoje biografije, kao i to da na tako istaknutom mestu služim svojoj zemlji.

Lepši i zahtevniji zadatak za mene ne bi mogao postojati. Zbog toga bih želeo da vam se svima zahvalim što ste me tokom svih ovih godina pratili i podržavali – vama, drage koleginice i kolege, poslaničkim grupama, strankama, saradnicama i saradnicima u stručnim službama parlamenta, mnogim nevidljivima bez kojih ovaj parlament ne bi mogao biti onoliko delotvoran koliko on to srećom jeste, medijima za nekad ovakvo, nekad onakvo izveštavanje i, posebno, biračicama i biračima.

Mnogo toga što smo doživeli tokom ovih godina zasigurno će ostati u mom i sećanju svih nas koji smo bili ovde: prvi govor jednog nemačkog pape pred izabranim nemačkim parlamentom, kao i upečatljiva zajednička sednica sa francuskom Nacionalnom skupštinom, održana ovde u zgradi Rajhstaga povodom 50. godišnjice Jelisejskih ugovora. Tada se očitovalo koliko smo se u međuvremenu zbližili i koliko se temeljito ova Evropa promenila. Tu su i veliki govori kao, na primer, izraelskog predsednika Šimona Peresa ili tadašnjeg poljskog predsednika Bronislava Komorovskog, kao podsećanja na traumatične događaje iz naše zajedničke prošlosti, ali i istupanja Navida Kermanija i Volfa Biermana povodom godišnjica usvajanja Osnovnog zakona i pada Berlinskog zida – sve su to bili događaji koji se, svaki na svoj način, razlikuju od onoga što je u takvim prilikama očekivano ili uobičajeno u ovom visokom domu.

A mora se priznati da je u to uključena činjenica da se pri tome jednima nije dopadalo nešto, a drugima nešto drugo.

Ne znam da li je – nakon reči zahvalnosti koje sam izgovorio – pretenciozno izneti još jednu molbu, ili, radije, čak dve.

Prvu upućujem poslanicima sledećeg i narednih saziva Bundestaga: kad god je moguće, sačuvajte, molim vas, nakon sunovrata naše istorije teško stečenu sposobnost i spremnost prevazilaženja nadmetanja između stranaka i poslaničkih grupa i postignite konsenzus demokrata u suprotstavljanju fanaticima i fundamentalistima, te da taj konsenzus smatrate još važnijim.

Tokom proteklih godina sam upoznao i doživeo mnoge – zaista mnoge – parlamente. Ako sam na nešto istinski ponosan, onda je to činjenica da je ovaj parlament, više od drugih koje sam doživeo, spreman i u stanju da, kad god je to zaista bitno, zajedničko traženje i zastupanje zajedničkih rešenja smatra još važnijim od uobičajenog refleksa konkurencije.

I u budućnosti će morati da bude moguće da se, u suočavanju sa veoma krupnim problemima i spornim pitanjima koja polarizuju i prete da u zemlji dovedu do podela, u ovom parlamentu traže i nalaze većine koje su brojnije ili drugačije od većina kojima već raspolažu pojedine koalicije.

Imam, zatim, jednu molbu koju bih uputio biračicama i biračima: uzmite vrhunsko pravo svih demokrata, da u redovnim razmacima samosvojno odlučuju o onima koji će njima vladati, onoliko ozbiljno koliko ono jeste.

To je, čini se, nešto samo po sebi razumljivo. Kao što svi znamo, takvo stanje, međutim, nije normalno stanje u nemačkoj istoriji, niti je pravilo koje vredi za veoma veliku većinu onih koji žive na ovom svetu. Mnogo miliona ljudi širom sveta zavidi nam na uticaju koji imamo mi, a njima je uskraćen.

Autoritarnim režimima nije potreban građanski angažman. Oni ga ne vole, onemogućavaju ga i, kad drukčije ne ide, zabranjuju. Demokratiji je on potreban.

Iz ne tako davnih faza nemačke istorije poznato nam je da, kad izgube podršku u društvu zbog kojeg postoje, demokratije mogu da iskrvare, izgube unutrašnju snagu. Demokratija opstaje ili propada sa angažmanom njenih građanki i građana. To je najvažnija lekcija koju sam naučio tokom svog političkog života – obaveza, stav i odgovornost kojima ću ostati veran. U tom smislu ćemo zasigurno ostati u zajedništvu.

Srdačno vam hvala.

Sa nemačkog preveo Dušan Bogdanović / Foto: Wikipedia

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!