NORBERT LAMERT: Demokratiji je potreban građanski angažman

19 Sep 2017

Oproštajni govor predsednika nemačkog Bundestaga

Drage koleginice i kolege! Cenjeni gosti!

Sve vas srda?no pozdravljam na poslednjoj sednici 18. saziva nema?kog Bundestaga. Mnogim koleginicama i kolegama – pa i meni – ovo je istovremeno poslednja sednica u kojoj u?estvuju kao izabrani poslanici u ovom visokom domu. Nisu malobrojni oni od nas koji su tokom ?lanstva u nema?kom Bundestagu kroz prevazilaženje podeljenosti naše zemlje ne samo doživeli, nego i aktivno u?estvovali u realizaciji najspektakularnije – a istovremeno mirnodopske – promene u novijoj istoriji naše zemlje.

Da bi se ono što ve? dugo uzimamo zdravo za gotovo zasluženo vrednovalo, moramo se povremeno podsetiti kako je bilo u prošlosti. Kad sam 1980. godine prvi put izabran za poslanika u nema?kom Bundestagu, Nema?ka – a i Evropa – je bila podeljena, organizovana u dva rivalska vojna saveza koji su se, naoružani do zuba, gledali preko nema?ko-nema?ke granice fortifikovane zidom i bodljikavom žicom. Tada, po?etkom osamdesetih godina prošlog veka – u vreme kad je Helmut Šmit bio savezni kancelar – u parlamentu i van njega se strastveno raspravljalo o tzv. “dvostrukom zaklju?ku” NATO: tu odluku su neki smatrali po?etkom kraja zapadne civilizacije i zbog toga joj se suprotstavljali, dok su drugi u njoj videli preduslov o?uvanja teritorijalnog integriteta zapadne civilizacije.

U atmosferi hladnog rata i – kako su skoro svi verovali – njime uslovljenim nepromenljivim stanjem u sopstvenoj zemlji i celoj Evropi, osamdesetih godina u nema?kom Bundestagu oprezno smo po?eli da, najpre u zgradi nekadašnje Pedagoške akademije, u kojoj je nema?ki Bundestag bio privremeno smešten, obezbe?ujemo primerene uslove za rad parlamenta, da bismo, najzad, odlu?ili da zapo?nemo gradnju nove plenarne sale koja je, kad je završena, postala nepotrebna. Jer, u me?uvremenu je pao berlinski zid, a sa njim i stanje koje je izgledalo zauvek zaliveno u betonu. Kad se, drage koleginice i kolege, 9. novembra ove, kao i svake godine, podsetimo na pad zida 1989, vidimo da je od tada proteklo isto onoliko godina koliko je zid postojao – 28.

Podizanje, kao i pad zida, predstavlja simbol odnosa politi?kih snaga u Evropi i njihovih promena. Naravno, i nema?ki Bundestag i njegov sastav su se protokom vremena, pre i nakon obnavljanja nema?kog jedinstva i preseljenja parlamenta i vlade iz Bona u Berlin, stalno menjali. U suštini, me?utim, on u Berlinu radi isto onako kako se u Bonu ustalilo. Puno toga se promenilo, ali je puno izdržalo probe vremena i ostalo kakvo je bilo.

Nema?ki Bundestag je, u pore?enju sa drugim parlamentima u Evropskoj uniji i van nje, svojim ustavnim zadacima, svojim sastavom i ovlastima ja?i i uticajniji od ve?ine parlamenata širom sveta. Tu nema mesta kompleksu niže vrednosti. Bundestag, me?utim, nije uvek toliko dobar koliko bi mogao i, možda, trebalo da bude. Nema nikakvog spora o tome da parlamenti ne samo da postavljaju, nego i kontrolišu vlade. U parlamentarnoj svakodnevici revnost da se druga od te dve funkcije dosledno vrši neretko je manje izražena nego kod prve.

Poslanici nema?kog parlamenta su predstavnici celog naroda. Oni nisu obavezani ne?ijim nalozima i uputstvima, ve? odgovaraju samo sopstvenoj savesti.

Tako piše u Osnovnom zakonu (Ustav SRN, pr. prev.) i upravo to je intencija te odredbe.

?injenica da se sednice na kojima se svake nedelje kad Bundestag zaseda vladi postavljaju pitanja posve?uju temama koje ne odre?uje Parlament nego Vlada, nije u skladu sa minimalnim zahtevima kojima bi jedan samosvojan parlament morao da se smatra obavezanim.

Ovaj nedostatak se ne otklanja u me?uvremenu ipak uspostavljenom praksom kojom se uspelo posti?i da za pojedina podru?ja nadležni ?lanovi vlade u?estvuju u radu sednica na kojima se vladi postavljaju pitanja.

Van svake sumnje smo u ovom domu, drage koleginice i kolege, u mnogo navrata doživeli uzbudljive debate. Samokriti?ki bi, me?utim, trebalo da priznamo da se u ovom domu – po pravilu – još uvek previše ?esto drže govori, a premalo raspravlja.

Tokom svakog saziva raspravljamo o nekoliko stotina zakonskih nacrta – po meni, previše, a ne premalo.

O?igledno je da se ponekad hitni poslovi odlažu da bi se manje važni proglasili hitnim. Podse?am (se) na bar jedan izrazit primer u ?ije detalje ovog puta ne?u ulaziti.

Moje dame i gospodo, drage koleginice i kolege, radom na zakonskim propisima o azilu devedesetih godina, preko reforme federativnog ustrojstva do nedavno usvojene zakonske regulative o mehanizmu finansijskog poravnanja izme?u saveznih pokrajina, navikli smo se na donekle širokogrudo fleksibilan odnos prema našem Ustavu, ?esto ga i redovno sve obuhvatnije – ali i komplikovano – menjaju?i, u meri koja nadilazi rang tih propisa i respekt koji oni zaslužuju kao uzor koji kao amanet ostavljamo budu?im sastavima parlamenta i ve?inama u njima.

Ovde, u nema?kom Bundestagu, kuca srce demokratije. A “ovde u nema?kom Bundestagu” zna?i ovde u Bundestagu, a ne u odajama Službe za zaštitu tajnosti podataka nema?kog Bundestaga.

U zajedni?koj – mada ne uvek i prisutnoj – svesti može se i mora uvrežiti stav da se vitalnost demokratije ne prepoznaje po ?injenici da se odlu?uje glasovima ve?ine, nego da su na putu do odluke priznata i poštovana prava manjine.

Raditi na tome da se ovo na?elo obezbedi nije najjednostavniji, ali je, po mom shvatanju, najvažniji zadatak predsednika parlamenta.

Utoliko sam zahvalniji vama, drage koleginice i kolege, što ste me u ovom, kao i u prethodna dva saziva – dakle, ukupno tri puta izabrali da dvanaest godina budem na ovoj dužnosti. Nju sam vršio rado, shodno svojim najboljim sposobnostima, ?esto i sa izvesnim zadovoljstvom. To – uz sre?u da živim u slobodnoj zemlji – smatram privilegovanim delom svoje biografije, kao i to da na tako istaknutom mestu služim svojoj zemlji.

Lepši i zahtevniji zadatak za mene ne bi mogao postojati. Zbog toga bih želeo da vam se svima zahvalim što ste me tokom svih ovih godina pratili i podržavali – vama, drage koleginice i kolege, poslani?kim grupama, strankama, saradnicama i saradnicima u stru?nim službama parlamenta, mnogim nevidljivima bez kojih ovaj parlament ne bi mogao biti onoliko delotvoran koliko on to sre?om jeste, medijima za nekad ovakvo, nekad onakvo izveštavanje i, posebno, bira?icama i bira?ima.

Mnogo toga što smo doživeli tokom ovih godina zasigurno ?e ostati u mom i se?anju svih nas koji smo bili ovde: prvi govor jednog nema?kog pape pred izabranim nema?kim parlamentom, kao i upe?atljiva zajedni?ka sednica sa francuskom Nacionalnom skupštinom, održana ovde u zgradi Rajhstaga povodom 50. godišnjice Jelisejskih ugovora. Tada se o?itovalo koliko smo se u me?uvremenu zbližili i koliko se temeljito ova Evropa promenila. Tu su i veliki govori kao, na primer, izraelskog predsednika Šimona Peresa ili tadašnjeg poljskog predsednika Bronislava Komorovskog, kao podse?anja na traumati?ne doga?aje iz naše zajedni?ke prošlosti, ali i istupanja Navida Kermanija i Volfa Biermana povodom godišnjica usvajanja Osnovnog zakona i pada Berlinskog zida – sve su to bili doga?aji koji se, svaki na svoj na?in, razlikuju od onoga što je u takvim prilikama o?ekivano ili uobi?ajeno u ovom visokom domu.

A mora se priznati da je u to uklju?ena ?injenica da se pri tome jednima nije dopadalo nešto, a drugima nešto drugo.

Ne znam da li je – nakon re?i zahvalnosti koje sam izgovorio – pretenciozno izneti još jednu molbu, ili, radije, ?ak dve.

Prvu upu?ujem poslanicima slede?eg i narednih saziva Bundestaga: kad god je mogu?e, sa?uvajte, molim vas, nakon sunovrata naše istorije teško ste?enu sposobnost i spremnost prevazilaženja nadmetanja izme?u stranaka i poslani?kih grupa i postignite konsenzus demokrata u suprotstavljanju fanaticima i fundamentalistima, te da taj konsenzus smatrate još važnijim.

Tokom proteklih godina sam upoznao i doživeo mnoge – zaista mnoge – parlamente. Ako sam na nešto istinski ponosan, onda je to ?injenica da je ovaj parlament, više od drugih koje sam doživeo, spreman i u stanju da, kad god je to zaista bitno, zajedni?ko traženje i zastupanje zajedni?kih rešenja smatra još važnijim od uobi?ajenog refleksa konkurencije.

I u budu?nosti ?e morati da bude mogu?e da se, u suo?avanju sa veoma krupnim problemima i spornim pitanjima koja polarizuju i prete da u zemlji dovedu do podela, u ovom parlamentu traže i nalaze ve?ine koje su brojnije ili druga?ije od ve?ina kojima ve? raspolažu pojedine koalicije.

Imam, zatim, jednu molbu koju bih uputio bira?icama i bira?ima: uzmite vrhunsko pravo svih demokrata, da u redovnim razmacima samosvojno odlu?uju o onima koji ?e njima vladati, onoliko ozbiljno koliko ono jeste.

To je, ?ini se, nešto samo po sebi razumljivo. Kao što svi znamo, takvo stanje, me?utim, nije normalno stanje u nema?koj istoriji, niti je pravilo koje vredi za veoma veliku ve?inu onih koji žive na ovom svetu. Mnogo miliona ljudi širom sveta zavidi nam na uticaju koji imamo mi, a njima je uskra?en.

Autoritarnim režimima nije potreban gra?anski angažman. Oni ga ne vole, onemogu?avaju ga i, kad druk?ije ne ide, zabranjuju. Demokratiji je on potreban.

Iz ne tako davnih faza nema?ke istorije poznato nam je da, kad izgube podršku u društvu zbog kojeg postoje, demokratije mogu da iskrvare, izgube unutrašnju snagu. Demokratija opstaje ili propada sa angažmanom njenih gra?anki i gra?ana. To je najvažnija lekcija koju sam nau?io tokom svog politi?kog života – obaveza, stav i odgovornost kojima ?u ostati veran. U tom smislu ?emo zasigurno ostati u zajedništvu.

Srda?no vam hvala.

Sa nema?kog preveo Dušan Bogdanovi? / Foto: Wikipedia

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!