NIKOLA SAMARDŽIĆ: Rusija nastoji da učvrsti svoj destruktivni uticaj na Baltiku i na Balkanu

06 Oct 2017

"Rusija buši Srbiju, a Srbija, uz pomoć 'terazijskih Crnogoraca' kojima je Beograd podelio plate, penzije, vile na Dedinju, fotelje, automobile i stanove, buši Crnu Goru"

Ravno deset godina nakon što je napisan i odobren, udžbenik istorije za treći razred gimnazije, čiji je autor profesor beogradskog Filizofskog fakulteta, istoričar Radoš Ljušić, skandalizovao je srpsku javnost. Naime, otkriveno je da u spornom udžebeniku, iz kojeg su cijelu proteklu deceniji učili srednjoškolci u Srbiji, “nema niti jedne afirmativne konstatacije o susednim narodima ili etničkim i verskim manjinama”. Udžbenik profesora Ljušića, saopšteno je protekle sedmice, “obiluje stereotipima, diskvalifikacijama i uvredama na račun naroda koji žive u okruženju i na račun nacionalnih i verskih manjina u Srbiji”. Utvrđeno je i da u udžbeniku Radoša Ljušića, na primjer, piše da su Crnogorci “deo srpskog naroda i da im je etničko poreklo srpsko”.

“Pravoslavlje, Rusija i Srbija tri su bitna činioca u povesti Crne Gore. Crnogorci su se kleli u sva tri, ali nikada iskreno, već prema potrebama”, navodi autor.

Pozivajući se na stav ruskog slaviste Aleksandra F. Giljferdina o tome da su “bosanski Sloveni primili islam iz materijalnih pobuda, a da su kasnije postali preterano revnosni u svojoj veri”, profesor Ljušić, pišući o Bošnjacima, zaključuje da “renegat postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo”.

I, šta je u navedenim stavovima sporno? Koji tačno dio? Zašto je javnost u Srbiji odjednom toliko skandalizovana ocjenama profesora Ljušića ako je jasno da ogroman dio te iste javnosti o susjednim narodima i etničkim i vjerskim manjimama misli isto?! Ili – još i gore.

To što se, deset godina nakon što je sporni udžbenik napisan, u Srbiji odjednom problematizuju stavovi njegovog autora, po riječima profesora na Filozofiskom fakultetu u Beogradu Nikole Samardžića, pokazuje “svu duhovnu i intelektualnu bedu srpskih intelektualnih krugova”.

“Svi su čekali da to postane oportuno. Ipak, ukoliko u Ljušićevim udžbenicima zaista ima primera eksplicitnih, gotovo komičnih stereotipa o našim susedima, oni su benigni u odnosu na suštinski sadržaj i poruke udžbenika koji se inače koriste u Srbiji i koji podmuklo i manje očigledno utiču na etničku i versku mržnju i netrpeljivost. Istovremeno, pitanje je da li se etnički i verski stereotipi razvijaju zahvaljujući zvaničnom školskom programu, s obzirom na to da se udžbenici pišu pre za nastavnike nego za učenike. Najzad, sudeći po društvenim mrežama i spotskim manifestacijama, čini mi se da su naša prošlost i etnički odnosi u velikoj meri predmet proživljavanja nekih ličnih frustracija”, kaže profesor Samardžić. “Činjenica je da nacionalna mržnja i međunacionalna trpeljivost brzo variraju u vremenu. Sredinom osamdesetih etnička distanca između nacija koje su bile osovina i jugoslovenske integracije i jugoslovenske dezintegracije jedva da je bila prisutna. Govorim, naravno, o srpsko-hrvatskim odnosima, koji su poremećeni u toku svega nekoliko godina. Neka nova politika bi, takođe u kratkom vremenu, te odnose mogla da normalizuje, odnosno da postojeću etničku distancu svede na podnošljivije okvire.”

AVANGARDA: Da li način na koji svako malo ministri Aleksandar Vulin, Ivica Dačić ili Nebojša Stefanović govore o susjednim državama i narodima nagovještava željenu promjenu politike?

SAMARDŽIĆ: Na Balkanu je takozvana velika politika često uslovljena pretpostavkom da se popularnost najlakše stiče promocijom etničke distance i lične agresije. Ovdašnja vlast i opozicija pretežno su okupljeni na jedinstvenoj platformi stereotipa o tome da su Srbi kao narod vredniji od ostalih, da imaju posebnu ulogu, da su “lideri” u regionu, da su predmet smišljenog i organizovanog nasilja i sl.

Kako bi istakao svoje lično liderstvo, Aleksandar Vučić se okružio licima najnižeg etičkog i intelektualnog kvaliteta, kojima delegira zapaljive izjave. Te izjave ubrzo postaju tema i opozicije i susedstva, nakon čega Vučić dobija priliku da nastale probleme rešava, dokazujući da to ume i da se jedini pita. Na kraju, kada već govorimo o toj vrsti i politike i retorike, ne zaboravite da je reč i o stogodišnjoj tradiciji radikalne stranke.

AVANGARDA: Šta to konkretno znači?

SAMARDŽIĆ: Krajem osamdesetih, nakon obnove višepartizma, u Srbiji je bilo najviše novoosnovanih radikalnih ili radikalskih partija. Novi politički lideri tog vremena očito su računali na radikalsku tradiciju, baš kao što je Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića računala na tradiciju komunizma. Što nije slučajno. Radikalizam u Srbiji uvek se oslanjao na neuko, nepismeno i izuzetno siromašno seosko ili seljačko stanovništvo, koje je lako prihvatalo socijalnu demagogiju i praksu isticanja posebnih etničkih kvaliteta. Njihova spoljna politika bila je oslonjena na Rusiju, nekad i na Francusku, jer je bila antigermanski obojena. Rusija i Francuska Srbiju su uterale u Prvi, a klerofašisti i komunisti u Drugi svetski rat.

Radikalska politika je, kažem, obnovljena početkom raspada Jugoslavije. Čim je nestalo federacije, radikalizam u Srbiji ponovo je dobio svoj socijalni prostor. Jugoslovenska zajednica dopuštala je, naime, Srbiji da diše, da se menja, razbijajući okove i okvire malog seljačko-palanačko-čaršijskog društva.

AVANGARDA: Hoćete da kažete da je logično to što se predsjednik Vučić okružio upravo radikalskim strukturama?

SAMARDŽIĆ: Vučić se okružio radikalima i komunistima, što je i logično, budući da je Srbija, kao neuspešna, nedovršena država, i kao neuspešno, nedovršeno i nesrećno društvo, radikalska i komunistička. Izvan etičkog radikalizma i socijalnog utopizma, Srbija nema uverljivu liberalnu i demokratsku alternativu.

Upravo je ovih dana obeleženo tri decenije od Osme sednice CK SK Srbije, kada se srpsko rukovodstvo podelilo na etničke i na socijalne utopiste. Eto, tako su nastale “prva” i “druga” Srbija, koje su vezane sponama netrpeljivosti u odnosu na svako posebno mišljenje, u odnosu na privatnu imovinu i ličnu inicijativu, u odnosu na individualno pravo na stav, na mišljenje, na posebnost, na pravo da ne pripadate krdu, i sl.

AVANGARDA: Kada je u Srbiji liberalna struja bila jaka?

SAMARDŽIĆ: Bilo je simulacija politike koja nije bila liberalna, već više proevropska u smislu da je uvažavala međunarodnu i ekonomsku realnost i Srbiju upućivala na racionalna savezništva. Sredinom tridesetih godina XX veka imali smo nesrećan sticaj okolnosti da su najvažniji jugoslovenski i srpski partneri u ekonomiji, time i u politici, Italija i Nemačka, krenule putanjom koja je vodila u Drugi svetski rat i Holokaust.

Uspostavljanje evropskog i regionalnog partnerstva trebalo je nakon 2000. da obezbedi vlada Zorana Đinđića, koji je ubijen upravo zbog pokušaja da Srbiju približi zapadnom liberalno-demokratskom koncenzusu. Tim putem je krenuo i Vučić 2012, ali su ga spopali i levica i desnica: prvi zbog usmeravanja ekonomije u realan sektor, u privatnu inicijativu i finansijsku disciplinu, u obnovu kapitalističkog društva; drugi zbog oslonca na Nemačku i povremenih racionalnih poruka susedima.

AVANGARDA: Izvinite, o kakvoj obnovi kapitalističkog društva govorite? Srpska napredna stranka predsjednika Vučića na vlast je došla boreći se protiv “žutih tajkuna” Demokratske stranke. I? Umjesto “žutih”, Srbija je u međuvremenu dobila gomilu novih tajkuna, novih primitivaca, skorojevića i polusvijeta koji su se tokom poslednjih pet godina enormno obogatili zahvaljujući bliskosti sa vrhovima vlasti i koji se danas po tabloidima razmeću banalnim pričama o vjevericama kao o svojim kućnim ljubimcima.

SAMARDŽIĆ: U pravu ste. Umesto dubinske kapitalizacije, u drugom takvom cunamiju, ponovo smo dobili – površinsku tajkunizaciju. Srbija je danas pet godina daleko od 2012. i, tokom tog perioda, samo je potvrđena nesposobnost institucija i političkih lidera da podrže uspostavljanje inovativnog i preduzetničkog društva, prijateljskih odnosa sa susedima, toleranciju individualnih stavova i mišljenja; da se poštuju tuđi rad i kapital, da se privuku domaća i regionalna ulaganja, da se podrže otvaranje berze šireg formata i da se krene u nove oblike privatizacije javnih preduzeća. Sve su to danas važni i neodložni poslovi, baš kakvi su bili i 2012.

AVANGARDA: Kada već govorimo o prijateljskim odnosima sa susjedina, vidjeli ste da je predsjednik Vučić nedavno posjetio Bosnu i Hercegovinu i da je, tokom boravka u Sarajevu, poslao pomirljive, ali uglavnom prazne poruke. Kako je to Vama izgledalo?

SAMARDŽIĆ: Teško je održavati konzistentne odnose sa državom koju vode Milorad Dodik i Bakir Izetbegović. Međudržavni odnosi Srbije i BiH opterećeni su i njihovim pojedinačnim slabostima, koje se svode na korupciju i šovinizam. Za razliku od BiH, Hrvatska se, uz evropske pritiske, povremeno koriguje, a istovremeno je relaksirana svojim povoljnijim geografskim i političkim položajem, pošto je deo suvereniteta ionako delegirala na NATO i EU.

Drugi veliki problem u BiH su sve njene podele. BiH danas nije podeljena samo linijama razdvajanja svojih naroda; nju su, realizacijom nelegitimnih interesa, u dobroj meri podelile najmanje dve velike antiliberalne i antidemokratske sile – Rusija i Turska. Uz Rusiju se svrstavaju najodvratniji politički krugovi u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj; uz Tursku – Saudijska Arabija itd. Kad govorimo o odnosu Srbije prema BiH, realan problem Beograda je i takozvano kosovsko pitanje, koje Aleksandar Vučić pokušava da zatvori povremeno se krijući iza Milorada Dodika.

AVANGARDA: Svojevremeno je i predsjednik Boris Tadić, u čiji je patriotizam dio nacionalističke javnosti uvijek sumnjao, svoj nacionalni status potvrđivao stalnim susretima i javno iskazivanom bliskošću sa Dodikom. Isto se ponaša i predsjednik Vučič. Zašto?

SAMARDŽIĆ: Inercija, ogroman pritisak domaćeg establišmenta i Rusije, ali i pogrešne političke procene i odluke. Cmakanje s Dodikom možda će anestetizirati one Vučićeve birače koji ne razumeju njegovo distanciranje od Šešelja; istovremeno, time srpska politika drugu polovinu BiH gura u ruke Turskoj, a RS je, istom logikom, već pripala Rusiji. Da skratim: umesto delegiranja suvereniteta srpske polovine BiH centralnoj vladi u Moskvi, svaki interes Srbije vidim u uspostavljanju male centralne vlade u Sarajevu i demokratizaciji lokalne uprave.

AVANGARDA: Iz Moskve poručuju da je upravo političar Dodikovog profila idealan lider svih Srba u regionu, idealan šef svih “srpskih zemalja”. Šta Dodika preporučuje za “svesrpskog” lidera, šta mislite?

SAMARDŽIĆ: Pretpostavljam da bi, navedenom logikom, srpski lider u BiH morao biti neki balvan, medved sa ogromnom glavom, neuk, primitivan i agresivan. Pored toga, Moskvi odgovara svako ko je ogrezao u korupciji. Nemci to nazivaju “šrederizacijom”. Godinama unazad, Srbija pokušava da pokrije deo državnog deficita koji taj stereotipni lider proizvodi zahvaljujući korupciji, klijentelizmu, kronizmu, kriminalu, nelegitimnim vezama sa Rusijom itd.

Inače, podela BiH između Rusije i Turske o kojoj sam govorio posledica je i slabosti Brisela i Vašingtona. Naime, suočena sa visokim stepenom korupcije svojih činovnika i lidera, koji su često posredno birani, EU je nemoćna u odnosima s Rusijom i Turskom. Istovremeno, Vašington nije uvek u stanju da bude prisutan na prostoru koji nije njegov strateški prioritet. Sa druge strane, Rusija nastoji da učvrsti svoj destruktivni uticaj na Baltiku i na Balkanu, pre svega podrivajući vladavinu prava, racionalne prioritete građanstva i legitimne postulate liberalne demokratije: individualizam, sekularizam, parlamentarizam, javne slobode.

AVANGARDA: Kada kažete da je EU danas nemoćna u odnosima sa Rusijom…

SAMARDŽIĆ: Sećate se da je visoka predstavnica EU Federika Mogerini godinama vodila izuzuetno pomirljivu politiku prema Moskvi, zbog čega je njeno imenovanje na tu funkciju u jednom momentu bilo dovedeno u pitanje. Verovatno je kao pedigrirana komunistkinja uverena da je sa sovjetskim sistemom, ili sa režimom Vladimira Putina, u osnovi sve u redu. Mogerini je slaba, neuverljiva, neinspirativna, neuspešna. Pored toga, ne zaboravite da se ruski i kineski nelegitimni interesi postepeno realizuju posredstvom korumpiranih šovinističkih vlada kakve su u Grčkoj i Mađarskoj. Slične odjeke, koje neoprezno nazivamo samo autoritarnim populizmom, imate u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, u istočnom delu Nemačke, pa Rusiji i Kini ne predstavlja problem da duboko prodiru u ekonomije i politike Zapadnog Balkana.

AVANGARDA: Kako ocjenjujete odnose Njemačke i Rusije?

SAMARDŽIĆ: Nemačka politika, takođe, otkriva nelegitimne odnose s Rusijom, koji nisu od juče. Setite se, recimo, “afere Gijom”, koja je 1974. koštala vlasti kancelara Vili Branta. Tada je u kabinetu nemačkog kancelara otkrivena sovjetska agentura. Nekoliko godina nakon Brantove smene, sovjetska agentura je u Nemačkoj podržala osnivanje stranke Zelenih. Poslednji izbori u Nemačkoj potvrdili su da su Die Linke (“Levica”) i AfD, Alternative für Deutschland “Trojanski konji” Putinovog hibridnog rata. Te partije, uz pomoć Zelenih i njihove antiameričke agende, kao i Socijaldemokrata, relativizuju ne samo postulate evropske liberalne demokratije, nego i zverstva u Ukrajini i nasilno otcepljenje Krima, implicitno i osnovna sredstva Putinovog hibridnog rata: korupciju evropskih zvaničnika, plasiranje lažnih vesti i nelegitimnih interpretacija posredstvom marionetskih medija. Najzad, bivši nemački kancelar, socijaldemokrata Gerhard Šreder, o svom šefu Vladimiru Putinu govori kao o “uzornom demokrati”. Uprkos svemu, kancelarka Angela Merkel je do sada uspevala da nelegitimne odnose sa Moskvom održi u određenim racionalnim okvirima. Ne znam hoće li uspevati u tome i ubuduće. U svakom slučaju, kao nesporni evropski lider, Nemačka će trasirati ukupne odnose EU i Rusije.

AVANGARDA: Je li to dobra vijest za Balkan?

SAMARDŽIĆ: Jasno je da EU ne raspolaže institucionalnim mehanizmima upravljanja spoljnom politikom koji bi obezbedili da se iz Bosne i Hercegovine proteraju nelegitimni interesi i prisustvo Rusije i Turske.

AVANGARDA: Šta ćemo sa Rusijom u Srbiji? Pokušava li Moskva da preko Beograda utiče na destabilizaciju regiona?

SAMARDŽIĆ: U srpskom društvu nije uspostavljen politički i intelektualni konsenzus o tome kom svetu bi Srbija trebalo da pripada. Ako se Vučić zaista nalazi na toj vrsti klackalice, ako vaga Rusija ili EU, onda ga u tom stanju uspešno održavaju svi važni društveni akteri. Ponavljam: od povratka na vlast 2012, osim od nekoliko nas usamljenih pojedinaca, Vučić nije dobio jasnu javnu političku podršku da Srbiju usmeri ka EU i NATO. Zašto? Možda su Tadićeva i Vučićeva medijska propaganda, uz teorije zavere i bestijanje po društvenim mrežama, totalno zbrisale, dezintegrisale takozvano demokratsko ili proevropsko biračko telo. Zato ni opozicija nema jasan stav o tom pitanju. Iz navedenih razloga, ne pominjući tajkune, policiju i korupciju, jedine dve proevropske partije – Liberalno-demokratska stranka Čedomira Jovanovića i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka – kao legitimne političke organizacije zapravo više ne postoje.

Kad ste spomenuli destabilizaciju regiona, pretpostavljam da ste mislili na Makedoniju i Crnu Goru. Činjenica je da se, tokom aprilskog nasilja, u makedonskom Sobranju zatekao službenik ambasade Srbije, koji je istovremeno agent državne bezbednosti. U Podgorici će, budžetskim novcem Srbije, uskoro biti otvorena Srpska kuća. Navedeni udari vođeni iz Srbije i Rusije nisu uspeli, ali se tim povodom u Crnoj Gori otvaraju i neka zanimljiva pitanja.

AVANGARDA: Koja?

SAMARDŽIĆ: Kako je, na primer, dugogodišnji šef obaveštajne službe i potpredsednik Vlade Crne Gore za “politički sistem, unutrašnju i vanjsku politiku”, kojem je ispred nosa zamalo uspeo državni udar 16. oktobra 2016, nakon tog incidetna postao premijer?

AVANGARDA: Govorite o premijeru Dušku Markoviću?

SAMARDŽIĆ: Da, valjda se tako zove… Kako je prvi bezbednjak, pošto je u Crnoj Gori jedva osujećen pokušaj nasilne promene vlasti, postao premijer? Ko je sve, s kakvim namerama i s čijim novcem poslednjih desetak godina boravio u Crnoj Gori? Podsećam da je Mila Đukanovića rušio i Boris Tadić, čiji je tadašnji agent, sumorni provincijalac Mlađan Đorđević, danas ponovo u važnim državnim misijama. Tadiću se sve to u Crnoj Gori uporno opraštalo, a Srbiji – ništa! Dalje, u čemu je problem sa Srpskom kućom u Podgorici? Čemu onda služi srpska ambasada? Da li je, kada govorimo o Srpskoj kući, reč o pranju novca kojim se podstiče ista ona crnogorska opozicija koja je 2008. učestvovala u rušenju Beograda i paljevini američke i hrvatske ambasade? Bojim se da se odgovori na ova pitanja očekuju upravo od crnogorskog premijera Markovića. Drugim rečima, nismo mi u Srbiji baš uvek i za sve odgovorni.

AVANGARDA: Da, ali je upravo na teritoriji Srbije planiran teroristički napad na Crnu Goru, i malo je čudno da šef svih srpskih obavještajnih službi, koji, inače, zna šta ko misli u Srbiji, jedino ne zna da se na teritoriji države čiji je u to vrijeme premijer, sprema krvoproliće u susjednoj i navodno prijateljskoj zemlji. Govorim o predsjedniku Vučiću, naravno, koji se lično založio da Vlada Srbije donira 3,4 miliona eura za Srpsku kuću u Podgorici.

SAMARDŽIĆ: Da, imate pravo. Rusija buši Srbiju, a Srbija, uz pomoć “terazijskih Crnogoraca” kojima je Beograd podelio plate, penzije, vile na Dedinju, fotelje, automobile i stanove, buši Crnu Goru. Neka se Crnogorci dogovore – imali su referendum i lakše im je u Srbiji nego nama dole.

AVANGARDA: O tome koliko je Crnogocima koji nisu “terazijski” lako u Srbiji, a koliko je vama teško “dole” mogli bismo diskutovati, ali…

SAMARDŽIĆ: Ali, vratimo se Srbiji… Ponavljam, Vučić je na klackalici i jedina nada da će okrenuti Srbiju prema EU je njegova razumna priroda. Sve ostalo je protiv izvesnosti da će Srbija ikad ući u EU i postati demokratska i slobodna.

AVANGARDA: Šta je to – ostalo?

SAMARDŽIĆ: Drugi deo Vučićeve prirode, onaj radikalski, koji je, uzimajući u obzir opredeljenja njegovih birača, takođe racionalan. Pritom, i opozicija je na klackalici. A bez evropskog koncenzusa, Srbija nema evropsku budućnost. Vučić je bio dovoljno slab i neodlučan da nastavi Tadićevu politiku “oslonca na četiri stuba”, od kojih su dva – Rusija i Kina – u neobjavljenom, skrivenom ratu protiv SAD i Zapada uopšte.

AVANGARDA: Ne samo da ju je nastavio, nego je, koliko mi se čini, predsjednik Vučić i dodatno rusifikovao srpsko društvo.

SAMARDŽIĆ: Vi kao da zaboravljate da se 2012. upravo Srpska radikalna stranka, doduše bez Vojislava Šešelja i Vjerice Radete, vratila na vlast. I to voljom radikalskog biračkog tela. Od takve političke partije dobili smo koliko smo mogli da očekujemo: otvoreno je nekoliko poglavlja u pregovorima Srbije sa EU, nema krvoprolića i otvorenog rata sa susedima, još uvek se ne ubijaju politički protivnici. Naravno, ponižavaju se novinari, kao i celo biračko telo, sve posredstvom nereda i verbalnog nasilja u Parlamentu. Ponavljam da Vučić ni 2012, ni nakon toga, nije imao dovoljno ubedljivu podršku za svoju evropsku agendu, kojoj je iskreno posvećen u onoj meri u kojoj evropski proces ne narušava njegovu političku popularnost. Ipak, danas se suočava sa štetom koju mu nanose saradnici koje je sam birao: Aleksandar Vulin, Željko Mitrović, Ivica Dačić, Milorad Vučelić… Plus Julovci koji su zaposeli i vlast i opoziciju. Ispade kao da čitamo nekakav ogavan spisak iz devedeset i neke, zar ne?!

(Tamara Nikčević, Avangarda / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!