NIKOLA PERUŠIĆ: Investicije koje krše ljudska prava

19 Feb 2015

Da li će se poslovna praksa sa kineskim investitorima popraviti nakon prijašnjih primera nepoštovanja nacionalne legislative i obaveza iz ugovora sa evropskim ulagačima?

Obično se smatra da je razvoj infrastrukture jedan od najznačajnijih zamajaca ekonomskog razvoja, stabilnosti i perspektive društva i ekonomije u celini. Stoga se projekti poput izgradnje novog bloka termocentrale u Kostolcu, inicijativa za gradnjom termocentrale u Kovinu ili Štavlju doživljavaju kao veliki uspeh društva.

Međutim, puno manje se govori o žrtvama tih projekata, a to su ljudi koji se moraju raseliti da bi se rudnici širili. Pravnica Centra za ekologiju i održivi razvoj Tamara Gulka u svojoj studiji prakse u Srbiji i međunarodnih normi ukazuje da projekti izgradnje infrastrukture često mogu biti povezani sa korupcijom, odnosno sa netransparentnim i nedemokratskim odlučivanjima.

“Određeni projekti se proglase javnim interesom, time zadobiju tehničku i finansijsku podršku javnih institucija. Finansiranje od javnog značaja se sprovodi iz budžeta i svi rizici neuspešnosti ili neisplativosti projekata se prebacuju na budžet, i kao takvi postaju dug društva. Često se dešava da država proglasi gradnju određene infrastrukture od važnosti javnog interesa. Istovremeno, prostor koji je potreban da bi se projekat razvio na površini je privatnih imanja, ili na površini tradicionalno korištenoj od strane lokalnih zajednica. U tim situacijama dolazi do direktnog sukoba interesa tih lokalnih zajednica i vlasti koje podržavaju projekat. Prinudno raseljavanje se odnosi na fizičko izmeštanje kao rezultat otkupa zemljišta. Raseljavanje se smatra prinudnim kada pojedinci ili lokalne zajednice obuhvaćene projektom nemaju prava da odbiju ili spreče otkup zemljišta koji dovodi do izmeštanja. Zakonski osnov se nalazi u Zakonu o eksproprijaciji Republike Srbije”, navodi Gulka.

Princip postoji, možda

Ona dodaje da je radi predupređivanja katastrofalnih posledica koje po lokalno stanovništvo mogu da donesu nedobrovoljna raseljavanja, Svetska banka 1990. godine izašla sa izuzetno preciznom i do dan-danas merodavnom politikom koja objašnjava kako i na koji način se priprema, sprovodi, prati i na kraju dovršava raseljavanje.

“Jedna od prvih i temeljnih poruka je da bi se raseljavanje trebalo, kad god je to moguće, izbegavati i minimalizovati, ali ne po cenu da žitelji ostanu u blizini budućih infrastrukturnih instalacija, koje su najčešće i veliki zagađivači. Jedno od osnovnih ustavnih prava je i pravo na zdravu životnu sredinu i zdrav život. Srbija kao potpisnica Evropske konvencije o ljudskim i ekonomskim pravima, obavezna je da obezbedi kvalitetnu i održivu životnu sredinu, kao i da obezbedi nepovredivost doma”.

Sve međunarodne finansijske institucije (EBRD, Svetska banka, Evropska investiciona banka) primenjuju principe koji zahtevaju da svi projekti budu usklađeni sa politikama o nedobrovoljnim raseljavanjima koje su detaljno regulisane u ekološkim i socijalnim politikama ovih banaka. Tako na primer Svetska banka ima politiku OP 4.12 – Involuntary resettlement.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ima politiku u okviru operacione politike koja se bavi ekologijom i socijalnim uticajima operacija banke – environmental and social policy.

Sve ove politike se strogo drže principa zaštite životne sredine, zaštite ljudskih ekonomskih prava i u skladu sa međunarodnim konvencijama vode računa o evropskim pravnim normama.

Što se Srbije tiče, “uopšteno govoreći, institucionalni okvir za nedobrovoljno raseljavanje je nepostojeći jer se primenjuju samo norme zakona o eksproprijaciji, koje često dovode do nelogičnosti i sistemskog kršenja prava. To je posebno težak problem u slučajevima kada objekti na koje se eksproprijacija odnosi nisu legalizovani, jer se u tom slučaju smatraju nelegitimnima i vlasnici nemaju nikakva prava na naknadu. Sa druge strane, politike međunarodnih finansijskih institucija jasno smatraju da objekat koji se godinama i decenijama koristi kao mesto stanovanja ne može da se tretira kao ilegalan, nego bi trebao da ima punu zaštitu i pravo kao i legalni objekti. Zakon o eksproprijaciji u Srbiji je kompatibilan sa politikama međunarodnih finansijskih institucija, ali postoji nekoliko izuzetaka i oblasti koje nisu regulisane našim pravom, a predviđene su u politikama stranih banaka koje su finansijeri.”

Loša praksa

Raseljavanje lokalnog stanovištva u Kolubarskom basenu, radi potreba širenja rudarskih kopova, predstavlja očigledan primer nepoštovanja nacionalne legislative, kao i nepoštovanja obaveza preuzetih potpisivanjem ugovora o kreditu sa Evropskom Bankom za Obnovu i Razvoj, smatra CEKOR-ova pravnica. Poslednjih 10 godina, pitanje širenja kopova je povezano sa rešavanjem problema raseljavanja lokalnih zajednica, zbog toga što kopovi svojim širenjem ulaze u naselja i time utiču na preko 6.000 porodica.

Korisnik eksproprijacije u kolubarskom regionu je javno preduzeće EPS, koje je tokom godina raselilo (dobrovoljno i nedobrovoljno) stotine domaćinstava, dva sela kompletno, i deset sela delimično.

Razne nepravilnosti koje su se javljale tokom godina prouzrokovane su nedostatkom sredstava predviđenih za eksproprijaciju (i njihovom zloupotrebom koja je rezultovala hapšenjem 7 osoba koje su bile na visokim položajima u vezi sa zloupotrebom oko eksproprijacije), nepoštovanjem rokova, kao i potpunim nedostatkom bilo kakve unutrašnje nadzorne kontrole.

Nepoštovanje planske dokumentacije i dinamike u slučaju Vreoca i potpuni nedostak planske dokumentacije i akcionih planova za raseljavanje u slučaju drugih naselja (Kalenić, Radljevo, Baroševac, Junkovac, Brgule) dovelo je do toga da su domaćinstva raseljavana nasumično, vrednost njihove imovine je često bila potcenjena, a nisu retki slučajevi u kojima su zbog blizine kopa koji se širi ljudi morali da napuste svoje kuće bez prethodno izvršene eksproprijacije.

Slučaj naselja Vreoci predstavlja primer u kom raseljavanje nije pravilno izvršeno i pored postojanja planske dokumentacije. Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije je napravio Plan generalne regulacije za naselje Vreoci 17.12.2008, sa tačno određenom dinamikom preseljenja za svako domaćinstvo. Na osnovu tog plana Vlada Srbije je donela rešenje za utvrđivanje javnog interesa. Takođe su donete i Programske osnove za preseljenje naselja Vreoci, koje su predvidele kolektivno preseljenje celog naselja na novu lokaciju, sa izgradnjom nove kompletne infrastrukture.

Građanima Vreoca nikada nije prezentovan plan novog naselja i nove infrastrukture. Kompletno preseljene je trebalo biti završeno 2014, a trenutno je tek oko 50% stanovništva iseljeno. Ostali građani žive u neizvesnosti i pravnoj blokadi jer ne mogu ništa da urade sa svojom imovinom, a ni da je otuđe ili prodaju, jer je proglašena javnim interesom”, navodi Tamara Gulka.

Ona dodaje da se obaveza formiranja interne komisije za obradu žalbi pogođenog stanovništva u okviru EPSa kao preduzeća – nije se pokazala kao uspešna. EPS je 2011. godine, nakon potpisivanja ugovora o kreditu sa Evropskom Bankom za Obnovu i Razvoj, kao jednu od ugovornih obaveza preuzeo uspostavljanje žalbenog mehanizma, štampanje pravilnika rada i deljene istog građanima kako bi znali svoja prava. Pravilnik rada žalbene komisije usvojen je tek februara ove godine – dve godine nakon postpisivanja ugovora i uspostavljanja obaveze. “Posledicu toga predstavlja stanovništvo koje je potpuno nezaštićeno, bez mogućnosti žalbe i zaštite svojih osnovnih ljudskih prava. Izostanak žalbenog mehanizma dovodi do izostanka vođenja evidencije, i mogućnosti evaluacije nakon završenog projekta” stoji na kraju studije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!